Вести
09. 02. 2024.
Адвокат породице Ћурувија за НИН: Мој проблем са пресудом Апелационог суда
Много би се могло написати о пресуди Апелационог суда у Београду којом су ослобођени сви оптужени у предмету убиства Славка Ћурувије, али треба сачекати, она још није уручена странкама, нити је објављен комплетан текст пресуде. Сигуран сам да ће у будућности и ова пресуда, и комплетни списи судског предмета, бити предмет анализе великог броја новинара, правника, па и историчара.
У овом тренутку мене, као пуномоћника деце Славка Ћурувије, једино занима онај део саопштења Апелационог суда (претпостављам да је то цитат из другостепене одлуке) у којем се наводи да је тај суд неспорно утврдио да је мера тајног праћења према Ћурувији примењивана и пре доласка Радоњића на место начелника Центра ресора државне безбедности – Београд (ЦРДБ), те да су били испуњени сви прописани услови за његово тајно праћење све до момента њеног прекида, да је ова мера примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности (РДБ) и заснована на одговарајућим прописима, те да није доказана теза оптужбе да је налог за примену ове мере био дат у циљу лишења његовог живота.
Као неко ко је у овом предмету скоро осамнаест година, да бих могао да нешто о томе напишем, најпре морам да савладам налет емоција због овакве колосалне неистине и неправде.
Само су два разлога због којих било ко може написати да је у тајној пратњи Ћурувије све било редовно и уобичајено: један разлог може бити тај да онај ко је то написао није ни прочитао шта све од доказа постоји у списима предмета, а који директно оповргавају ову бруталну неистину, и други разлог може бити да се ради о намери да се по сваку цену заштити поступање Службе, да се њен рад представи законитим и уобичајеним, а што представља одбрану неодбрањивог.
Пошто су се годинама у јавности многи трудили да кривични поступак због убиства Ћурувије представе исфабрикованим, те да у њему нема ниједног доказа против окривљених, што је, такође, колосална неистина, желим да укажем и на чињеницу да нису само судије другостепеног суда које су донеле ослобађајућу пресуду учествовале у овом предмету. Након што је јавни тужилац покренуо истрагу против окривљених, ваљда им је неки судија, најпре, одредио притвор, па су им, затим, неке друге судије одбиле жалбе и потврдиле останак у притвору, па су им неке треће судије потврдиле оптужницу, па су им четврте судије одбиле жалбу на потврђивање оптужнице, пете судије су им десетину пута продужавале притвор, да би их, на крају, шесте судије два пута првостепено огласиле кривим и изрекле им високе казне затвора.
Ослобађајућу пресуду јесте донео надлежни другостепени суд и она се мора поштовати, али ово што сам навео у претходном пасусу јасно показује да су бројне судије утврдиле много тога спорног у поступању Службе, а једна од најспорнијих чињеница у њеном поступању јесте управо атипична тајна пратња Славка Ћурувије која се завршила његовим убиством.
Зар нема ништа спорно у томе да је само пар минута након што је Радоњић наредио прекид пратње, Ћурувија брутално ликвидиран у хаустору испред своје зграде? Шта је то? Коинциденција? Случајност?
Зар није спорно да са тајном пратњом није био упознат Предраг Гикић, радник Службе који је био оперативно задужен за Ћурувију, што је иначе основно правило у поступању?
Зар није спорно што тајном пратњом руководи Радоњић, начелник ЦРДБ Београд, што се у историји Службе ни пре, ни после, никада није догодило?
Зар није спорно што Радоњић на суду није сувисло објаснио због чега је уопште праћен Ћурувија?
Зар није спорно што је након тајне пратње дан пре убиства, када су припадници пратећег одељења уобичајено јављали тзв. промене, Радоњић викао на њих зашто се промене не јављају чешће?
Зар није спорно што су сутрадан, на дан убиства, припадници пратећег одељења јављали промене сваки час, што није уобичајено и никада се није јављало на тај начин?
Могао бих много о томе, али за крај да питам, да ли судије Апелационог суда знају боље шта је законита и уобичајена пратња од Стевана Никчевића, Радоњићевог заменика у време убиства, Владимира Николића, начелника аналитике ЦРДБ Београд, Момира Радосављевића, бившег начелника ЦРДБ Београд, свих радника пратећег одељења београдске Службе, и још неколико радника ДБ, који су сви испитани као сведоци? Сви они су рекли да је тајна пратња Славка Ћурувије била атипична, неуобичајена, и тиме, наравно, незаконита. Ова тајна пратња била је увијена у обланду законитог поступања, и сигурно је да није била мера „примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности РДБ“.
Када чињенице о овој тајној пратњи „увежете“ са осталим изведеним доказима, кад обратите пажњу на исти образац поступања дела Службе – примењен у седамнаест месеци на убиство Ћурувије, злочин на Ибарској магистрали, убиство Ивана Стамболића, и покушај убиства Вука Драшковића у Будви, онда вам ипак све мора бити много јасније. Но, то је широка тема и захтева много више новинског простора од оног који имам.
Немам никакву дилему да је Славка Ћурувију убила Служба државне безбедности, али свој суд о томе ће, кад дође време, дати историја.
Аутор је адвокат породице Ћурувија
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.