Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Да ли медији треба да подилазе публици: Како информисати оне које највише занимају рилови са псима и мачкама?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

30. 09. 2024.

Аутор: Наталија Јаковљевић Извор: Цензоловка

Да ли медији треба да подилазе публици: Како информисати оне које највише занимају рилови са псима и мачкама?

Бизнис модели свих медија данас подразумевају прављење што креативнијег садржаја за друштвене мреже, о коме се размишља исто колико и о писању текстова. Да ли новинари тре-ба да праве сликовнице и цртаће за ТикТок, Инстаграм, Фејсбук...? Да ли публика треба да диктира одговорним новинарима теме или су они ти који им одређују важност у свету друштвених мрежа које шире дезинформације и опште таблоидизације?

Сви ми који радимо у медијима у Србији, на локалу или ван њега, суочавамо се са невероватном брзином којом се мењају трендови у новинарству. Развојем информационих технологија мењају се и медији јер желе да држе корак са свим променама које између осталог диктирају и друштвене мреже.

Медији се последњих година све више прилагођавају потребама публике, али и донатора, који их наводе да израђују разне бизнис моделе и креирају посебне садржаје за друштвене мреже, подижући тако видљивост тих мрежа науштрб медијских садржаја који се изворно пласирају на сајтовима медија, које све мање има ко да плати.

Шта имаш да кажеш за осам секунди?

Трендови се мењају на месечном нивоу или брже. А суштина је да се што мање чита и мисли, а да се све више скролује, гледа и слуша. Ако се гледа и слуша, да то буде најдуже 8 секунди. Ако се пише, да то буде једна или две реченице.

Пожељно је да све буде титловано на српски језик, јер ако наш читалац није у прилици да укључи тон на мобилном телефону, да може да прочита пласирани садржај. Обавезно да видео снимци буду занимљиви и прилагођени свим друштвеним мрежама, које све више преузимају палицу и диктирају како треба да се понашамо да би се наш медијски производ допао публици, и како да добијемо што више лајкова, шерова, коментара.

Тако неретко долазимо у ситуацију да сви скролујемо попут наших клинаца, што нас иначе нервира када гледамо, али шта да се ради, утицај интернета на људски мозак не може се зауставити нити ограничити.

Све мање читамо, јер то одузима драгоцено време, не гледамо филмове него серије, јер је то краће, а и ко ће дочекати развој сплета неког догађаја када смо навикли на ТикТок где се нека радња заврши за минут.

У мору социјалних мрежа бомбардују нас сваке секунде неким новим клиповима. А како бити у тренду ако све то не одгледамо? Млади не читају вести и не гледају ТВ, већ се информишу на мрежама. Бомбастичан и провокативан наслов и лид који садржи непроверене или криве информације сасвим је довољан инпут да привуче пажњу више хиљада посетилаца који се ту најчешће и зауставе и не иду даље с читањем текста, где се често испостави да суштина приче готово уопште не одговара шокантном наслову. Грађани немају навику или не знају да проверавају истинитост информација, због чега нам свима недостаје медијска писменост већ од најранијег узраста.

Тако медији на друштвеним мрежама све више подилазе својој читалачкој публици, све мање пишу, све се више баве креирањем занимљивих садржаја, бизнис планова, а најмање се баве својим изворним послом – писањем медијских садржаја од интереса за јавност.

Да ме не схватите погрешно, ја нисам против нових технологија, бизнис планова и друштвених мрежа. Ја итекако подржавам развој. Само не на начин да нас образују и медијски креирају социјалне мреже уместо школа и медија. Није довољно гледати како се нешто ради и тако усвајати знање, већ треба учити о томе зашто и како то нешто ради. Постављати питања и тражити одговоре, критички размишљати, мислити својом главом, а не постати сунђер који немо упија све што се сервира. Сваких осам секунди.

Можемо ли да обрнемо овај процес?

Како да дођемо до тога да читалац уместо садржаја у мору копија изабере оригинал? Нешто што је израђено по стандарду, проверено, квалитетно, садржај који приказује ситуацију онаквом каква јесте. Изгледа да није немогуће, а пример за то можемо пронаћи у земљи која је по медијским праксама, веровали или не, испод нас.

Квалитет информисања опада у потрази за новим моделима одрживости медија

У оквиру истраживања БИРН је објавио чланак на тему „Алгоритми, мреже и одрживост медија: Игра великих бројки“, у ком се наводи да је информационо окружење којим управља умрежена алгоритамска инфраструктура довело до фундаменталних промена у продукцији и дистрибуцији медијског садржаја, због чега медији морају да трагају за новим моделима економске одрживости, док квалитет јавног информисања опада.

 „Медији се све више претварају у фабрике комодификованог садржаја ниског квалитета. Велике медијске и издавачке куће произведу више од 300 текстова дневно. Вести, нарочито на насловној страни, брзо се мењају како би публика – која проводи велики део времена ’скролујући’ по мобилним телефонима – стално добијала нови садржај, а алгоритми сигнале „виралности’, као и личне и друге податке. Ова врста новинарства испоставља се најпрофитабилнијом за генерисање новца од дигиталног оглашавања“, стоји у истраживању.

Један од саговорника у овој студији био је Павле Златић из ИРЕX-а, који је навео да медијски донатори све чешће кроз програме подршке медијима подстичу развијање бизнис модела који су суштински усклађени са онима које намећу велике техно-компаније.

„Развој медија ће се базирати на развоју алгоритама и вештачке интелигенције, па ће и стратегије развоја махом на томе бити базиране“, истакао је.

Подршка публике стуб одрживости независних медија у Мађарској

Медијска ситуација у суседној Мађарској је другачија када су у питању приходи професионалних медија. Подршка публике која делом финансира ове медије је на завидном нивоу наспрам праксе у Србији, где је тешко увести и претплату, а још теже приволети читаоце да уплаћују месечне донације нпр. у износу од 2 евра и да подрже рад медија ком верују и који свакодневно читају.

Један од највећих мађарских независних медија Телекс има три главна извора прихода.

„Први, и највећи део долази од огласа. Други веома важан стуб је подршка читалаца. Она може бити редовна или повремена. Имамо и Телекс продавницу, где се куповином различитих ствари може такође подржати наш рад. Трећи извор прихода су грантови. Међу њима су и финансијски доприноси Европске уније који подстичу међународну сарадњу“, навео је новинар из редакције овог медија у разговору за Цензоловку.

Телекс се тренутно, када је у питању број читалаца, налази на 3. или 4. месту у Мађарској, а по броју прегледа страница обично заузимају 3. место, док се по времену проведеном на страници често налазе на 2. месту.

 

Да ли медији у мору конкуренције треба да пристају на све како би остали у седлу? Да ли публика треба да диктира теме којима ће се новинари бавити или новинари треба да креирају јавно мњење, едукују становништво, пишу квалитетне медијске садржаје, што је данас веома одговоран и изазован посао?

Да ли новинари треба да праве сликовнице и цртаће за ТикТок, Инстаграм, Фејсбук… по могућности за све мреже другачији тип садржаја, како би окупирали пажњу свих генерација?

Бојим се да смо као друштво одавно на нивоу да велики број нас гледа рилове са керовима који прде у базену и томе се смејемо…

Поред свих модерних технологија и развоја, грађани су и даље махом медијски неписмени, што је било видљиво током епидемије корона вируса, вакцинације, мигрантске кризе… Томе су посебно допринели таблоиди, а грађани су се потпуно изгубили у лавиринту лажних и полуинформација.

Доказ да смо и финансијски неписмени показује чињеница да сваке године могу да нам повећавају нпр. цену грејања, а сваког месеца и цене основних животних намирница, а да се против тога нико не побуни.

Младе недовољно учимо да мисле својом главом, да преузимају одговорност за своје поступке, да захваљујући себи постижу успехе, граде своје бизнисе, каријере, животе. Да буду другачији, емпатични. Да буду људи.

Да се вратим на почетак текста. Сви се питамо хоће ли новинарство опстати у временима која су пред нама. Хоће, сигурно. Али у којој форми, бојим се не у оној која заговара писање аналитичких, едукативних, образовних и истраживачких прича, већ у форми клик-бејта, где се заговара квантитет а не квалитет. Јер интернет трпи све. Казне у пракси не постоје. Ко је крив за то? Да ли је само друштво криво или држава? Не. Сви смо криви. Највише ми, новинари.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси