Вести
15. 11. 2025.
На данашњи дан пре 83 године изашао је први број „Слободне Војводине”, данашњег „Дневника”: Од штампарије у тајности до медијског стуба Србије
Недеља, 15. новембар 1942. година. Нови Сад је под окупацијом мађарских нациста. У јеку фашистичке окупације 1942. године, неколико чланова Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије одлучује да битке не води само на фронту, већ и у медијском простору.
На крају крајева, управо су медији били првобитно најважније оружје, пуко пропагандно, којим је нацистичка Немачка створила амбијент идеалан за ширење фшистичке идеологије и освајање света.
Војвођански омладинци под вођством организационог секретара Светозара Тозе Марковића, родом из Тараша крај тадашњег Петровграда, одлучују да уз пушке узму перо у руке, постављајући новинарску лествицу на ниво који је данас, на срећу ил’ нажалост, скоро немогуће достићи.
Свака кришом написана и кришом одштампана реч тада тек основаног листа „Слободна Војводина”, и то баш 15. новембра 1942. године, била је метак правде, родољубља, бунта, храбрости и наде.
Управо из куће крзнарског занатлије Ћире Шовљанског изашле су прве вруће речи под црвеном „Слободном Војводином”, као упозорење да се тих година све исписивало крвљу, али са симболиком револуционарног бунта, и не слутећи да су то били темељи будуће реномиране медијске куће која и 83 година касније информише, али и подсећа своје читаоце широм Војводине, Србије, региона и света...
Други светски рат се завршио, „Слободна Војводина” је постала слободна, а пратећи откуцаје новоосноване државе – Федеративне Народне Републике Југославије, двоброј 1. и 2. јануара 1953. најавио је нову еру штампаног новинарства утемељеног на борби, и то под називом „Дневник”, који већ у следећем броју заглавље насловнице боји у плаво.
| Развијамо „Дневников” сајт, те је данас наше интернет издање препознатљиво и читано, а „Дневникове” друштвене мреже имају сваки дан све више пратилаца |
Светозар Марковић проглашен је 5. децембра 1944. за народног хероја Југославије. Од тога дана „Слободна Војводина” почела је да излази као дневни лист. И то је трајало до 1. јануара 1953: тада се први пут појавило ново име – „Дневник”, избрано на конкурсу редакције, с учешћем више хиљада читалаца.
|
Храбри курири разносили новине Први број „Слободне Војводине” јединствен је и по томе што у поробљеној Европи, колико је познато, није било антифашистичког листа рађаног с толико страдања и погибија. Марковићево дело – реч истине брањена животом – наставило је да одјекује по Војводини и поред нових злочина окупатора. Његови саборци, уз све опасности од погибија, храбро су припремали и штампали „Слободну Војводину” и две наредне године под окупацијом, а поједини бројеви имају чак 2.000 примерака. Двоброј 2-3, за март и април 1943, умножен је у кући Драгутина Раданова Бапе, у Врбасу. Број 4, за мај, потиче из куће Исе Сремца у Парагама. Двоброј 5-6, за август 1943, и сви наредни бројеви до 22. – из 29. септембра 1944. – објављени су у Срему. Машину за штампање илегалци у Београду натоварили су у моторни чамац и уз Дунав довезли до Белегиша. Пренета је на усамљени салаш Милана Шушњара код Сурдука и смештена у тајно склониште ископано на њиви. Тајни курири разносили су лист по Војводини, а примерци су стизали и до штабова у Србији, Хрватској и Босни – и у Италију, за наше рањенике, који су били тамо на лечењу”. Три наредна броја листа – 23, 24. и 25. – из октобра и новембра 1944. – потичу из Баната, из Петровграда, потоњег Зрењанина. „Слободна Војводина” срећно се вратила у Нови Сад: „Овим бројем ... почиње да излази редовно у слободном Новом Саду, пошто је тек сада штампарија оспособљена” – јављено је у броју 26 од 19. новембра 1944. |
„Дневник” се дичи антифашистичком традициом, што је препознатљив по неговању и чувању ћирилице и српског језика и што је други најстарији лист у Србији, а у Покрајини Војводини једини дневни лист чије је седиште у Војводини. У историји дугој више, од осам деценија било је разних покушаја да се заустави развој штампаног издања, али је новинарски занат превладао све препреке. Уз то, уложено је у развој „Дневниковог” сајта, те је данас наше интернет издање препознатљиво и читано. Ширимо и друштвене мреже и идемо у корак с модерним начинина новинарског изражавања. Та борба није лака, али не одустајемо. Борба нам је у крви. Генерације младих новинара прошле су кроз „Дневникову” новинарску школу. А да су имали од кога да уче говоре подаци да су у „Дневнику” радили и стварали књижевници, академици, врсни новинари.
Времена се мењају, као и начини новинарског изражавања, али оно што мора да опстане је правовремена и истинита информација. Ту смо и даље због тога и због наших читалаца.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.