Вести
07. 10. 2025.
Може ли новинар у Србији бити непристрастан док га власт обележава као државног непријатеља? (II)
Сложићемо се да је објективност оно што као читаоци, слушаоци и гледаоци интуитивно сматрамо највишим и вероватно најважнијим стандардом у новинарству. Али да ли тако мисле и новинари и да ли они уопште могу да буду објективни у земљама као што је Србија? У серији чланака Цензоловка тражи одговоре на ова питања
Прошле недеље писали смо о томе шта је тачно објективност у новинарству, како је тај концепт настао и које су његове главне предности, али и до каквих изазова доводи. Овога пута посветићемо мало више пажње критикама објективности у новинарству, у намери да боље разумемо зашто она не мора увек да буде идеал свих новинара.
Објективност у супротности са независним мишљењем
О проблемима са овим концептом писали су многи, пре свега новинари, али и теоретичари медија. Ја ћу се овде фокусирати на размишљања Теодора Гласера, дугогодишњег професора комуникација на Универзитету Станфорд у САД и једног од највећих америчких истраживача медија.
Гласер сматра да објективност пре свега има негативан ефекат на ону најважнију улогу новинара у демократији – улогу пса чувара који режи на власт. Објективно новинарство, каже он, доприноси очувању статуса кво у друштву. Објективни новинари су, како каже социолог Алвин Гоулднер, менаџери статуса кво.
Даље, објективно извештавање је у супротности са независним мишљењем јер интелигенцију новинара приморава да примири и понаша као незаинтересовани посматрач. И коначно, објективно новинарство је у супротности са идејом новинарске одговорности јер подразумева да је извештавање о вестима нешто што су новинари приморани да раде, а не нешто што би сами требало да креирају.
Ову последњу тачку Гласер повезује са идејом моралности у новинарству и наглашава да не мисли да су новинари неморални већ да их обавеза да увек буду објективни приморава да буду аморални. Зато закључује да објективност заправо нарушава моралне темеље на којима почивају одговорни медији.
Објективност гуши страст према послу
Да погледамо мало детаљније шта ово значи. Гласер сматра да објективност негативно утиче на новинара јер му одузима креативност и маштовитост, односно гуши страст према послу, а новинарство претвара у техничку више него интелектуалну активност. Уметност приповедања постаје техника писања извештаја. И што је најгоре, по Гласеру, и вероватно најрелевантније за новинаре у Србији, објективност не дозвољава новинару да буде грађанин, него га тера да буде непристрани посматрач.
Од новинара се очекује да буде морално искључен и политички неактиван. Без потребе или шансе да развије критичке перспективе са којих сагледава догађаје, теме и личности о којима пише, објективни новинар постаје преводилац – он преводи специјализовани језик својих извора у обичан језик који ће његова публика разумети.
На овом месту сам се сетио извештавања Телевизије Н1 са једног од првих већих протеста у Новом Саду после пада надстрешнице. У укључењу уживо репортерка Н1 интервјуише новинара Радара Вука Цвијића и на неки његов коментар о протестима она каже „да, сви знамо зашто смо овде“. Сећам се да су ми уши одмах скочиле и да сам гласно рекао „не, ниси ти тамо да протестујеш, већ да извештаваш о протесту“, као вероватно и Цвијић ако је тамо био на задатку.
И управо ова епизода добро илуструје нека од питања о којима говори Гласер. Да ли је грађанка Србије на новинарском задатку у Новом Саду тамо искључиво као непристрасна и дистанцирана новинарка или и као грађанка на коју корупција потенцијално делује као и на све друге грађане?
Да не буде забуне – Гласер не тражи од новинара да буду пропагандисти. Он само преиспитује схватање новинарства као дисциплине у којој се трага за истином и стварности која постоји независно од новинара. Гласер сматра да је наивно захтевати од новинара да раздвајају чињенице од вредносних судова. Посао новинара јесте да истражује, суочава и преиспитује тврдње својих извора, али и да у том послу не одустаје од својих моралних начела и вредности.
Ако је неко у Србији ово одлично разумео и знао да преточи у врхунско новинарство, онда је то био Милош Васић. Био је један од ретких којима сам увек могао да верујем јер сам знао да је све што напише детаљно проверио, и да увек присутни и јасни морални и вредносни судови у његовим извештајима нису никада препрека чињеницама. То је, рекао бих, највеће достигнуће у овој нашој професији.
Својевремено је Волтер Кронкајт – легенда америчког новинарства ’60-их, познат као „човек којем се у Америци највише верује“, рекао да није наш посао да размишљамо о моралним, политичким, друштвеним или економским последицама наших извештаја. Наш посао је да извештавамо, па жетон нека падне где падне.
Са друге стране, филозоф и психолог Џон Дјуи писао је да је најважнија морална обавеза сваког од нас да се упозна са последицама свог деловања. И то је оно на чему Гласер инсистира када се противи објективном новинарству. Он сматра да новинари морају бити одговорни за последице свог извештавања, а тога не може да буде док сами новинари не прихвате да су вести баш они направили и да су самим тим баш они за њих одговорни. Вест не постоји независно од новинара који је ствара.
У следећем наставку овог мини серијала видећемо шта о томе мисле сами новинари.
Аутор је новинар и професор новинарства на Универзитету Напиер у Единбургу
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.