Вести

04. 03. 2025.

Аутор: Мирана Дмитровић Извор: НДНВ/VOICE

Суботица: Без СЛАПП тужби, али у страху од њих

У Севернобачком округу, под који потпадају три војвођанске локалне самоуправе – Суботица, Бачка Топола и Мали Иђош – у последњих пет година, према подацима Основног суда у Суботици, није било тужби против медија или удружења грађана због њихове делатности. То, међутим, не значи да није било и да и даље нема притисака који се, опет, испољавају у најразличитијим могућим облицима.

Штавише, довољна је и сама помисао да би због бављења темама од јавног интереса или због борбе за јавни интерес сутра могла да осване нека тужба, поготово она са предзнаком СЛАПП, па да се новинари, активисти удружења грађана, чак и сами грађани, када се суоче са повредама јавног интереса, заветују на – вечну ћутњу.

“Мислим да је већина локалних медија и мојих колега уплашена до те мере да сами у глави имају аутоцензуру. Њима једноставно и не треба никакав уредник: знају шта смеју, шта не смеју написати, којом темом могу, а којом не могу ни да помисле да се баве. И то тако функционише”, каже Златко Ромић, новинар из Суботице који иза себе има три деценије стажа.

Довољно је, истиче он, погледати информативне емисије локалних телевизија, које су униформисане по истом калупу:

“То је никакав садржај – сервисне информације, пригодни прилози о крсним славама странака, одржаним прелима, о небитним темама. Да се моје колеге, локални новинари, баве темама од јавног интереса које ће, на пример, преиспитивати рад локалне самоуправе, нема шансе. На крају, то се најбоље види по начину извештавања локалних медија о студентским, сад већ и грађанским протестима: оно што се тренурно догађа у граду, то једноставно не постоји”, истиче Ромић.

Таква слика информисања на локалном нивоу делом је, додаје он, условљена и једном другом врстом притисака који, опет, задиру у економску сферу.

Већина локалних медија се, наиме, финансира од стране локалних самоуправа, па новинари “нису луди да чачкају место одакле им добар део новца долази”, укључујући ту и рекламе, јер је опште место да су политика и бизнис код нас и те како повезани, каже Златко Ромић.

По њему, а поредећи ситуацију са, на пример, деведесетим годинама, притисци којима су изложенији, пре свега, независни медији и појединачни новинари данас су генерално много перфиднији.

Последњу деценију 20. века обележавала је угрожена физичка безбедност новинара, па чак и њихова убиства. Различити видови притисака на независне медије и новинаре сада су софистициранији, сматра Ромић, а врх леденог брега представљају СЛАПП тужбе, то јест стратешке тужбе против учешћа јавности, које се користе плански против јавних чувара демократије и владавине права (Стратегиц лаwсуитс агаинст публиц партиципатион):

СЛАПП тужбе имају исти циљ – да се новинари који се баве за власт незгодним темама што више скрајну из јавности и то тако што ће се повлачити по судовима, на монтираним процесима, или процесима који бескрајно дуго трају и који за циљ имају изнуривање и склањање одређених људи из јавности.

Кампање блаћења, па инспекције

На мети притисака најразличитијих могућих врста налазе се и удружења грађана.

Последња вест да је Управа криминалистичке полиције упала у четири проминентне невладине организације на националном нивоу како би, наводно, проверавала њихово пословање, дакле, начин њиховог финансирања, јесте још један пример перфидних настојања државе да се обрачуна са неистомишљеницима, смара Ромић.

“Ја заиста не знам шта ће се тамо наћи, претпостављам – ништа значајно, али то је све прича за јавност да се они који заиста раде свој посао што више оцрне у јавности и да се представе као непријатељи државе, што је био покушај и са студентима, па кад се видело да та прича не пролази, од тога се одустало”, оцењује он.

Кроз слично искуство су пре неколико година, још пре короне, прошли активисти суботичког Центра за екологију и одрживи развој (ЦЕКОР), организације основане 1999. године, која се залаже за декарбонизацију, унапређење енергетске ефикасности, пошумљавање, речју – за еколошке иницијативе које свима треба да гарантују здраву животну средину као јавни интерес.

Међутим, њихова мисија и визија била је извргнута у своју сушту супротност – да су државни непријатељи, страни плаћеници, да перу новац, да су убице економије, да хоће да униште електропривреду…

А све је почело, прича председница ЦЕКОР-а Наташа Ђерег, објављивањем неистинитих, нетачних, злонамерних текстова на порталу “Присмотра”, на ком нису били таргетирани само активисти овог удружења, већ и њихов адвокат.

“Наравно, то све нам је тешко пало, а након тога смо одмах добили и управну инспекцију и финансијску инспекцију јер је тај портал објављивао и неке наше финансије, за шта и не знамо одакле им, ако изузмемо годишње финансијске извештаје које објављујемо транспарентно”, каже Ђерег.

Епилог инспекцијских надзора, који је трајао месец дана, на крају је био да ништа нису пронашли јер се документација уредно води, али је остао утисак да су пошто-пото хтели нешто да нађу, “и најмању грешчицу да би нам нешто спочитали”, присећа се она.

Ту, међутим, није био крај.

Опскурни портал “Присмотра” је у међувремену укинут, али су се трагови кампање блаћења ЦЕКОР-а и даље провлачили у оној мери у којој су други медији преузимали наводе из проблематичних текстова.

За Наташу Ђерег је најпоразније што их ни у том другом кругу нико није контактирао да провери истинитост оптужби за које је време показало да не стоје:

“Као последица, и када смо хтели на доста места да успоставимо сарадњу са другим актерима у друштву, они су нашли те вести и рекли ‘Па, видите, ви сте оцрњени, ми не бисмо са вама’. Било је таквих ситуација. Онда смо се поново жестоко морали борити. Обраћали смо се Служби за високотехнолошки криминал преко нашег адвоката, такође смо се обраћали медијима који су те вести ширили, па их прво нежно упозоравали да те садржаје уклоне јер нису проверени, у супротном ћемо и њих тужити за исто. И већина их је уклонила”, наводи она.

Све кроз шта су пролазили због кампање блаћења којој су били изложени чак и као појединци, дакле, потпуно лично а не само као организација, онда и због њених дугорочних последица, у једном тренутку их је тотално пореметило у раду, и оставило горак укус у устима, који и данас траје.

“Просто се човек не осећа довољно снажним да настави жестоко, да критикује и власт и све. Просто вам је мука и доста вам је свега, али временом то прође и човек настави да ради онако како сматра да је исправно”, закључује Наташа Ђерег.

Кад БИА закуца на врата Са притисцима се редовно суочавају и пољопривредници са севера Бачке. Кажу, чим осване најава неког потенцијалног протеста, а било их је више у последњих неколико година, у року од одмах стиже и “пријатељски” позив из Безбедносно-информативне агенције (БИА). “Њима морамо прво да образлажемо, да објашњавамо шта нас мучи, а нама није јасно зашто не Министарству пољопривреде. Па нас они онда убеђују да не треба да тражимо паре, да држава те паре нема, да то једноставно није добро – ако ми узмемо превише, другима неће остати ништа”, преноси своја искуства један пољопривредник који жели да остане анониман. То је, уосталом, њихова стратегија: да се нико не експонира, да увек неко други испред организоване групе паора иступа како појединац не би био “лак плен” за манипулацију, а било је таквих случајева. Приступ је, додаје наш саговорник (идентитет је познат редакцији), увек исти: на леп, под знаке навода ‘пријатељски’ начин хоће да те одговоре од твоје мисије: “Ми смо њима покушавали да објаснимо да ми имамо кредите, да морамо од нечега да живимо, да ми не добијамо плату као они. Али џабе. Ми њима објашњавамо да они објасне у министарству, па кад одемо у министарство, онда све опет испочетка крећемо. Нама уопште није било јасно зашто они то стално раде, а њихов је задатак да прикупљају информације, да буду упућени. Они су увек рекли да имају разумевања за нас, да јесте тешко, али њихов је задатак био да те одговоре, да смире ситуацију. Чак је неко од њих споменуо, као, замисли, кад би они тражили исто повећање. Па, тражите”, прича наш саговорник. По мишљењу овог пољопривредника, смисао оваквих информативних разговора је заправо – застрашивање, а на питање колико су ти напори ефикасни, каже: “Зависи којим методама се служе и колико стискају. Било је ситуација када су успели да застраше”.

Две пријаве за најстарију пиштаљку у граду

Са притисцима и претњама не суочавају се само медији, невладине организације, новинари или активисти, већ и потпуно обични грађани.

Љубо Зајовић је један од њих. Никада није био члан нити једног удружења, или политичке партије, али је редовно присутан на свим грађанским протестима од 1996. године.

“Могу да се похвалим да имам најстарију пиштаљку у граду”, каже уз осмех, па додаје да је то његов избор, штавише, обавеза као грађанина који не може да се мири са неправдом и незаконитошћу у друштву. Зато ће протестовати док је жив, иако је такво своје опредељење “дебело платио”, што илуструје следећом ситуацијом:

“Ја сам радио у ‘Северу’ и због јавног иступа сам моментално добио отказ. Без посла сам био четири године. И наравно, пошто је то било потпуно незаконито, после 2000. сам све то наплатио. Али, да вам кажем, то се не може наплатити. Ко није био у таквој ситуацији, нити коме желим, не може да схвати какве су то муке”.

Љубо Зајовић ни после такве своје личне и породичне голготе није одустао од тога да као слободан грађанин сваки пут када је потребно да свој лични допринос борби за боље, праведније друштво.

“Наравно, и због литијума сам изашао да протестујем. Том приликом смо мирно стали на тренутак и зауставили саобраћај на раскрсници код ‘Патрие’. Ја сам одмах, после неколико дана, добио прекршајну пријаву за наводно ометање саобраћаја. Исту такву идентичну сам добио и следеће суботе, кад смо опет изашли и на 15 минута, пола сата блокирали саобраћај”, прича Зајовић.

Одлучио је да казну не плати, сматрајући да је потпуно невин. Зато је ангажовао адвокатицу јер је сумњао да је документација која је била приложена уз пријаву почивала на злоупотреби његових личних података.

“Право да вам кажем, суткиња, јадница, није знала шта да ради, била је слуђена. Било је и отужно све то гледати. Ја сам тражио да се суочим са службеником из полиције који ме је наводно легитимисао, што апсолутно није било тачно. Испоставило се да су они неком својом технологијом скинули снимак са саобраћајних семафора и то доставили у пријави, што је било незаконито прибављање мојих личних податке. И то је био основ по ком су њихове пријаве аутоматски биле одбачене”, преноси своје искуство Љубо Зајовић.

Све се завршило тако што је на крају држава морала да плати трошкове његове адвокатице у висини од 54 хиљаде динара.

Он није био једини који је током протеста због рударења литијума добио пријаве. Било их је на десетине.

“То је било по систему ако прође прође, а у ствари је циљ био класично застрашивање грађана. Мој пријатељ је, на пример, платио казну, био је збуњен и преплашен. Значи, класично застрашивање. Мене, као што видите, нису могли застрашити”, каже Љубо Зајовић, додајући кратко:

“Не могу ни сад”.