Вести
23. 01. 2024.
Чика Денис
Током година је многима пружио шансу, па и аутору ових редова. Био је особа од које сте могли да очекујете подршку, али и која је тако искрено умела да се радује са другима, без икакве сујете или сувишног коментара. С љубављу је говорио о људима у свом окружењу.
Последњи чин сваког новинара је да постане вест. Иронија је у следећем – то је вест у којој се неће испоштовати правило „друге стране“. Они којима је посао био да дају глас другима, на крају ће за тај глас остати ускраћени.
Мада, шта би и рекли? „Извините, јебига…“? Начин на који су радили до тренутка у ком су постали вест јесте оно по чему се памте.
У том смислу, Денис Колунџија (Чика Денис) остаје упамћен као један од малобројних новинара који су држали до стандарда, етике и професионалности. Није био једини, али је био јединствен – по изразу и темама којима је посвећивао пажњу.
Колико новинара у Србији знате да су пасионирано и зналачки пратили америчку политику, а тек збивања у војвођанској назови политици? Нека остане записано негде и да је међу првима увидео проблем такозваних „информативних пустиња“ у Војводини.
Информација о смрти Чика Дениса, подсетила ме је на реченицу из романа „Временско склониште“ у којем Георги Господинов записује како је постојало некакво лично празноверје да „преко новинске белешке, оно што треба да вам буде речено, лагано слети или вас убоде право у очи“. Такви су били Чика Денисови текстови, оно што вам је потребно да бисте били информисани, нашло се у њима.
Са њим није било кратких разговора, није било оног „како-си-у-пролазу“. Застане, ослови именом, направи паузу, па крене претресање новости и копање по фиокама старог. Једно то „виђање на блиц“ претворило се у готово трочасовну седељку у „Гусану“.
С огромним узбуђењем причао је о свом првом одласку на концерт Ролинг Стонса, рођенданском поклону за пунолетство. Несвесно је ублажавао дечије трауме из 1999, говорећи о томе да су и током бомбардовања биле организоване добре журке.
Денис је био неко ко је једноставно био ту, присутан у нашим животима. У јавном опраштању од њега, било је доста младих новинара и новинарки који су осетили потиштеност какву нису планирали у недељу, 21. јануара.
То доста говори о Чика Денису. Током година је многима пружио шансу, па и аутору ових редова. Био је особа од које сте могли да очекујете подршку, али и која је тако искрено умела да се радује са другима, без икакве сујете или сувишног коментара. С љубављу је говорио о људима у свом окружењу.
За 50. рођендан поклон је поново био концерт Ролинг Стонса. У тексту „Старење уз Камење“, објављеном у НИН-у, одговорио је сам себи на питање како та екипа матораца тако дуго о(п)стаје? Зато што воле живот и воле да свирају. И управо ту лекцију о вољењу живота је истакао, наводећи да је „с радошћу свакодневно примењује“.
Сомборац, Новосађанин, Војвођанин. На сваки од ових идентитета је био поносан и сваки је представљао на најбољи могући начин.
Новинарство је основна болест, све остало су придружена обољења. Чак и велико срце једном стане, па новинар постане вест.
Збогом, Чика Денисе, остају сећања и неиспробани папрас.
*Аутор је главни уредник 021.rs. Био је сарадник Цензоловке и похађао Школу дигиталног новинарства у којој је предавао Денис Колунџија
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.