Вести
14. 10. 2024.
Споља синдикални гладац, изнутра конкурсни јадац
Нисмо обавештени докле је стигао рад СИНОС-а са власником Телевизије Суботица на колективном уговору за новинаре, започет пре тачно пола године.
Општинска администрација Апатина недавно ми је, са закашњењем од око две године, а на упорно инсистирање повереника за информације од јавног значаја, ипак проследила део документације којом је фирма М. Ш. правдала један од тамошњих пројеката.
Достављене су ми фактуре које је М. Ш. истовремено исплатио својим сада већ добро знаним партнерима из многих других медијских пројеката, али не и снимци папрено плаћених видео прилога.
Чак и без тих папрено плаћених видео прилога из пројеката М. Ш, које општине и градови по Бачкој крију као змија ноге, задоцнеле фактуре из Апатина сведоче да је, по ко зна који пут, дошло до буразерске мултилатералне размене фактура и преливања новца.
Коме је М. Ш. овом приликом плаћао форшпанове, коме шпице, а коме монтажу, сада је најмање важно, јер сам о томе исписао десетине километара текста, описујући бројне истоветно конципиране пројекте који су судећи према својој садржини само формална размена фактура и новца.
„Најсвежија“ документација из Апатина само је једно од безбројних сведочанстава једне парапредузетничке позиције, да се посредством и инерцијом уподобљених медијских комисија покупи и раздели пројектни медијски кајмак.
Тако је сасвим могуће да у једном од таквих пројеката неко „покупи“ 900.000 динара за непостојећу сценографију или да препише понеку реченицу са „Википедије“ и за то згрне, за српске прилике, омање богатство, а да вам полиција, при толикој ноторности свега недозвољеног, саопшти да је то, са аспекта истраге, сасвим у реду, јер полиција не може да утврђује који текст колико “вреди“, као да је то посао полиције, а не суда који би, када би ствар до суда заиста дошла, вредност текста и те како могао да утврди.
Али, тема овог текста није друштвена аномалија о којој сам пре две године опширно писао.
Повод за овај текст је мали јубилеј: шест месеци откако сам написао да ћу насред Теразија појеси шешир када Синдикат новинара Србије (СИНОС) у Телевизији Суботица, која је, нажалост, у сржи теме медијских конкурса о којој сам исцрпно писао, формира подружницу која ће се борити за колективни уговор и ступити у било какав синдикални клинч са послодавцем.
Данас је тај мали јубелеј, а моје питање остаје исто: води ли пут до колективног уговора, али и било какв новинарски пут, кроз колаборацију са компромитованим власницима медија, чија је амбиција згртање конкурсног новца, а не информисање грађана?
Може ли синдикална борба да почива на темељима сачињеним од корупције?
Позивам СИНОС да објави ко је после шест месеци председник синдикалне подружнице у Телевизији Суботица. Колико та СИНОС-ова подружница има чланова? Које су све синдикалне акције спроведене у Телевизији Суботица? О чему је синдикална подружница, уколико тамо уопште постоји, а колико знам не постоји, разговарала са власником, које је иницијативе покренула, шта је изборила за запослене?
На концу, докле се у разговорима СИНОС-а са власником Телевизије Суботица стигло, када је посреди колективни уговор и на који је начин он од тада до данас тачно допринео „јачању кампање за успостављање дијалога и потписивање колективног уговора“?
Мистериозни нестанак палићких лавића, незаконито постављење директора против ког је тада вођен кривични поступак и који је потом осуђен пред судом, кључни детаљи афере „Стартер“ која је пластично приказала како корупција у граду функционише, фиктивно радно место политичког аналитичара у суботичкој болници, читав туристички центар који је бивши градоначелник подигао у иностранству…
Могао бих пола дана да набрајам шта је све Телевизија Суботица прећутала протеклих година, али напросто не желим да се понављам.
Претпостављам да колеге из СИНОС-а после шест месеци могу да одговорите на ова питања, довољно је времена прошло.
Питам ово и стога што сам упознао неке од колега које су радиле на Телевизији Суботица, а које нису ни знале да су, аутоматски, да – аутоматски, биле учлањене у нешто што се назива Друштвом новинара Војводине и у још неке „новинарске“ асоцијације.
Лако је погодити да су посреди „новинарске“ организације из мог истраживања које конкурсни новац међусобно и са ортацима деле као да играју „таблић“, а да неки од њихових чланова уопште не знају да оне постоје и да су њихови „чланови“.
Из овога следи сасвим логично питање: јесу ли такве организације заиста партнери репрезентативних новинарских организација, уколико су те организције још увек репрезентативне?
Поновићу да се СИНОС медијској имовини власника поменуте телевизије пре шест месеци дивио као Ђенка базенима и аутомобилима Хеди Ламар, као да посреди нису синдикалци него туристи, што нажалост није било далеко од истине.
Будући да СИНОС заиста верује да је са послодавцима, чије фирме директно и посредно на згрћу богатства на медијским конкурсима могуће унапредити статус новинара, можда би, следствено томе, горепоменути М. Ш, који је у међувремену постао мали бачки медијски магнат, могао да буде следећи партнер СИНОС-а на тему колективног уговора и побољшања социјалног статуса новинара.
Споља синдикални гладац, изнутра конкурсни јадац и ето вести да се, тобоже, нешто радило. Разуме се, под условом да се пола године касније тога више нико не сећа.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.