Вести

14. 11. 2025.

Извор: РТВ

Десет година емисије "Прави угао" - Љубица Гојгић о дијалогу, медијима и храбрости у новинарству

мисија "Прави угао" обележила је десет година постојања, где је ауторка и уредница емисије Љубица Гојгић говорила о трајности емисије, дијалогу који нестаје из јавног простора, о изазовима новинарства и значају професионалне упорности.

На питање шта за њу лично значи обележити десет година припремања и вођења емисије као што је "Прави угао", Љубица Гојгић каже да је ово за њу загревање у поређењу са годишњицама које обележава Јавна медијска установа Радио-телевизија Војводине, где ради.

"На телевизији Војводине која ове године слави 50 година постојања и 76 година постојања радија, у поређењу са "Браздама" које памтим из најранијег детињства или са дупло дужим трајањем "Петказања" Боре Отића, десетогодишњица "Правог угла" може деловати само као загревање", каже ауторка Љубица Гојгић.

Ипак, имајући у виду карактер емисије и чињеницу да сваке недеље има четири издања, она сматра да је успех што је "изгурала прву деценију, да је емисија препозната од публике и уважена од колега".

Говорећи из личног угла, "Прави угао" је за њу други десетогодишњи јубилеј, јер се по трајању изједначио са њеним извештавањем из Хашког трибунала. Неке теме, покретане у хашким судницама, а још више око Трибунала, како каже, и даље се појављују као релевантне и у "Правом углу".

Када данас кажете "студио отворен за дијалог", шта то конкретно значи у пракси и како мерите да ли је дијалог у емисији заиста постигнут?

На почетку емитовања позвали смо на дијалог свесни значаја здраве дискусије. Данас, после више од 1500 емисија, колико смо према нашој рачуници урадили, показало се да нам актуелности не мањкају, али да је "дијалог пострадао".

Аргументовани разговор неистомишљеника све ређе се види у медијима. Не само да их не воле учесници, који преферирају да у студију буду сами, него се чини да ни публика више нема стрпљења за разговоре у којима нетрпељивост није очигледна или није у првом плану. Живимо у времену када је дијалог заменило тзв. кенселовање. Отупео је ентузијазам за полемику, лакше је и брже да блокираш и окренеш се истомишљеницима. "Прави угао" је зато више окренут интервјуима са једним саговорником, у којима је мој посао да будем и домаћин и "друга страна".

А шта када саговорници одбијају дијалог?

Госте бирају догађаји, ми се трудимо да не пропустимо најважније, као и да нам не промакну теме важне нашим гледаоцима, које понекад падну у сенку тзв. "велике политике". У "Прави угао" су, од првог дана, добродошли сви који имају нешто битно да кажу. У припремама за "Прави угао" примећује се, нажалост, тренд избегавања саговорника да се одазову позивима. И то је тактика којој прибегавају и искусни и млади, они на власти као и у опозицији. У времену када могу да буду присутни у јавности и мимо традиционалних медија, рецимо на друштвеним мрежама и када могу да изаберу телевизије која ће им бити наклоњена, саговорници бирају гостовања у емисијама које нису изазов.

Постоје, на пример, саговорници који сваке недеље, већ три године добијају позиве за гостовање, а на те позиве чак ни не одговарају. А обављају важне послове у држави. Такав однос није само непоштовање према једном новинару или тиму, он је више од тога, занемаривање обавезе информисања јавности о ономе што директно утиче на живот људи. Ако говоримо о тактици "Правог угла" она је једноставна: остајемо упорни у покушајима да дођемо до свих релевантних гостију. А однедавно јавно саопштавамо ко одбија да разговара.

Ви често наглашавате да заузимање страна није посао новинара. Како то извести у данашњем поларизованом медијском окружењу?

Звучаће парадоксално, али данас се, управо због тако страшно поларизованог света у привидном изобиљу извора информација, потреба за објективним, критичким новинарством које није подилажење ниједној страни, види кристално јасно. Чини ми се да је јасно и шта треба радити: остати веран правилима професије и не заборавити да је суштина нашег феноменалног посла - рад у интересу јавности.

Радити емисије уживо је посебан изазов, а нарочито политичке емисије уживо. Где је линија између пристојности, "политичке коректности" и аутоцензуре? Како је држите под контролом током интервјуа који се дешава уживо?

Аутоцензури као и цензури, не би требало да има места у новинарству, иако је јасно да постоје и да често уопште нису сакривене. Политичка коректност је друго, неки мисле отменије, име за аутоцензуру. Опасно је и тужно што су тим концептима "обазривости" изложене многе генерације младих новинара који са великим надама улазе у редакције. Пристојност се подразумева, иако скандали наводно дижу рејтинге. Интервју који се ради уживо јесте посебан изазов али ако почива на доброј припреми, лакше се ради. Наравно, програм уживо подразумева да некада остајете незадовољни, собом или гостом. И да увек имате простора да будете бољи.

Који је био Ваш најзахтевнији разговор у каријери и зашто, по чему памтите тај тренутак?

Не размишљам о саговорницима, више се сећам неких ситуација. Рецимо, оног ветровитог дана у Хагу, када ми се на главу, у живом програму, срушио шатор који нас је штитио од кише. Сећам се и првог издања "Правог угла" и питања хоћу ли бити прихваћена на јавном сервису, на коме никада до тада нисам радила. Присећам се и оних прилика када гост емисије откаже долазак тек неколико сати пре емитовања, неких гостију који су љутито одлазили из студија али и тренутака када екипа из режије аплаузом честита на добро обављеном разговору.

Који је ваш "отварач", прво питање које руши трему код саговорника и како решавате "тешке" ситуације када саговорници избегавају одговоре, препознате спин или када нападају водитеља?

Предност округлих јубилеја, 10 година емисије или 30 година у новинарству је у томе што већину "тешких" саговорника веома добро познајете, као и они вас. То познанство и, у највећем броју случајева, професионално уважавање помаже да се из фаза спиновања, избегавања одговора или застрашивања брже пређе у простор квалитетног дијалога, што је једино што гледаоце занима.

Нема универзалог кључа, некада је довољно мало разговора пре емисије а некада су теме такве да се емисије отварају самом најавом. Има и емисија у којима дистанца међу учесницима, остане видљива до самог краја. Тај однос госта и новинара јесте важан али није најважјији јер, на крају баладе, битно је само једно, јесмо ли успели код гледалаца, да ли су они нешто сазнали, да ли смо разјаснили њихове недоумице.

Који интервју из снова бисте данас урадили и шта би било прво питање? И зашто баш та особа?

Да кренемо од онога што нам је најближе. Волела бих да разговарам са тужиоцима ВЈТ у Новом Саду и Београду, у вези са истрагама које се воде у случају пада надстрешнице у Новом Саду. Чини се да је, годину дана после трагедије на железничкој станици, простор истраге опасно контаминиран спекулацијама и спиновима што код грађана уноси сумњу да ће одговорни бити пронађени и сносити консеквенце. Верујем да бих имала занимљива питања за Урсулу фон Дер Лајен. Волела бих да сретнем неког од чланова Нобеловог кометитета за доделу награде за мир. Прво питање не би било: Зашто не Трамп (ха,ха) али би се свакако тицало политике избора најзаслужнијег за мир у свету. Било би занимљиво интервјуисати Емануела Макрона али и нову генерацију афричких политичара који континент покушавају да извуку са политичке маргине.

Како дигитални канали (YouTube/podcast) мењају тон и дужину питања и да ли "Прави угао" због тога мења драматургију?

"Прави угао" има велику подршку web тима РТВ захваљујући коме се емисије у веома кратком року налазе на YouТube каналу. То веома доприноси гледаности и препознатљивости програма али заиста тражи и одређено прилагођавање које, признајем, још нисам савладала.

Нови медији траже краће сегменте разговора, како би емисија лакше могла да се разбије на "shorts"-е. Летос сам у Француској гледала јутарњи програм у коме постоји рубрика "1 минут за…", где се теми посвећује један минут. Програм јесте динамичан, али је јасно да та формула није одржива у свим форматима. Аналитички интервјуи ће увек тражити мало више времена за одговор, па и за питање. У потрази смо за златном средином.

И за крај, после професионалне каријере коју имате иза себе, шта је Ваша порука новим, младим новинарима данас?

Да не губе наду у новинарство које краси храброст, а не потчињавање.

Емисија "Прави угао" емитује се понедељком, уторком, средом и четвртком на Првом програму РТВ. Све емисије доступне су и на РТВ YouTube каналу као и на одложеном гледању на сајту РТВ-а.