Вести

12. 06. 2025.

Аутор: Саша Мирковић Извор: Време

Затварање министарског круга

Да ли су измене и допуне медијских закона заиста у складу са препорукама Европске комисије и Медијске стратегије? Које су све спорне тачке тих измена и допуна? И колико је дуга листа пропуштених шанси? Каква нас медијска ситуација чека? И шта на све то (не) каже Европска унија

Европске интеграције Србије у највећој мери зависе од министра у Влади Србије који је 2009. године пред ТВ камерама запалио заставу Европске уније. То знају Антонио Коста, Каја Калас и Марта Кос, који су у широком луку заобилазили Бориса Братину током недавних посета Београду. То зна и Александар Вучић који је његовим именовањем послао јасну поруку Бриселу након радне вечере са председницом Европске комисије и председником Европског савета.

Можда зато толико конфузије прати ужурбани процес испуњавања услова за отварање Трећег кластера и добијање немало новца из фонда Плана раста који су условљени изменама и допунама три медијска закона, избором Савета РЕМ-а и испуњавањем препорука ОДИХР-а. Ако су студенти својим двонедељним протестом испред РТС-а учинили тему избора за Савета РЕМ општепознатом, то се не може рећи за садржај препорука за унапређење изборних услова, а још мање за измене и допуне три медијска закона.

Пут до пакла

Сувопарна тумачења предложених законских измена и допуна сигурно не би привукла пажњу шире јавност да се иза њих не крију притајене намере снижавања досегнутих стандарда слободе изражавања завијене у заводљиве формулације. То објашњава зашто процес траје већ скоро двадесет месеци и зашто је било потребно да се изређају чак три министра за информисање и телекомуникације (Михаило Јовановић, Дејан Ристић и Борис Братина) како би се ствари помериле са мртве тачке.

Искуство државног секретара из времена усвајања сета медијских закона 2014. године, када је Србија досегла до сада највиши пласман (54. место) на Глобалном индексу медијских слобода Репортера без граница, учи ме да је пут до 96. места, на којем се наша земља тренутно налази, можда био поплочан добрим намерама. Као уосталом и пут у пакао. Зато широм отворених очију морамо да обратимо пажњу на измене и допуне медијских закона које су, по наводима ресорног министарства, “у потпуности креиране у складу са препорукама Европске комисије и у складу са Медијском стратегијом Србије”. Увид у полугодишњу преписку Брисела и Београда дао би нам одговоре на бројне дилеме које произилазе из предложених законских фомулација од којих многе нису усклађене са Медијском стратегијом што доводи у питање и друге аргументе.

(Раз)оснаживање професије

Да није тако, не би се избегавала обавезна јавна расправа која би оголила суштину сакривену иза неких измена и допуна Закона о јавном информисању и медијима. Драстичан пример су одредбе које се тичу претпоставке невиности и извештавања о кривичном поступку које сужавају простор за објављивање информација које ће новинари смети да објављују о истрагама и судским поступцима. Уместо испуњавања захтева Европске комисије за додатним снажењем новинарске позиције, дешава се супротно – Министарство информисања и телекомуникација уводи нова обезбеђења и гаранције за окривљене, а на штету новинарског извештавања. Зато бих волео да сте видели израз лица Високе представнице ЕУ за спољну политику безбедност Каје Калас и поглед упућен амбасадору ЕУ у Србији Емануелу Жиофреу у тренутку када су јој на београдском састанку ово саопштили представници цивлног сектора.

Скорашњи протест у Новом Пазару, мотивисан одлуком локалних власти да путем јавних набавки доделе новчана средства компанији “Инсајдер тим”, издавачу таблоида “Информер”, могао би лако да се прелије и у остале градове. Разлог је предложени спорни члан кровног медијског закона којим се без унапред прецизираних критеријума за одабир, дефиницију и ограничења врсте медијске услуге које могу да набављају органи јавне власти, отвара пут за неограничено финансирање прорежимских таблоида. Уместо да је ова област већ уређена Законом о јавним набавкама, како то прописује Медијска стратегија, та одредба ће послужити властима да додатно увећају буџете провладиних медија којима није доста што су у мандату министра Дејана Ристића и помоћника министра Драгана Трапарића скоро сва средстава за пројектно суфинансирање на различитим нивоима власти усмерена ка прорежимским медијима. Доказ су решења о расподели средстава као и програмирани састави комисија. Као нежељени сведок, потписник је неуспешно аплицирао за чланство у чак 29 комисија. За разлику од медијских стручњака на задатку – Бранимира Груловића (44 комисије) и Бранислава Санчанина (23), који су по основу спорног бодовног инжењеринга до средине маја били у 67 од 87 формираних комисија за суфинанирање медијских пројеката! Извори из министарства кажу да су толико тражени да не стижу да се одазову тако да локалне самоуправе морају да праве нова решења за саставе комисија…

Спорним изменама и допунама Закона о јавном информисању и медијима треба придодати члан који се надовезује на онај којим је – поново супротно Медијској стратегији и медијским законима – легализовано посредно и непосредно власништво државе у медијима. Дугочекиване заштитне одредбе које прописују доношење етичког кодекса, онемогућавају носиоцима јавних функција, члановима партија и лицима у сукобу интереса да буду органи управљања издавача, стижу прекасно и недовољне су. Случај редакције Еуронеwс Србија где су се новинари оградили од саопштења уредништва у вези са протестом испред зграде РТС-а, говори нам да предложени нови члан не пружа довољно гаранција за овдашње јачање слободе изражавања и медијског плурализма.

Министарски круг

Обавезна јавна расправа није одржана ни када су у питању измене и допуне Закона о електронским медијима, који је у пакету са осталим предлозима нацрта закона презентован представницима новинарских и медијских удружења. На састанку, који је водио саветник министра Милош Гарић, прећутано је да је неколико дана раније Влада усвојила предлог овог закона и упутила га у скупштинску расправу. Сумњу рађа и чињеница да се усред процеса за избор чланова Савета РЕМ мења законски текст који се односи на статус Регулатора. Како знам? Био сам кандидат за члана Савета РЕМ који је због незаконитости својевољно напустио овај нерегуларни процес. Неке лекције се никада не науче – сада је доскорашњи државни секретар Гарић кандидат за члана Савета РЕМ иако не испуњава одредбе члана 15 закона, правног акта који се тренутно мења на иницијативу министарства у којем је он још увек саветник министра.

Јавна расправа је једино одржана у случају Закона о јавним медијским сервисима. Додуше, у време новогодишњих и божићних празника. Као да се неко трудио да се што мање заинтересовних упозна са октроисаним решењима наметнутим прегласавањем на састанку Радне групе коме је председавао министар Дејан Ристић, кога се ретко ко сећа на том месту, изузев по дефиловању амбасадора као најави његове дипломатске каријере. Иако се власт потрудила да промовише будуће постојање Омбдусмана у јавним медијским сервисима, то је слаба утеха за одбијање да се редефинише систем финансирања који Радио-телевизију Војводине и даље оставља на државном буџету уместо да се повећањем таксе иде у смеру системске независности. Као некадашњи државни секретар и касније, кандидат за генералног директора РТС-а, знам да је требало да прође пуних десет година да би се промениле одредбе овог закона. Другим речима, ова шанса је пропуштена, следећа је ко зна када.

Све побројано добро знају у делегацији ЕУ и мисији ОЕБС-а у Србији на основу чије интервенције су нас у ресорном министарству удостојили текстова предлога закона које су чланови радних група тек тада видели. Толико о инклузивности и транспарентности поступка у којем смо замољени да накнадно пошаљемо коментаре измене и допуна. Делује утешно ако се упореди са Законом о оглашавању, који је део Медијске стратегије, за који смо из медија сазнали да га је усвојила Влада.

Ако се већ толико каснило, требало је у Закону о јавном информисању и медијима мењати и одредбе које се односе на пројектно суфинансирање и транспоновати одредбе Акта о слободи медија. Овако, све је помало незаконито, недоречено и нетранспарентно.

Можда је и то довољно да би Немања Старовић, министар за европске интеграције, на пољу медијских закона добио зелено светло из Брисела. Старовић је некадашњи аутор парадржавног Центра за друштвену стабилност, који је продуцент видео-пашквила што служе за обрачун са неистомишљеницима из медија. Ту се негде овај министарски круг раних радова и затвара – од паљења заставе ЕУ до претњи истраживачким новинарима од којих се нико није оградио.