Вести

14. 02. 2024.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: Радио Гораждевац

Етничка пристрасност у медијима: сипање бензина на жар

Ако постоји етничка пристрасност у извештавању медија то је увек кршење етичког кодекса новинара.

Последице су изузетно опасне, јер такво извештавање може изазвати страх и мржњу према „другоме“, ствара зачарани круг стереотипа и аверзије. Може, на несрећу – уверили смо се, створити подлогу за сукоб.

Преувеличаће и запалити постојеће несугласице и сукобе. Етничка пристрасност у извештавању медија је сипање бензина на жар. ( О томе сведочи и извештај ОЕБС-а “Улога медија у догађајима марта 2004 на Косову”

Реч је увек и без изузетка о дискриминацији, јер се у корену тог проблема налази перцепција о “њима” насупрот „нас“ и сложена мешавина стереотипа, професионалног немара, непримерених поједностављивања, пристрасности и тенденција да се јавности наметне униформно мишљење о људима или групи о којима се пише.

Медији који објављују овакве садржаје не да нису примери професионалног новинарства заснованог на најбољим праксама и етичким кодексима, већ политички “борци“ са политичким агендом. Питање је колико су новинари сами себи нормализовали, па оправдавају и сматрају то исправним и пожељним ставом када се дохвате тастатуре. А колико је то притисак – одозго.

Много је воде протекло испод моста, па и оног на Ибру, уложено толико новца и времена у едукације и медијско описмењавање – а данас и овде – етничка припадност је у многим случајевима медијског извештавања постала основни критерујум вредности, а етничка пристрасност достиже максимум.

О овој теми, са новинаром Имером Мушкољајем, председником Савета за штампу Косова, разговарали смо пре недељу дана, на скупу који је организовао Радио Гораждевац, на северу, у Митровици. На дан панела, Специјална косовска полиција је упала и у просторије тог радија и извршила претрес аута редакције којим је требало да главни и одговорни уредник Дарко Димитријевић и још двојица колега крену из Гораждевца на панел који организују.

Док нам је Дарко Димитријевић говорио о начину на који се понашала полиција – без поштовања и покушавајући да их застраши, о потпуном шоку мештана Гораждевца и Осојана, објашњавао да неки од полицајаца знају да су новинари, да су их виђали како извештавају са терена… разумели смода је одлучио да ипак дође у Митровицу на заказани панел да пошаље и поруку да ни полицијско застрашивање и бруталност не може да поремети рад новинара.

Током трајања панела, а сви смо били затечени ситуацијом – или како је колега прокоментарисао – баш смо уболи дан за тему – примери за наше тезе разговора дешавали су се – уживо.

Медији на српском су преносили извештаје о упаду Специјалне косовске полиције у Гораждевац, Дарку је непрестано звонио телефон, колеге су звале и да питају како су и приватно и да известе јавност. Један од учесника панела упорно је покушавао да пронађе вест на порталима на албанском језику. Бар претрес новинарске екипе Радио Гораждевца позива на минималну новинарску солидарност. Међутим, није било ни речи о томе у медијима који извештавају на албанском језику.

И то није вест. Медијској магла и селективно извештавање су добро позната мејн стрим матрица обавештавања о трагедијама и кризама на Косову.

У таквој атмосфери, логично, очекивало би се да су Срби чести саговорници медија који извештавају на албанском језику, јер би природна жеља медија била да тачно, објективно и јасно информише о свим актуалним догађајима, али и генералном животу и потребама оних о којима се више од две деценије преговара.

Албанци – било политичари, представници невладиног сектора, општина – јесу (када се одазову позиву) саговорници медија на српском језику јер медији имају обавезу да информишу грађање о томе шта се око њих дашава. Штавише, стално слушамо од страних амбасада и организација УН, колико желе да заједнице „живе заједно”, по могућству – у миру и слози.

У пракси, медији на албанском језику (осим малих изузетака у ниши новинарства) изградили су информациони зид, посебан вид дискриминације. Грађани који читају те вести нису информисани о томе како живе Срби на Косову (или друге невећинске заједнице), осим ако није политика.

Тако је и о овом догађају у Гораждевцу ударна вест у медијима на албанском језику постала када је министар Џељаљ Свечља окачио снимак скидања заставе Србије са зграде у којој се у Гораждевцу налазио привремени орган општине Пећ. Остало није вест.

На пример, употреба симбола заједнице је дозвољена према Ахтисаријевом плану, косовском Уставу члан 59, параграф 7 и даље косовском законодавству. Питање је да ли су, на пример, грађани Приштине икада прочитали о томе на порталима које прате?

Новинари и медији су произвођачи идеја и утичу на јавно мњење и ту етничка пристрасност у медијском извештавању досеже максимум. Не само да читаоци медија на албанском језику никада нису имали прилике да се упознају са темама које брину српску заједницу на Косову, чак ни са културом и обичајима, већ медији оваквим извештавањем где се – ако је српски центар, лако назива шпијунским – без да се јавности понуди икакав доказ –  гаје и “негују” стереотипе и дискриминацију и продубљују јаз који очигледно постоји.

Српска заједница је у већини портала који извештавају на албанском језику представљана као „страни агенти” и „колонизатори”, као да њихове породице ту не живе вековима, о чему сведочи и чињеница српских православних цркава и манастира на читавој територији.

Извештавање о теми узурпиране имовине је још један од примера где је изузетно видљива етничка пристрасност у медијском извештавању, нарочито у извештавању о имовини манастира Високи Дечани.

На пример, од лажне вести објављене на порталу Зери кренуо је лажни ланац информација. Портал је пренео непоткрепљене оптужбе посланице Покрета Самоопредељење – Фатмире Муљхаџа Колчаку да манстир купује земљу Срба у Гораждевцу, те закључује – “вероватно да би се осигурало да подручје не буде насељено Албанцима”. Новинари Зерија не питају ништа, без коментара преносе те речи, не зову за коментар манастир Високи Дечани и нити објављују деманти.

Атмосфера у медијском простору је токсична, а највећи сејачи те активне или пасивне агресије су политичари који на дневном нивоу, ако не омаловажавају и таргетирају новинаре, те речи упућују другим заједницима или једни другима. Новинари су свесни да политичари на Балкану граде, гаје и одржавају политичке каријере на етничкој пристрасности, али ако им медији у томе помажу и некритички им дају платформе и микрофоне – онда су – саучесници.

Ко ће бити одговоран за друштвене и политичке последице таквог утицаја на јавност?

Потребно је много рада и стрпљења, оних који су стварно медији и стварно новинари да некако утичу да се ситуација мења на боље, објаснио је Имер Мушкољај на споменутом панелу, подвлачећи да је оптимиста и да би ово требало да буде заједнички циљ и медија на српском и медија на албанском језику.

Дан након претреса аутомобила екипе Радио Гораждевца, у просторије те радио сатнице прве су дошле новинарке из Радија Пећ и преводилац. За њима и колегинице тек на почетку каријере које раде у Радио Гораждевцу. Нема прекида програма, настављамо са радом, помало се нашалио Дарко Димитријевић. Разговарамо о основним новинарским формама и коришћењу нових технологија.

Као и сваки пут на радионицама, тренинзима и конференцијама, најзанимљивији део су биле вежбе из етике. Сви учесници, иако млади, су без грешке пепознали све стереотипе, дискриминације, пристрасност и проблеме у текстовима које су читали. А реч је о публикацијама које су изазовне за тумачење и много искуснијим колегама.

Таман смо разговор о добром новинарству завршили са прстохватом наде и поруком– ако имате дилему и нисте сигурни, помислите људски да ли би било у реду да неко о вама и вашим блискима пише на такав начин – дочекала нас је нова вест. Неколико километара даље се дешавала још једна специјална операција, Специјалне полиције Косова.

Приведена су двојица радника Поште Србије и заплењен новац који су носили за исплату пенизија и социјала, јер је у динарима. Старачко и најрањивије становништво је остало у немилости. И овој информацији је требало времена да се “пробије” као вест, до медија на албанском језику. Није споменуто да се на Косову закони који се тичу невећинске заједнице не смеју усвајати без гласова те заједнице, нити је отворена дискусија о тој теми.

Друга страна, које готово никада нема, а златно је правило новинарства – појавила се у оном облику у ком су је стране амбасада, пре свега амерички амбасадор Џефри Ховенијер представиле. И то је укратко трагичан и тужан одговор на питање како се, понекад, превазилази етничка пристрасност у извештавају медија на Косову. Четврт века после, када се проговори на матерњем – енглеском.