Вести
04. 02. 2013.
Легитимисање
Никада нисам легитимисао мога друга Динка Грухоњића. Пристојан свет то не ради – осим кад мора: банка, суд, полиција, управа итд. Утврђивање идентитета понекад је нужно, нарочито ако постоје сумње.
Утврђивање идентитета са циљем да се тиме лице дискредитује и оклевета, међутим, спада у подлост и нечасне радње. Тога смо – кукала нам мајка – могли да се нагледамо у ових четврт века, када се због пуког имена и/или презимена губила глава. То се, дакле, не ради јер није лепо; напротив одвратно је.
Кад то ради Њихов Печат, то је онда за очекивање: такви су, ето, слободна земља па свако може да се брука о свом трошку. Није ми јасно, међутим, зашто председница Удружења новинара Србије, гђа Љиљана Смајловић покушава да легитимише Динка Грухоњића: дал’ се можда зове Сабахудин или тако нешто? Јесте Динко председник Независног друштва новинара Војводине, организације да кажемо конкурентске; јесте да се политички и у погледу професионалне етике не слаже баш најбоље са гђом Смајловић.
Али, та се неслагања некако најбоље изражавају, а понекад и разреше, аргументованом полемиком; сигурно не позивањем на име, па према томе могуће етничко порекло актера.
Наравно да се Динко неће сада бавити доказивањем да се зове овако или онако; неће ни скидати гаће да докаже да није обрезан (као што се радило); има човек своје достојанство. Уосталом: све и да се зове Сабахудин, Аладин, Семездин или било
шта у вези с вером (дин), чини ли га то глупљим; смањује ли снагу аргумената које користи; открива ли његове „праве мотиве“, на шта се алудира? Наравно да не. Овакво легитимисање и „утврђивање идентитета лица“ у недостатку аргумената у полемици обична је гадост.
О Динку знам да је из Бање Луке, а ни то нисам питао; он ми је успут набацио док смо се возили у Нови Сад неким послом. Али – шта би то требало да значи? То што гђа Смајловић – без икакве потребе – прича о томе да је родом из Лике, а живела у Сарајеву, такође је ирелевантно; она, међутим, из тога црпи аргумент да – ето – од свога порекла и презимена (Угрица, па Смајловић) не треба правити проблем и шта сад? Па нико није гђи Смајловић замерио ни девојачко, ни удато, презиме; она пак користи инсинуације Њиховог Печата да Динку замери његово име.
Ето нас опет на почетку деведесетих година, као да ничега није било: нечије име, па према томе и етничка припадност, опет се користе за аутоматску дисквалификацију. Већ је овде била скренута пажња горњем наслову да се банда обезобразила. Мисле ваљда: опет дошло њихово, праве спискове за „под слово З“, ћирилизују силом, лове „шпијуне и издајнике“, прете отворено свима који другачије мисле (видети последњи Њихов Печат), јер да је дошло њихово. Не видим само шта ће у тој групацији још и гђа Смајловић. Па није ваљда спала на аргументацију Њиховог Печата, за име Божје? Уме она и боље, како што знамо.
Можда би требало размотрити и следећу претпоставку: пошто су на власт дошли исти они који су својевремено прогонили новинаре по свим основама, па и етничким (као Вучићев гуру и учитељ Воја Шешељ), некоме се учинило да је најбоље вратити се у 1992-1993; то ће, конта тај неко, новој власти изгледати познато и бити пријатно. То сам хтео рећи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.