Вести

17. 03. 2023.

Аутор: Перица Гуњић Извор: Цензоловка

Исповест Драгана Кецмана (2): Као да убиства Ћурувије није ни било, такав осећај смо имали. Као да је голуб убијен, а не човек

Полицијски пуковник Драган Кецман, који је прикупио кључне доказе о убиству новинара Славка Ћурувије, први пут говори о истрази дугој 15 година, о томе како је то убиство у почетку било само један у низу неразрешених злочина, које су у полицији звали „фасцикла”, како јавна безбедност дуго није знала да је новинара пратила тајна служба, о прекуцавању руком писаних изјава припадника Службе који су пратили Ћурувију до самог убиства и сумњи да су оне усклађиване

Полицијски пуковник Драган Кецман, који је прикупио најважније доказе 15 година истражујући убиство Славка Ћурувије, говори за Цензоловку како је изгледала истрага овог злочина и зашто је толико дуго трајала, ко је и како игнорисао и ометао, зашто до објављивања досијеа „Ћуран” није било никаквог помака, како је бивши начелник РДБ-а Радомир Марковић основао комисију за истраживање злочина за који је он сам данас оптужен, како су изјаве припадника Службе који су пратили новинара „прекуцаване”, те када му је постало јасно да то није био једини злочин у који су појединци из РДБ укључени и да су по истој матрици ликвидирани и Зоран Тодоровић Кундак, пријатељ породице Милошевић, и Жика Петровић, директор ЈАТ-а.

Цензоловка: Ви сте учествовали у истрази од дана када је Славко Ћурувија убијен, 11. априла 1999. године. Да ли је та истрага по било чему специфична? Колико је озбиљно схваћена у полицији?

Драган Кецман: Тад је било ратно стање, ми смо из зграде у Улици 29. новембра током рата дислоцирани. Десило се убиство – али као да га није ни било, такав осећај смо имали. Значи, као да је тамо убијен неки голуб, а не човек.

Одређена група људи – а тек сада са ове дистанце могу да кажем да је то била ОДАБРАНА група људи – задужила је тај конкретан случај и кренула да обавља увиђај на месту убиства и информативне разговоре са лицима која могу имати нека сазнања о самом догађају.

Обрада лица места се радила по стандардној процедури – прикупљале су се информације, сачињавали се оперативни извештаји – тада су то биле „службене белешке” – и они су се достављали у предмет. Све је то у једну фасциклу слагао један колега.

Убиство као убиство, ништа нам у том моменту није значило, нити је било битније у односу на друга убиства која смо радили. У то време, и пре самог убиства, дошло се у фазу незаинтересованости. На „убиство” се излазило као на ручак. Кад се деси такав злочин, тотално је било замрло квалитетно обављање информативних разговора, прикупљање доказа, провера навода и слично.

То је верованто била последица целе ситуације у друштву, на улици је било обрачуна колико хоћете. Тако да смо на неки начин огуглали. Небитно ко је убијен – нама је било битно да одрадимо ту рутину.

„Досије Ћуран” – први помак у истрази

Цензоловка: Како је урађен увиђај на месту злочина?

Кецман: Ипак, неког могу да похвалим и из тог времена – људе који су радили у техници. Било је доста полицијцких службеника који су савесно одрађивали свој посао, у оној мери у којој је време дозвољавало – прикупљали су доказе, чували, складиштили за нека наредна времена. Касније ћемо видети да је то што су они тада урадили јако битно и колико су нама, који смо истраживали, помогли.

Суштина решавања, не само најтежих, случајева је добро крим-технички обрађено лице места, фиксирање трагова… Све оно што се мора урадити да би се сублимирало у један квалитетан крим-технички извештај.

Када полицијски службеник задужи кривичну пријаву за убиство, испред себе има папир на коме је описано све што се догађало на лицу места – ко је убијен, ко је жртва, ко је затечен на лицу места, ко су сведоци, шта се све урадило и шта је све пронађено од материјалних трагова после извршеног кривичног дела.

Отежавајућа околност је била што су све полицијске станице тада биле измештене, а посебно Полицијска управа за Град Београд, Управа криминалистичке полиције, па крим-техника није имала ту слободу и комоцију коју би иначе имала приликом складиштења и обраде података. Али мислим да су у доброј мери одрадили увиђај квалитетно, да су документовали колико су могли у тој ситуацији у држави.

Цензоловка: Да ли су ти материјални докази и вештачења у изворном облику на крају представљени суду? Да ли су неки докази нестали или накнадно мењани?

Кецман: Ту имамо две фазе у прикупљању материјалних трагова. Прва фаза је оно што је пронађено на лицу места тог дана, 11. априла 1999. године. То је фиксирано и похрањено у базу, у сам предмет, кроз крим-технички извештај, кроз белешке сачињене на дан убиства.

Остале материјалне трагове су полицијски службеници прикупљали у фази истраге, до самог подношења кривичне пријаве 2014. године. Када дођеш до одређеног сазнања, идеш за тим трагом, фиксираш све трагове које си прикупио, особе, све битне детаље који могу довести до решавања случаја.

Тако смо дошли до информација о могућим извршиоцима тог кривичног дела. У првој фази то је све било захваљујући изношењу у јавност чувеног досијеа „Ћуран” (31. октобар 2000, прим.нов.).

Од објављивања тог досијеа, па до 2003. године, мислим да није било неке квалитетне и опсежне истраге овог случаја. Тек формирањем „Поскока” (полицијска група, почетак 2001. године, прим.нов.), а још више УБПОК-а (Управа за борбу против организованог криминала, формирана 2001, прим.нов.), били смо задужени за решавање нерешених случајева убистава из деведесетих, међу којима је било и убиство Славка Ћурувије.

Ћурувија нам ништа није значио. Нисмо ни знали да га је пратила Служба

Цензоловка: Да ли сте Ви и полицајци који су извршили увиђај на месту злочина знали ко је Славко Ћурувија? Да ли сте чули за сукоб који је он имао са врхом власти, Слободаном Милошевићем и Мирјаном Марковић?

Кецман: Искрен да будем, са наше тачке гледишта, ништа нам у том моменту Ћурувија није значио. Ми смо радили случај по случај. Више смо били преокупирани убиствима из криминалне средине, него тим убиством. Ни за мене ништа није значио – потпуно исто као и сваки други случај.

Међутим, када сам касније преузео тај предмет, видео сам да се морам вратити у 2000. годину, од захтева тадашњег Окружног тужилаштва ка Ресору државне безбедности да изврше одређене провере сходно досијеу „Ћуран”, који је изнесен у јавност.

Тада сам, кроз истраге које сам водио, схватио да су они у оквиру РДБ-а формирали комисију по наређењу тадашњег начелника РДБ-а Радомира Марковића. Пазите, комисију формира човек за кога се на крају испостави да је учествовао у припреми, организацији и извршењу тог кривичног дела.

 

Цензоловка: Како сте Ви размишљали када сте чули за убиство?

 

Кецман: Па исто као и за свако друго убиство. Гледали смо да прикупимо оно што је до нас, да кренемо од улаза до улаза, од спрата до спрата, од особе до особе, да их питамо шта су чули и видели. На основу тога, писали смо службене белешке. У добром делу станова људи нису били код куће, па смо онда поново долазили, по 5-6 пута у исту зграду, док се обиђу сви станови.

Онда иде провера алибија и навода из тих исказа. Требало је да проверимо да ли стварно човек није био ту или је свесно прећутао нешто како не би ушао у неки проблем и како не би, ако ствар дође до суда, био у незгодној ситуацији. Био је то огроман, Сизифов посао.

Када дођемо до неког осетљивог податка, знамо како да сакријемо извор који нам га је дао. Али то се ретко догоди у првој фази истраге. Тек у некој наредној фази, кад предвече дођете до човека, он вас прими, па на миру попричате, тек онда, у том другом-трећем покушају, можете понекад доћи до вреднијих података.

Колико знам, у то време, бар у тој првој фази, није се могло доћи до неких конкретних мотива. Помињала су се нека дуговања, појављивале су се у средствима информисања информације које смо касније проверавали.

Цензоловка: Да ли сте у првој фази истраге били свесни да је Ћурувију два-три дана пре убиства 24 сата дневно пратило 27 припадника Деветог (пратећег) одељења РДБ-а?

Кецман: Не, не, сазнали смо за то доста касније, много месеци касније, а суштински када је изашао досије „Ћуран” (годину и по после убиства, прим. нов.). Ми смо имали контакте у Ресору државне безбедности и тада се у неком тренутку почело шушкати да су они учествовали, да су они пратили Ћурувију. Схватили смо да се ту нешто дешавало, али до самог досијеа нисмо знали тачно шта.

Цензоловка: Дакле ви сте, као истражитељи, за тако важну чињеницу, сазнали тек неколико месеци касније и то случајно, неформално, а не тако што вам је то званично РДБ дојавио?

Кецман: Да, и то што смо чули знао је мали круг људи. Није то било ништа спектакуларно, као када кроз одељење за истраге прође нека важна информација.

Са ове дистанце кад на све то погледам – тачно се знало коме ће се дати конкретан предмет. Знало се како ће тај да реферише, на који начин и кога, па како ће онда то реферисање да иде даље – све се то знало. Сада ми је то савршено јасно. Али тада, као младом истражитељу – није било.

„Није решено? Ником ништа. Стави тамо у фасциклу!” Цензоловка: Рекли сте да је то убиство било као и свако друго. Да ли је сличан шаблон био и у другим политичким убиствима из тог времена – министра одбране Павла Булатовића (фебруар 2000), директора ЈАТ-а Жике Петровића (април 2000), Драгана Тодоровића Кундака (пријатељ породице Милошевић, октобар 1997)… Све нерешени случајеви. Да ли то значи да је и унутар полиције то тако представљано – убиство као и свако друго, нема ту ничег посебног…? Кецман: Управо тако: „Није решено? Ником ништа. Стави тамо у фасциклу.” Тамо је била једна фасцикла са нерешеним случајевима и она је тако стајала годинама. Нико се не интересује. Све док не схватите да по начину, модалитету, врсти оружја, нека убиства из тог периода „везују” једна друге Са ове дистанце, могу да кажем да сва убиства из тог времена која су извршена „шкорпионом” са пригушивачем могу да се припишу Ресору државне безбедности, пардон – појединцима у оквиру РДБ-а који су радили за нечији лични интерес. Сада ми је јасно да су то била и убиства Зорана Тодоровића Кундака, Жике Петровића и Славка Ћурувије.

 

Тек је УБПОК почео праву истрагу, две-три године након убиства

Цензоловка: Како је могуће да један део Министарства унутрашњих послова, РДБ, не обавештава други део МУП-а – јавну безбедност, која то убиство истражује – о тако важним детаљима у вези са убиством? Постојали су састанци колегијума МУП-а, вероватно је постојала и законска обавеза да се истражитељи обавесте о важним сазнањима?

Кецман: Са нормалне тачке гледишта, то би било тако. Они то јесу у неком тренутку јавили, била је преписка са њима око самог догађаја, али наравно да нико ништа није признао.

Гледаш тада само да изађеш из тога са што мање последица, да заштитиш себе, своју институцију и своје људе, и кажеш да, да, ми смо били ту, али не, нисмо ми то урадили.

Цензоловка: Да ли сте били обавештени о истрагама које је РДБ 2000. и 2001. године интерно радио са људима који су пратили Ћурувију?

Кецман: У првој фази – не. Тек када смо формирали групе у УБПОК-у и када смо задужили конкретне предмете, тражили смо да извршимо увид у све списе и изјаве које су у РДБ-у узимали у вези са прикупљеним обавештењима Окружног тужилаштва, када су они упутили захтев РДБ-у у вези са тим изјавама.

Мислим да је тужилаштво те изјаве добило 2000. године. Ми смо добили тек када смо почели истрагу у оквиру УБПОК-а. Бар се тако сећам, али нисам све време био задужен за предмет „Ћурувија”. На њему сам радио од дана убиства, али су то касније преузели други људи, да бих се том предмету вратио када је формиран УБПОК.

Тражили смо да се нама у УБПОК-у достави копиран предмет из Полицијске управе за Град Београд, односно из Управе криминалистичке полиције. Тек тада, када смо анализирали то што смо добили, видели смо шта се дешавало пре него што смо преузели предмет.

Цензоловка: Да ли је у МУП-у необична чињеница да је РДБ узимао изјаве од својих агената који су пратили Ћурувију и о томе није обавештавао јавну безбедност?

Кецман: Сви радимо по захтеву тужилаштва. И у то време је постојао ПО (прикупљање обавештења, прим.нов.) тужилаштва према Ресору државне безбедности.

Тужилац је био тај који треба да барата свим чињеницама и који упућује одређене информације појединим институцијама. Веома је интересантно да је он нашао за сходно да упути захтев Ресору државне безбедности за информације о истрази у вези са праћењем Ћурувије. По мом мишљењу, било би логичније да је тај захтев упућен нама, да ми саслушамо припаднике РДБ-а.

Касније ће тако и да буде – тужилац је тражио да се укључимо у поновно саслушавање свих полицијских службеника који су учествовали у тајном праћењу и који би могли имати нека сазнања о самом убиству.

Онда смо тражили од Ресора државне безбедности да нам достави комплетне списе по захтеву за ПО (прикупљање обавештења), који су они радили преко те комисије (коју је формирао Радомир Марковић) са свим људима из Деветог одељења и онима који су били укључени у случај „Ћурувија”.

Неко је негде прекуцавао изјаве припадника РДБ који су пратили Ћурувију

Цензоловка: Да ли сте то што сте тражили и добили у изворном облику?

Кецман: Добили смо. Сад не могу да тврдим да смо добили све. Али смо добили прилично велику документацију, што куцану, што писану руком.

И онда, током разговора, кад смо схватили да су полицијски службеници који су тајно пратили својеручно писали све те изјаве, затражили смо да нам их дају. Мислим да их нисмо све добили.

Онда смо схватили да је те руком писане изјаве неко носио негде, где су те изјаве прекуцавали, па да су те прекуцане изјаве носили назад да их они (из пратећег одељења) потпишу.

На моје питање јесу ли прекуцане изјаве идентичне писаним изјавама које су полицијски службеници доставили – они су само рекли: „То је тако рађено.”

Цензоловка: Ви сумњате да су те прекуцане изјаве идентичне писаним?

Кецман: Да, сумњам да је неко усклађивао све изјаве и да је током тог процеса њима речено: „Људи, водите рачуна шта радите, ово је Служба.”  

Кад имате све изјаве и ваши их људи прекуцавају, лако ћете да их ускладите. Међутим! Пошто смо се ми укључили и темељно кренули да их анализирамо, додатним разговорима и полиграфским тестирањем долази се до помака и разјашњења неких изјава. Детаљнијом истрагом, успели смо да сазнамо неке ствари које су биле прикривене.

Ми смо рашчланили њихове изјаве и проверавали њихову веродостојност. Пролазили смо са њима сегмент по сегмент: где си био тада, у толико сати, који је број твог мобилног телефона, који је твој позивни знак, шта си возио, с ким си тог дана био…

Када знате рутину, добро познајете њихов посао, уђете у причу са њим, онда он не може своју изјаву толико да прилагоди некој дотераној причи коју си добио у прекуцаној изјави. Још кад му на крају тог разговора кажеш: „Ок, ја ти верујем, али идемо да ово што си рекао проверимо на полиграфу”, верујте ми да у тим ситуацијама исплива истина.

Политичка убиства са потписом Службе

Цензоловка: Да ли сте то радили са свим припадницима РДБ-а?

Кецман: Са свима.

Цензоловка: Ви причате о 2002. и 2003. години. Зашто то није могло да се уради раније?

Кецман: У то време је одрађена нека рутина, али није се нешто продубљавало. Нико од тих људи из Деветог одељења који су тајно пратили Ћурувију није, кад је завршен рат, довођен доле у „29. новембар”, у Управу криминалистичке полиције. То је требало урадити.

Цензоловка: Како то тумачите?

Кецман: Спрега! Сви ти начелници су бирани по неком шаблону. Тачно се знало ко ће где да буде начелник. И ти не можеш ништа. Ја, као млад инспектор, нисам могао мимо начелника, а нисам ни био довољно зрео да тада видим неке ствари. Тада сам имао 32 године. Тада постоји субординација преко колегијума код министра унутрашњих послова и постоји могућност синхронизованог прикривања.