Вести

18. 10. 2024.

Извор: Инсајдер

Инсајдер Интервју: Бранкица Станковић о првих 20 година Инсајдера (ВИДЕО)

“Нама нико не може да постави границе и не пристајемо на било какве границе. Али, ако се професионално и одговорно бавите новинарством, ви сами морате да имате границу коју не смете да пређете управо због тога да не бисте прешли у нешто што је таблоидно и непрофесионално новинарство.”

Видео: Инсајдер

Пуних 20 година Инсајдер ради под једним слоганом који га је вероватно одредио више него било шта друго – “Постоје границе које се не прелазе, ту почиње Инсајдер”. О преласку тих граница свих ових година, о свему што је тај прелазак пратило, о путу од емисије до телевизије и јубилеју који Инсајдер обележава, за Инсајдер интервју је говорила Бранкица Станковић, оснивач Инсајдера и главна и одговорна уредница Инсајдер телевизије. 

“Када погледам шта ми се све десило у претходних 20 година, и професионално и лично, другима се није десило за три живота… Све се мења, само смо ми остали млади, лепи и паметни, шалим се. Наравно да смо се и мењали кроз ових 20 година, мењале су се разне околности, мењале су се разне власти, али оно у чему се никада нисмо променили, то је наш однос према послу, никада нисмо променили борбу за исте вредности.” – каже Бранкица Станковић, наглашавајући да је поражавајућа чињеница, то што се Инсајдер већ 20 година практично сам бори за исту ствар; а, то је да закон буде исти за све, да они који су на власти не злопотребљавају своју моћ и позицију и да поштују грађане, јер је ово земља и држава свих грађана који у њој живе, а не само појединаца који су на власти.

“Ја се често осећам као да сам странац у својој земљи, као да сам овде гост и да сваког тренутка може неко да ми каже – ‘ајде сад бежи одавде, немаш овде никаква права.  Али ми је баш тај осјећај покретач, јер ово је моја земља и не пада ми на памет да се пред било ким, било када, склањам. Отуда и сви резултати, које је постигао Инсајдер.”

Станковић објашњава да је Србија далеко од демократског друштва, од успостављања исправног система вредности, као и од поштовања основних људских права. Она верује да је улога медија да се бори за сва та права. На питање новинара и уредника Инсајдер Интервјуа Југослава Ћосића шта се заправо обележава јубилејем од 20 година трајања – да ли је то трајање шунда и кича или је 20 година константног стреса када се неко бави одговорно новинарством.

“То је један јако стресан и одговоран посао, а новинари заборављају да имају огромну одговорност. Сада и ја самој себи звучим као да сам са друге планете, јер док причамо о одговорности коју треба да имају новинари и чега се ми у Инсајдеру придржавамо; паралелно са тим имате поплаву таблоида, цртање мета, позив на линч, оптужбе без икаквих доказа… То је једна ситуација која вас често доведе у позицију да размишљате, чему се ово што ми радимо и шта је мени све ово требало у животу ових 20 година. Али, с друге стране, некако и у редакцији често закључујемо па то је заправо њихова сремота, а не наша.”

Почетак Инсајдера – “Рукописи не горе”

“Прва емисија серијала “Рукописи не горе” те 2004. године је настала тако што сам хтела да објасним људима, јавности шта се десило пре и после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића. Ја сам тада радила као уредник на радију Б92 и појавила се вест да су се припадници жандармерије, који су тада били у саставу МУПа, појавили испред суднице Специјалног суда у којем је требало да почне суђење за убиство премијера Србије. Појављују се у мајицама са главом бесног вука, то је био заштитни знак тада, расформиране Јединице за специјалне операције (ЈСО), чији су припадници данас већ и правоснажно осуђени за убиство премијера Ђинђића. И то је некако било нормално. То је била једна вест у медијима! Тадашњи командан жандармерије Горан Радисављевић-Гури је издао сопштење или дао изјаву да ће они бити кажени 20% дисциплински и то је било то.”

Бранкица Станковић даље прича да јој је то као новинарки пре свега био мотивда истражи о чему се заправо ради И како је могуће да ЈСО има толику моћ. Није јој било важно како се пријер звао и да ли је подржавала његову политику. Важно је било да је председник Владе убијен у сред бела дана испред зграде у којој је радио.

“Испоставило се да је тачно да рукописи никада не горе, за било коју тему, али нажалост је то тема, која је то можда једина тема коју ми нисмо успели да изгурамо до краја. У смислу да до данас није откривана политичка позадина убиства, а за коју ја мислим да пре свега због ове земље и јавности, мора да буде откривена.”

Када се поштују границе

“Постоје границе које ми у Инсајдеру сами себи поставимо, а то опет спада у професионализам. Један од таквих примера је случај Рибникар, нажалост. То је ситуација у којој су се, да не кажем сви медији, али већина – понашали врло непрофесионално, неодговорно. Мислим да смо ми један од ретких, ако не једини медији, који је све одрадио професионално и који је тек тада испливао на површину као телевизија. Као да су грађани тада схватили постоји Инсајдер телевизија. Ми смо се тог дана трудили да се држимо професионалних стандарда. Први смо имали ту информацију, наша новинарка И уередница Сенка Влатковић-Одавић је то јутро била прва испред Основне школе “Владислав Рибникар”, јер је добила информацију да се нешто дешава. Пренела нам је шта се дешава, али смо истог тренутка одлучили да нећемо то тек тако да објавимо.” – прича Станковић о 3.мају 2023.године и атмосфери у редакцији, као и оно како се вечина других медија понела тога дана.

“И сад замислите ситуацију како неко треба да буде пре свега човек, а онда и новинар, када се усуди да објављује имена које је сазна на лицу места деце које су убијена, а свесни су тога да надлежне институције још нису издала саопштење. Била су нагађења, имена, убијено 8, 9, 10, не знам колико ученика…  Мени је то несхватљиво просто да неко себи да за право и да после тога може мирно да спава. Ту  је по ко зна који пут систем потпуно заказао и то је онако један најстрашнији, најдрастичнији пример, да се нису огласиле надлежне институције јако дуго и у таквим ситуацијама је, рецимо, улога медија важна. И то су те границе, границе да се не пређе у таблоидно извештавање.”

На опаску новинара да Инсајдер никад није тежио да буде најбрижи, већ најтачнији, Станковић каже да је најважнији кредибилитет.

“Мислим да је то кључна ствар, то је заправо наша снага. Огроман је успех када један овакав професионални медиј успе да опстане 20 година и да после 20 година на фокус групама током истраживања о поверењу И кредибилитету, мислим имамо боље резултате него председник Србије. Нама људи верују, 90% њих верује и према Инсајдер има позитиван став, 10% неутралан, али то мора да се заслужи. Баш зато се свака информација проверава. Уређивачка политика је таква да све мора да буде доказано. Милијарде чињеница је протутњало кроз Инсајдерове емисије и серијале. А, бавио се Инсајдер корупцијом у држави, пљачком државних пара на Косову и Метохији, малваризацијама у ЕПС-у, у ПИО фонду, државом као партијским пленом, локалним шерифима, злоупотребама у приватизацијама ПКБ-а, Галенике, Бора, начином функционисања служби безбедности, хулиганима на стадионима, енергетским споразумом, грађевинском мафијом, преварама у Колубари, приватизацијом Луке Београд.”

Главна и одговорна уредница Инсајдера прича да су током 20 година навикли да се носе са различитим ситуацијама, али да је лично погађа још увек када неки “дежурни критичари” на друштвеним мрежама пишу да Инсајдер није оно што је некада био, а да се нису ни потрудили да погледају и прочитају све што је урађено.

“Свако може да уђе на Јутјуб канал, на Инсајдер.нет, да нађе све серијале и да види шта смо ми радили од 2012. године, а урадили смо јако пуно. Није проблем Инсајдер. Проблем је што не постоји никакав притисак јавности. Не може један медиј, па макар то био Инсајдер да покрене нешто и да изгура нешто, ако сви ћуте и ако сви кажу, па ок. Немам разлога више  да будем фина и у рукавицама према свима који тако произвољно причају о Инсајдеру. Нећу више дозволити да неко изнесе једну неистину о Инсајдеру. Одличан пример је Рио Тинто, нисмо ми као новинари Инсајдера или било који новинари или грађани ставили тачку пред две године на сарадњу са Рио Тинтом. То је урадила тадашња власт. Ми смо тада рекли, ок, ајде да видимо, да ли стварно може да се стави тачка на пословање такве једне компаније у Србији или је то једно саопштење да се умири јавност, пошто су тада били протести у току. И ми смо пре две године, то је урадила колегеница Ирена Стевић, урадили две емисије “Потрага за благом без правила.” У те две емисије смо ми показали да не да није стављена тачка, него да је питање дана када ће се поновно активирати и то све доказали чињеницама. Имали цео историјат од када је Рио Тинто у Србији од 2001. практично па до данас.”

Нема никог иза Инсајдера, осим људи који раде у њему

“Наша позиција је добра, зато што ми не имамо никога ко стоји иза нас, никога. Значи, има нас – рачунам све секторе, не само новинаре. Ми сви заједно стојимо иза онога што радимо, и то је то. Ми немамо никога ко ће нам каже ово можете, ово не можете, или сад крените против овог, или немојте против оног. Искуство које ми имамо као редакција, у ових 20 година, нема ни једна редакција, то потписујем, такву врсту искуства. Ми смо научили да се бранимо. И то је то. Оно што храни у одређеној мери те теорије завере по друштвеним мрежама, јесте да се Инсајдер емитује и на државној дистрибуцији, и на приватном СББ-у, и ретко који канал има ту врсту привилегије. Да је нормална држава сви оператери би се борили да имају у својој понуди телевизију која је професионална. Иначе, Међународни медијски фонд, пре почетка покретања Инсајдер телевизије, је издао сопштење, у којем су навели да су поносни на то што су у прилици да помогну покретању једног телевизијског канала какав је Инсајдер, за који су навели да је то златни стандард у професији. И ја мислим да бисмо ми требали да имамо националну фреквенцију, само што нас она не интересује.” – каже Бранкица Станковић.

Морају да нас поштују

“Ми смо покушали да урадимо и неку врсту експеримента, не би ли показали свима, па и онима који су на власти, и опозицији, и грађанима, да програм који има такав садржај и траје толико дуго – то мора да се поштује. Може неко да нас мрзи, да нас воли, да нас не подноси, али мора да поштује чињеницу да смо ми успели у ових двадесет година, да очувамо кредибилитет свега што смо урадили. Ми смо звали разне представнике власти, опозиције, јавног живота ове земље да просто их снимимо о томе како они доживљавају Инсајдер и шта имају да кажу о двадесетих година Инсајдера. Не да нас хвале, него да кажу и своје замерке и критике. Нама је то стварно важно. Значи, свака конструктивна критика је нама важна да бисмо ми били још бољи. И занимљиво је, многи су пристали, то ће гледалци видјети следећи недеље. Неки су нас критиковали, неки су нас хвалили, није ни важно. Али, например Ивица Дачић није хтео да одговори ни на поруку. Новинарки које му је слала и рекла је шта је повод. А то је човјек који има континуитет на овој политичкој сцени дуже него Инсајдер, један од ретких који је био И у претходним периодима на врло важним функцијама, у периодима када се нама дешавао хаос. Када је мени држава доделила обезбеђење, он је тада био део МУПа то јест, био је на челу МУПа. И мени је потпуно невероватно да он мисли, вероватно, да мора за то да добије дозволу од председника Србије, претпостављам, јер, да неће ни да одговори на поруку.”

Улога Инсајдера у истраживачком новинарству

“Ми ништа не објављамо док нисмо сигурни да је то тако. Препрека јесте, највећа препрека је тај однос према медијима, оних који су сада или су били на власти или ће тек бити. Када буду променили тај однос, онда ће значај новинарства бити на нивоу на којем треба да буде. А, овако имате једно ниподаштавање, бирање медија, новинара са којима хоће да разговарају.” Станковић подсећа да је Инсајдер отворио пут И за све остале истраживачке редакције.

“Заживело је истраживачко новинарство у Србији и то је био пут који смо ми направили и то је чињеница. И свако ко је поштен ће то тако рећи јер то је то. Не можемо се правити да се то није десило и поништавати историју. Добро је што сада имамо више истраживачких редакција, јер мислим да је то важан улог у сваком друштву, поготово у земљама које тек треба да постану демократске, али без обзира на то што медији овде нису имали улогу да се сад неко тресе од тога шта ће да објави неки медији – али, морају да имају поштовање према медијама.”

Станковић подсећа на емисије Инсајдера које су довеле до промене И изгласавања одређених закона. Серијал из 2009.године “Службена злоупотреба”, који је утврдио да су буџет града Београда и државе потенцијално оштећени за више од две милијарде евра.

“Имали смо тачно све локације до којих су тадашњи бизнисмени дошли, захваљујући томе што су, значи то су екслуузивне, атрактивне локације и у Србији и у Београду, а до тога су дошли тако што су купили пропалу фабрику. И онда су после они срушили фабрику, направили луксузне зграде, хотеле, не знам, тржне центре. Држава је на томе изгубила. Тај серијал је доведо до тога да се, иако су нас оспоравали, тадашња власт начела са Демократском странком, али су ипак изгласали промену закона. Тај закон је предвиђао, да се ретроактивно наплати то земљиште које је дато малтене на поклон и да се тако врати новац у буџет. И ја мислим да је то један велики успех једне емисије, јер је то буџет свих грађана. То је, рецимо, један од примера. О оптужницама које су се дешавале после наших емисија говоримо, али мислим да смо људима просто многе ствари расветљавали, да су им постали јасни механизми владавине.”

Претње Бранкици Станковић никад нису престале

“Ти хулигани који су постојали И који су ми претили са трибина, неки су завршили у затвору, неки су међувремену за ових 20 година, изашли из затвора, вратили се на трибине. Неки нови са трибина су сад постали, убице, кољачи,  мислим на клан Беливука који су такође настао на трибинама. Дакле, показао се један континуитет у нереакцији, нереаговању државе на прави начин. И то је, ово је сад све последице.” – прича Станковић, која је у годинама иза нас имала и полицијско обезбеђење и претње смрћу, о чему је писала у књизи “Инсајдер, моја прича”

“Ја на то сада гледам као на једно огромно искуство, на један ужасан период и то је остало. Многе ствари су и даље неразјашњене о свему томе. Ја сам се хиљада пута питала, а питам се и даље.  Да ли уопште има смисла више, али просто мислим да ме све што се десило научило да баш никада не одустанем. Ако сам некада имала намеру да одустанем, сада не бих ни по којој цени. Ето, то је можда негде мој покретач за све што и планирамо да урадимо и све што смо урадили до сада и мислим да на то имамо сва права. Ако неко има права, ми имамо права.” – каже главна и одговорна уредница Инсајдера Бранкица Станковић.