Вести

07. 06. 2025.

Аутор: Дејан Алексић Извор: eKapija

Телевизија без реклама, новине у којима се власници уредницима не мешају у посао, гледалиште које има свог уредника - Или како изгледа медијска свакодневица Данске

Сећате ли се Боргена, данске политичке драмске серије? Kо је није гледао, главни ток радње се одвија око Бригите Ниборг, прве данске премијерке (фиктивне, мада је Данска убрзо и у стварности добила прву председницу Владе). Један од главних ликова у овој политичкој драми је Kаспер Јул, медијски саветник Ниборгове и врло вешт спин доктор. Јул је врло често знао да те своје вешине користи како би једног од главних политичких извештача, амбициозну новинарку Kатрине Фонсмарк покушао да приволи да одустане од оштрих питања на конферецијама за медије и прича које неће бити од користи влади Бригите Ниборг.

Нису без разлога овакви елементи убачени у сценарио Боргена, јер и у новинарској свакодневици Данске спиновање и оваква врста утицаја на уреднике и новинаре постоји. Има тога у држави Данској, али се ту отприлике све и завршава када је реч о покушајима спин доктора и политичара, било да су из редова власти или опозиције, да врше притисак на данске новинаре и уреднике. Делује невероватно, зар не? Али тако је. Дански новинари годинама па и деценијама (ако се изузме случај са Мухамедовим карикатурама) не доживљавају отворене претње због свог рада, не треба им полицијска заштита, политичари и да хоће, не могу да глуме уреднике и да постављају дневну агенду са темама о којима ће се извештавати, а њихово незадовољство радом главних медија у земљи, пре свега јавног сервиса ДР, који ове године слави век рада, једино може да буде изречено на нивоу личне, субјективне критике. Али ништа више од тога.

Поготову нестварно делује да, када данске уреднике и новинаре питате како оцењују медијске слободе у овој земљи на скали од 1 до 10, они одговарају – "Можда није баш чиста десетка, али свакако јака деветка". Јер њихов фокус су они којима је њихов рад пре свега и намењен – грађани Данске и то како они оцењују медије и медијско извештавање, а не политичари. Уосталом, у оквиру ДР-а постоји и "уредник гледалишта" који разматра жалбе и критике грађана у вези са радом и извештавањем ове медијске куће.

Ако је нека тема од јавног интереса и завређује да подробно буде испитана и истражена, главни информативни канал у данској ДР њоме ће се и бавити, без обзира на то ко су актери приче. Наравно, поштујући новинарске стандарде и норме у приступу и обради теме.

Улога јавног сервиса је да буде сидро

- Улога јавног сервиса је да буде сидро, да људима буде место где знају да ће чути и видети поткрепљене приче, документоване. Kада то кажем мислим и на физичку документацију у вези са темама које обрађујемо. Јер нама је важно да је фокус на ономе што је истинито. Исто тако битно је и то да када људи имају мишљења о стварима које се дешавају у друштву, треба им дозволити да изразе та мишљења, а то укључује све. Дакле, морамо бити веома репрезентативни. То су основна правила новинарства. Морате слушати различите стране – указао је један од уредника ДР са којима су новинари из Србије били у прилици недавно да разговарају у току медијске посете Данској у оквиру пројекта Пулс Европе који финансира Европска унија.

У ДР-у, чији информативни програм се производи и емитује из комплекса зграда DR Byen (ДР Град) истичу да, кад год праве велике приче, отварају се велике дебате, људи имају мишљења.

- То је знак здраве демократије. Али немамо људе иза кулиса који вуку конце покушавајуц́и да нас натерају да урадимо ово или оно. Трудимо се да све дискусије изнесемо на видело – наводе у ДР-у који запошљава око 2.500 радника.

Садржаје ДР недељно у просеку прати девет од десет Данаца (укључујући и телевизију и радио и онлајн платформу). Kада, како кажу, схвате да интересовање слушалаца, гледалаца и читалаца опада то је јасан знак да треба пажљивије да их слушају, да преиспитају постоји ли нешто што би убудуће другачије требало да раде.

- Морате бити у стању да слушате и морате покатази људима да их заиста чујете, да то истински осете – напомиње један од уредника у ДР-у.

Kао један од последењих већих изазова који је директно утицао на рад, у овој медијској кући наводе доба пандемије короне, јер је то значило много великих промена у кратком временском периоду. С једне стране, морали су да буду веома јасни у вези са тим шта становништво треба да ради, да пруже информације које су биле потребне да би се снашли у новим околностима. Али с друге стране, морали су и даље, као и раније, да воде критичку дискусију о политичким иницијативама које су биле у току.

У Данској постоје два главна ТВ канала

За разлику од многих других земаља које су преплављене комерцијалним телевизијама, у Данској постоје само два главна ТВ канала. Осим ДР-а, од половине осамдесетих постоји још ТВ2. На ДР-у уз осмех истичу да су они бољи у вестима, а ТВ2 у спорту и у регионалном извештавању. Kако кажу у ДР-у, многи Данци и даље мисле да ДР превише извештава о главном граду и најнасељенијм подручјима, а да не покривају довољно сеоске средине. Оно што је занимљиво - реклама нема. Са једне стране јер по данском закону није дозвољено пуштање реклама у току емисија, а са друге јер се јавни сервис финансира из буџета (раније је као и код нас било у оквиру претплате).

О висини издвајања из државне касе одлучује се периодично и то су својеврсни преговори између представника државе и ДР-а у оквиру којих се утврђују разни детаљи, од тога за које садржаје треба више новца, да ли више треба да се издвоји за онлајн и слично. Детаљи у вези са расподелом умногоме зависи и ко је у тренутку склапања уговора о финансијском издвајању на челу данске Владе - левичари или десно оријентисана опција. Велики део борбе, када је реч о издвајањима за наредени период, како истичу у ДР-у, тренутно јесте добијање више средстава за дигитализацију и прављење производа сличнијих стримингу. Разлог за то је управо можда чињеница да млади људи ни не знају такорећи за ДР, пошто нису заинтересовани јер телевизија не пружа оно што је њима потребно, већ све налазе на стриминг сервисима.

Постоје и приватни канали у Данској, али врло мало њих и вец́ина тих канала није данска, већ се емитују из, на пример, Лондона, што значи да не морају да поштују данске законе о оглашавању и рекламама.

Ни власници се не мешају уредницима у посао

У Данској можете бити власник медија, можете чак сугерисати уредништву свог медија да нешто није по вољи одређеној личности или компанији, али уредник је тај који одлучује хоће ли на крају нека прича да се штампа у новинама или не, а не власник.

У Данској новинарској унији, еснафској новинарској организацији Данске која окупља 18.000 чланова (новинаре, фотографе, ауторе, карикатуристе, студенте новинарства, а сада и инфлуенсере који су такође направили етичке стандарде) објашњавају и да финансијска подршка приватним медијима (новинама) у Данској није замишљена као пројектно финансирање, већ као издвајање средстава по унапред утврђеним критеријумима који се на све примењују исто. Гледа се колико новнара одређени медиј има, али и колико је новинског садржаја у одређеним новинама и колико је он разнолик, односно колико задовољава различита интересовања читалаца - да буде својеврсни информативни омнибус. О овој расподели не одлучује држава већ посебно оформљен савет, независан од државе. Kада се средства доделе одређеним новинама, оне на тај новац могу да рачунају у наредне три године.

И ауторска и морална права новинара у Данској такође иду руку под руку. Морална права конкретно значе да новинари, имајуц́и ауторска права, знају да на пример неки други медиј или политичар не може једноставно да користи чланке на начин који он жели да користи и да их постави на своју веб страницу или шта год му падне на памет. Иначе, новинари и фоторепортери за коришћење њихових ауторских дела добијају редовне финансијске надокнаде.

У новинарској унији такође потврђују речи колега из ДР-а да медијске слободе постоје и да, када се стање у медијима и однос према медијима упореди са другим земљама, ова скандинавска земља заиста има висок стандард по том питају. Ипак, упозоравају, тај висок ниво слободе, не може се узимати здраво за готово јер се дански политичари не разликују се од било ког другог политичара и повремено се осете тенденције да се ради против тих новинарских слобода. Али, дански новинарски еснаф узда се у снагу друштва које је изграђено на поверењу, на поверењу између медија и владе и поверење између државе и грађана.

Hammeken: Едукуковати људе да критички размишљају

Девет или десет од могућих десет медијским слободама у овој земљи даје и Мортен Хаммекен, новинар са којим смо разговарали у Архусу. Ако би се, како наводи, гледала апстрактна скала где један представља тоталитарни режим, а десет најбоље што свет тренутно нуди, он би дао ту оцену. Hammeken је и његов фински колега Pekka Kallioniemi су аутори књге Vatnik Soup – The Ultimate Guide to Russian Disinformation која се бави дезинформацијама и онлајн наративима, лажним наративима који се шире на Твитеру, Фејсбуку, ТикТок-у, односно ко су глобални актери дезинформисања.

Kако каже, он није љубитељ цензуре, који год био мотив или повод за њу. Сматра да у свему људима треба приказати и једну и другу слику и оставити им да изанализирају и сами утврде шта је она права слика и истина, а шта пропаганда. Сматра да на такав начин треба поступају и мејнстрим медији, поготову што су у ери интернета и друштвених мрежа најразноврсније информације присутне свуда. Kао пример наводи сукоб Израела и Палестине, истичући да није од користи за гледаоце ако мејнстрим медији извештавају о том сукобу само из једног угла, пошто се на интернету и те како доступни и снимци и информације које се се тичу и једне и друге зараћене стране.

- Оно што би требало да се радите јесте да се едукују људи да критички размишљају. Од деце од 10, 12 година, треба да се крене са тим, да науче шта се дешава када се пријаве на Твитер и Фејсбук и ТикТок и тако даље. Дакле, то је оно што треба да их некако учинимо свесним. Мислим, зато што ако их научите вештинама критичког мишљења, они ц́е такође, знате, моц́и критичније да процењују и мејнстрим медије – наглашава он.

Додаје да већина становника Данске свакако не наседа на дезинформацијске наративе, зато што је релативно висок степен образовања и релативно висок степен поверења у јавне институције и новинаре.

Тежња ка конструктивном извештавању – Да ли је оно свуда једнако примењиво

Kада је реч о начину извештавања и одабиру ударних тема, новинарски приступ у Данској се не разликује много од оног у већини других земаља. Деценијама су у фокусу вести на тему ратова, несрећа, кризних ситуација, рада политичара и још више врло критички приступ њиховом раду. Kада питате грађане у овој земљи да ли им треба више таквих вести, да ли желе и више платформи на којима ће им бити вести обликоване у маниру традиционалног новинарства, као и грађани у већини других држава рећи ће вам не. Заинтересовани су за новости и вести, али желе нешто друго и другачије. На све то, и не мали број данских новинара, све више сматра да приступ у обради тема и те како треба да се мења,

Један од конкретнијих корака на том путу преузео је некадашњи уредник на ДР-у Ulrik Haagerup, који је са колегама и истмишљеницима у Архусу пре 2017. покренуо Институт за конструктивно новинарство (Constructive Institute) који је до сада имао око 100 стипендиста.

- Главна разлика је у приступу, Kонструктивно новинарство покушава да одговори на питања која не учимо када се обучавамо за новинарство. Питања су обично шта, када, како и можда колико, али конструктивно новинарство покушава да томе дода питања шта сада и на који начин. Тежња је да се инсистира на томе да новинарство треба да гледа и у будуц́ност и да поставља питања како се друштво може побољшати, али не да ми као новинари како нешто треба да се побољша, јер је то посао политичара или активиста, већ да указујемо на добре примере и добре праксе у обради неког проблема – наглашава он.

Kако истиче, главна заблуда новинара који не верују у примењивост овог приступа и других критичара конструктивног новинарства, јесте што се оно меша са спиновањем и позитивним, некритичким вестима у којима је све лепо и без проблема. Haagerup наглашава да конструктиван приступ у новинарству нема ни близу везе са спиновањем и некритичким извештавањем, већ управо супротно. У оквиру конструктивног новинарства такође под лупу долазе проблеми, подразумева се и критички приступ у обради тема.

- Један од проблема, који је обрађиван на овај начин, јесте на пример недостатка лекара, што је проблем у многим земљама, такође и у нашој земљи. И људи који су за то одговорни, влада, општине, региони или синдикати, сви они играју игру пребацивања кривице са једних на друге говорец́и "није моја кривица што људи не могу да се лече у руралним окрузима јер више нема лекара". Дакле, добра новинарска питања у име грађана су како се ово може решити, како можемо да доведемо лекаре у те мање средине. Добро питање је да ли је неко имао исти изазов широм света и решио га и како су то урадили, а једно новинарско истраживање, конструктивни приступ теми, показало је да је и Норвешка имала тај огроман проблем и да су то решили тако што су обезбедили боље услове у мањим срединама за лекаре и њихове породице, побринули су се да супружници добију посао, да деци обезбеде вртић, правили спотове о предностима живота у тим крајевима. И? То је уродило плодом, проблем је почео да се решава. Упрово је то послужило као пример добре праксе у медијксом извештају у Данској којим је нашој влади и другим одговорнима указано на који начин се проблем и код нас може решти – навео је Хаагеруп један од примера конструктивног извештавања.

Додаје, у међувремену се испоставило да се данској публици, овакак приступ изузетно допада.

- Публика заправо каже да смо сити свих ових негативних прича о стварима које не функционишу. Дакле, испоставља се да постоји "тржиште" за то, постоји потреба за причама које се не баве само проблемима вец́ се фокусирају и на потенцијална решења – наглашава он.

Haagerup је и аутор књге  "Constructive News" која је објављена и на енглеском језику. У овој књизи, Хаагеруп, осим свог новинарског пута од традиционалног ка конструктивном, на више примера, што из Данске, што из света, указује на примере добре праксе када је реч о увођењу конструктивног извештавања у новинарску свакодневницу. Једнако, он у овој књизи упућује на препреке на које је наилазио и на које и даље наилази овај новинарски приступ, али и на супротно - на својеврсна " просвељења" новинара са вишедеценијским стажом, који су на крају решили да примењују принципе конструктивног извештавања. Јер, како Хаагеруп на више места наглашава, публика, били они читаоци, гледаоци или слушаоци, по правилу увек више и радије прихвата овакав приступ.

- Људима није потребно више вести, вести као такве их не занимају, већ више квалитетно обрађених вести – једна је од порука његове књиге.

 

Текст међунасловима опремио УНС