Вести
19. 07. 2024.
Фиксери обављају велики дио новинарског посла, али признања иду репортерима
Улога фиксера за стране репортере је незамјењива, нарочито у ратним подручјима. Они проналазе саговорнике, успостављају контакте, траже превоз, возе, преводе, иду са репортерима на задатке, а понекад и за њих обављају интервјуе и снимају кадрове.
С озбиром на то да познају локални контекст и језик, њихова улога у процјени ситуације и у разговорима са војницима и локалним становништвом је кључна. Фиксери у медијским извјештајима су, међутим, потпуно занемарени, јер на крају признања за рад добивају репортери.
Филм “Фиксери у рату: Невидљиви репортери” Репортера без граница и Charles/Henry Фризона приказан је у четвртак на WARM Фестивалу. Филм приказује рад три фиксера у Украјини, који рискирају своје животе да би са новинарима из других држава ишли на линије фронта, разговарали и пратили украјинске војнике, разговарали са грађанима у ратом погођеним подручјима и помагали да се публици у другим државама пренесу приче из Украјине.
“Гледајући филм схватамо да и у новинарству помало постоји систем касти и постоји тенденција да су фиксери не само невидљиви већ на дну поретка”, рекла је Халех Анвари, иранска умјетница и некадашња фиксерка у Ирану која је модерирала панел након филма.
Уколико у Гугл укуцате термин “fixer” добит ћете превод да је то особа која договара послове за друге, “посебно недозвољене и обмањујуће”. Анвари каже да је ова ријеч деградирајућа и предлаже да се користи термин локални продуценти, како би се одало веће признање људима који се излажу ризику да би помогли страним новинарима и сниматељима.
За фиксере или локалне продуценте не постоји школа, већина особа овим радом се почне бавити игром случаја или из потребе јер током рата изгубе послове и примања. Посао фиксера захтијева сналажење, различите квалификације али и способност обављења више послова одједном. Анвари се као и већина тим послом почела бавити случајно, али то искуство дало јој је осјећај моћи да може нешто промијенити, напримјер, начин на који су жене из Ирана у страним медијима представљене.
Фиксери у Украјини и БиХ
У документарцу фиксери у Украјини иду на линије фронта, носе кациге и заштитне прслуке, налазе се са украјинским војницима који испаљују ракете на супротну страну. Након задатка на којима проводе неко вријеме враћају се кући у мјеста гдје нема оружаних сукоба.
“Веома је тешко напустити линије фронта. Веома тешко је допустити да пређете на другу страну. И када на крају изађете, прођете кроз неколико седмица адаптације, али онда се опет морате вратити”, рекао је на панелу Дмитриy Притуленко, који двије године ради као фиксер за Ал Јазееру у Украјини. Послом фиксера се почео бавити 2014. године када је Русија анексирала Крим и каже да је страних новинара у посљедње вријеме све мање у Украјини, дјеломично и због рата у Гази.
Бити фиксер у Украјини значи бавити се и бирократијом и тражити дозволе за извјештавање са линије фронта.
“Када идете са војском то је компликованије, морате показати све снимке и договорити се са командантом, надлежним шта ће се објавити, пре него што објавите, па треба времена”, говори. До сада није наилазио на ситуације да се снимци избришу већ се само непожељни дијелови замагле.
Слободанка Боба Лиздек, маркетиншка менаџерица која је током опсаде Сарајева радила као фиксерица, рекла је да су фиксери у Украјини као и они у БиХ веома храбри, али да је бити фиксер у Сарајеву било потпуно другачије искуство.
“Говорим о себи и о мојим пријатељима и колегама. Имали смо невјероватну храброст да урадимо било шта, чак и немогуће, тако да смо на овом нивоу исти али у поређењу са опремом … ми нисмо имали ништа”, рекла је Лиздек.
У Сарајеву фиксери нису имали шљемове, заштитне јакне, мобилне телефоне и нису могли отићи да се одморе на мјесто гдје се не пуца, већ су, каже, имали само “срце, вољу и жарку жељу да испричају причу”.
“Стално смо трчали. Уколико бисмо имали такмичење у трчању, мислим да бисмо сви били шампиони, јер смо били тако добри, и тако брзи, нисмо носили заштитне јакне, јер са њима није било могуће трчати”, рекла је Лиздек.
Лидзек је била једна од ријетких која је са страним новинарима прелазила са једне на другу зараћену страну и наилазила је на разне ситуације у којима је морала интервенисати, некада би испричала виц, а некада одлучила да не преведе неко неумјесно питање страних новинара. Већина новинара је, каже, била на страни фиксера, које су у Сарајеву звали “стрингерс“, и ријетко је наилазила на оне који су нељубазни или арогантни. За одлазак на опасна подручја добивали су више новца, а знало се десити да тамо оду сами без новинара.
Фиксери не раде овај посао само како би зарадили, већ, а нарочито током рата, јер им је стално до њихове земље.
“Стало вам је до ваше земље, и желите да бирате шта ће се објављивати. И не желите да имате руску пропаганду”, каже Притуленко.
Данас постоје странице и група гдје новинари могу тражити фиксере у Украјини али и гдје фиксери могу дијелити информације о новинарима. Постоје и црне листе њихових послодаваца – страних новинара који им напримјер нису платили или су сексуално малтретирали фиксерке. Панелисти су потврдили да током ратова највећи број особа које се баве овим послом су жене.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.