Вести
29. 10. 2024.
Право грађана да (све мање) знају: Прикривање јавних информација у глобалном селу
Интернет је ризница најразноврснијих информација, осим оних најбитнијих - о раду органа јавне управе.
Теоријски, грађани могу доћи до података од јавног значаја ако их затраже од државних институција, али у пракси оне све чешће изналазе „креативне“ начине како да информације задрже за себе. То је тренд у целом свету у последњих неколико година, а у Србији се тај механизам „усавршава“ већ читаву деценију. Дакле, може се рећи да смо у нечему трендсетери. Нажалост, то „нешто“ представља претњу по демократију и веома плодно тло за развој корупције, пише магазин Бизнис и финансије.
Право на приступ информацијама од јавног значаја обезбеђују различити механизми које државе успостављају како би грађанима омогућиле да добију жељене информације од државних органа, институција и јавних предузећа. Дакле, од свих оних чији рад финансирају.
Од 1992. године, када је усвојена Декларација у Рију, ово право је препознато као кључни елемент одрживог развоја. Стога су га многе државе унеле у своје законодавство. Према подацима британске непрофитне организације Артицле 19, чак 91 одсто светске популације тренутно живи у земљи у којој може званично да затражи податке од јавног значаја од државе или јединица локалне самоуправе.
Та могућност у Србији постоји од 2004. године, када је ступио на снагу Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Он је грађанима, цивилном сектору, медијима и другим заинтересованим странама омогућио да званичним путем затраже податке о раду органа јавне управе и јавних предузећа, у складу са развојем „слободног демократског поретка и отвореног друштва“.
Но, када се сагледа колики смо напредак остварили на овим пољима у претходне две деценије, чини се да чувени графит „Демократију немамо, узмите нешто са роштиља“ боље од сваке стручне анализе описује отвореност наше државе, пише магазин Бизнис и финансије.
Мистериозни јавни сектор
Истини за вољу, поменути закон јесте донео неке помаке, барем на почетку његове примене.
„Напредак је био видљив у првих десет година, успостављани су добри стандарди, а јавни и цивилни сектор су радили заједно на унапређењу овог закона. Међутим, у последњој деценији примећујемо назадовање на овом пољу, све учесталију злоупотребу прописа код органа власти и затварање институција“, рекла је Ана Тоскић Цветиновић, извршна директорка организације „Партнери Србија“ на конференцији „Будућност слободе информација”, коју је ова непрофитна организација реализовала уз подршку Бироа за међународну борбу против наркотика и спровођење закона (ИНЛ) и Делегације Европске Уније у Србији.
Колико су грађанима Србије информације од јавног значаја заиста доступне показују подаци о раду Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Повереник је независни орган којем се грађани могу обратити уколико не добију тражене информације од јавног сектора. Када грађанин то учини, повереник проверава основаност његове жалбе и, уколико је она основана, налаже органу на који је упућена жалба да информације достави тражиоцу.
Ако орган то не уради, што је честа пракса у Србији, повереник му може прописати казну у висини између 20.000 и 100.000 динара.
Проблем је што се казна плаћа новцем пореских обвезника, па се тако средства само пребацују са једног јавног рачуна на други. То може бити један од разлога што институције финансиране из буџета нису ревносне у извештавању јавности о свом раду, али сигурно није једини. Пракса из других земаља показује да доступност информација умногоме зависи и од политичке воље актуелне власти.
„Ми видимо да се грађани, медији и НВО све чешће жале на отежан приступ информацијама. У првим годинама након оснивања институције Повереника, стопа извршења његових одлука у јавним органима прелазила је 90 одсто а данас износи тек 74,83 одсто“, објавио је на конференцији Никола Бертолини, шеф Одељења за сарадњу Делегације Европске уније у Србији.
Шкрти у информацијама, богати у корупцији
Оваква ситуација не одговара ни грађанима који желе да прате рад јавне управе, али ни медијима којима је информисање јавности посао.
„Ми редовно шаљемо захтеве за које унапред знамо да неће бити испуњени. Институције најчешће на те захтеве одговоре на крају рока од 15 дана, тако што затраже додатних 40 дана. После истека тог рока, обично не добијемо тражене информације па се обраћамо поверенику, међутим и ту су рокови за одговор дугачки. На крају, тражене податке углавном добијамо месецима од подношења захтева, када тема коју обрађујемо више није актуелна. А некад их ни не добијемо“, навела је Ивана Милосављевић, новинарка Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС).
Она је додала да новинари зато најчешће користе и друге канале, „па тражимо информације од запослених у институцијама који нам их дају под условом да буду анонимни. Срећа је што у јавном сектору још увек има појединаца који су свесни како би он требало да функционише и који су вољни да негде истерају правду, па макар то било у медијима“.
Наведене препреке у приступу информацијама нису само политички проблем већ и економски, јер је транспарентност институција битан предуслов за борбу против корупције, додао је Бенџамин Вилијамс, координатор ИНЛ-а. Зато не чуди поклапање података о паду доступности информација од јавног значаја и расту корупције, чији ниво је у Србији, према истраживању Транспаренси Интернешнал, 2023. био најнеповољнији у претходних 12 година.
„Конспирација“ се шири по целом свету
Иако то није нека утеха, подаци показују да од ове бољке пате и многе друге државе.
Према Извештају о приступу информацијама од јавног значаја у 2023. који је сачинио УНЕСЦО, у 103 од 120 земаља света законодавство препознаје потребу за постојањем институције која ће обезбеђивати ову врсту комуникације државе са грађанима. У највећем броју земаља та институција је повереник за информације од јавног значаја. Просечна стопа извршења повереникових одлука на глобалном нивоу износи 77 одсто.
Илариа Февола, правна саветница из организације Артицле 19, оцењује да се ситуација на овом пољу осетно погоршала у последњих неколико година, почев од пандемије.
„Тада су институције у многим земљама почеле веома штуро да извештавају о свом раду, наводно због ванредне ситуације и бриге о јавном здрављу. Затим су уследили сукоби у различитим деловима света, а као што знамо у рату и свим већим кризама прво страда истина“, истиче Февола.
Нажалост, криза у протеклом периоду није недостајало, од економских до појаве озбиљнијих последица климатских промена.
„На све то, у неким земљама знатно је порасла популарност ултрадесних политичких партија које су улазиле и у саставе влада. Када се припадници оваквих идеологија нађу на власти, они готово увек редукују финансирање институција и организација које се баве доступношћу информација. Врло често избегавају да одмах именују поверенике за информације од јавног значаја, већ намерно пуштају да те институције раде ’обезглављене’, а ни сами нису склони дељењу информација о свом раду са јавношћу“, констатује Февола.
Идеје да се грађанима наплаћују информације
Због свега наведеног, борба за приступ информацијама од јавног значаја у великој мери је пала на цивилни сектор, и то у ситуацији када донатори широм света смањују средства за непрофитне организације које се баве овом темом.
Февола примећује и да су се, упоредо са овим дешавањима, у неким земљама одвијале измене закона које су неповољно утицале на слободан приступ информацијама.
Порастао је и број држава у којима повереници немају довољно кадрова и средстава за ефикасан рад, као и земаља у којима се претерано користи режим изузећа како би се одређени органи изузели од обавезе да извештавају јавност. Понегде се чак јављају и идеје о увођењу накнаде за подношење захтева за приступ информацијама, што је недопустиво, истиче британска правница.
„То су трендови које треба помно пратити, јер лако могу почети да се преливају из једне земље у другу“, закључио је Урош Мишљеновић из организације Партнери Србија, модератор панела о изазовима у овој области права.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.