Вести

01. 12. 2022.

Аутор: Владимир Митрић Извор: Безбедни новинари

Владимир Митрић – 17 година под полицијском заштитом

Моји озбиљнији проблеми, бар они који се тичу безбедности почињу, у већем обиму, после убиства Жељка Ражнатовића Аркана и његових пријатеља, које се догодило 15. јануара 2000. године у београдском хотелу Интерконтинентал. Моје писање указивало је „одакле ветар дува“, о чему сам свакодневно писао.

Занимљиво да сам се, због начина на који сам писао, замерио  и „аркановцима“ и онима који су били против њих. Ни тадашња власт у Србији није била задовољна начином писања, па је после краћег времена брутално преузела компанију „Новости“, која је већ била акционарско друштво, спаковала је у СЈУ „Борба“, посмењивала многе уреднике и руководиоце и успоставила неку и данас необјашњиву управу, која је трајала око пола године, тешке и мучне за све нас који новинарство видимо као трагање за истином, објављивање само истине, по сваку цену.

Није било дана да нисам добијао телефонске, али и друге, претње. Долазиле су са разних места, и све су биле истинско угрожавање безбедности. Нисам падао психички, али су почели да ми фабрикују проблеме и непријатеље које немам, како би, кад учине нешто, имали конфузну ситуацију. Сметало им је што указујем да криминал са обе обале Дрине, на чињеницу да државни органи Србије и БиХ слабо сарађују, да годинама нису имали никакву сарадњу, не само током рата, а да се сарадња криминалаца није прекидала. Указујем да неко младе Лозничане, посебно полицајце, у Београду соколи, спрема, злоупотебаљава, користећи их за најтеже облике криминала, укључујући и тешка убиства као што је случај Добросава Гаврића, али и Бранка Берчека, који ће, касније, бити осуђен за убиство Ивана Стамболића, некадашњег председнка Председништва Србије, Извршног већа Србије, председника ЦК СКС, председника ГК СК Београда, али и на друге, јавности мање познате личности. Сведочим да се бахато понашају када дођу у родни град, да праве групе спремне на све и да постижу ефекат да их и многи људи у институцијама или прихватају за пријатеље или им, ни на који начин, не стају на пут. 

Пуштање на слободу осуђених за Арканово и убиство његових пријатеља после 5. октобра 2000. године почиње озбиљно да ми компликује живот. Један од кључних људи лозничке полиције ме обавештава да ми прете, а на моје питање зашто ништа не предузима јер је старешина у полицији а не шеф у шумској управи, само слеже раменима. Видим да од институција нема помоћи, па се држим  професионалног рада, отварам многе теме, пишем о кријумчарењу људи, аутомобила, камиона преко Дрине, акцизних производа сваке врсте, о постојању црева преко реке за гориво (1), о трговини женама, наркотоцима, али и минско експлозивним средствима, о почетку пљачкашке приватизације и о томе да прве фирме од њихових дојучерашњих радника, који су их створили, узимају окорели криминалци чији је новац или крвав или од дроге и шверца, или и једно и друго. Указујем небројено пута на илегалне шљункаре из којих се, без динара плаћања обавеза држави и општинама, узимају милиони кубика грађевинског материјала, али и о њима као лукама криминала и зонама где се најбруталније уништава све што се зове човекова животна средина. Од изласка осумњичених за Арканово убиство из притвора, којих је највише из Лознице, три пута су ми, у строгом центру града, демолирана кола. Ниједан случај никад није истражен, а у јулу 2003. брутално ме нападају тајкун везан за криминалце, али и те како за тадашњу власт, и један од правоснажно осуђених за крвави догађај из Интерконтинентала 2000. године. На леђа ми се „товари“ таблоид Прст,  неформално гласило тајне полиције  из БиХ, који ми подмеће све и свашта, тако што, рецимо, мојим именом и презименом потпише негативне текстове о ваљаним људима и обрнуто. Спомињу ме као некадашњег патриоту који је, наводно, постао издајник. Надлежни ни за шта од тога не дају пет пара. Пишем да је један од кључних полицајаца у граду власник великог ауто-отпада на ком се одвија свакакав криминал. Не могу да ме демантују, али спремају шта да ми раде. Код таквог полицајца сам, иначе, морао да пријављујем и нападе на мене и моју имовину, јер је тако „нацртано“.

Откривам списак од 1.703 припадника јединице „Ел муџахедин“ у БиХ, са све матичним бројевима, именима и презименима, структуром командовања и њиховом везом са командом Армије БиХ и цивилним руководством у муслиманском Сарајеву. То је био кључни доказ да се осуди  ратни командант Армије БиХ, генерал Расим Делић. А дружине из рата добро сарађују, Насер Орић је чест гост Лознице где има пријатеље – од бивших колега полицајаца до тајкуна. Обема странама сам непријатељ. Пишем како је и ко „оплемењивао“ гориво, тобоже за тенкове, које је по великој цени продавано Војсци РС, после чега су страдали многи тенкови. Указујем и показујем сагласност највиших представника РС за трговину са противничком страном, пишем о криминалу високих функционера РС и њихових сродника, међу којима су неки и изгубили животе бавећи се криминалом на Дрини и њеном језеру. Стајем у одбрану изградње фабрике воде уз сами Манастир Троноша, задужбину Немањића из средњег века, у којој је прву писменост стекао Вук Караџић. Упорно доказујем  какве би то лоше последице имало, не стајем ни трена, и фабрика иако је започета, на том месту никад није довршена, код чесме „Девет Југовића“. Владика Лаврентије, кога сам, иначе, приватно ценио, одустаје од такве одлуке…

У међувремену, указујем на страдање људи, посебно деце, у минулом рату у БиХ, о лажном патриотизму, коренима злочина и зла, њиховим актерима, стајући у заштиту свих људи који су били на удару силних, моћних и бахатих господара живота и смрти. Откривам производњу анхидрита сирћетне киселине у Бијељини. Долазим до човека, стручњака, који је дошао до те формуле, сазнајем ко је производи и како се превози, на тоне, преко Дрине у Србију, одакле иде даље за Бугарску и Турску, одакле се враћа хероин и новац. Од тоне те сировине у Турској, а касније и на нашим просторима, произведе се пола тоне хероина. Отишао сам тако далеко у том истраживању да су моју тесктови с тим у вези заустављени... Један од актера тог „посла“ је осуђен на 4 године, побегао је из БиХ, живео је у Новом Саду до смрти. Ни дана није био у затвору... И тако су се, као на траци, мењале теме. Прецизно сам писао где се кријумчари шта, од жена, наркотика, оружја, акцизних производа, али и о томе како предмете и оних који дођу под удар закона, углавном, „једе прашина“.

Стижу силна упозорења да гледам своја посла. Уместо да се бави истрагом  о уништавању моје имовине, надлежни полицијски руководилац, власник криминалног отпада аутомобила, имао је само да ми каже: „Шта ћеш кад ти је зајебана професија!“ Одговарам му да нећу другу.

И тако почињем да живим са полицијским обезбеђењем тачно од 12. септембра 2005. године, када сам, једноставно, умлаћен у улазу зграде у којој сам живео, на само десетак корака од баште пуне гостију у којој су била четири полицајца, у цивилу, ван дужности и, како се касније испоставило, двојица људи који су означени као „честа полицијска оперативна веза“.

Прво полицијско обезбеђење једва ми је одређено, што ми је сведочио и начелник ПУ Шабац из тог времена, јер се томе, како ми је рекао, јако противио старешина полиције у Лозници, као да је жалио што нисам убијен. А напад на мене је био, и по акцији и по простору где се догодио, идентичан оном на Милана Пантића у Јагодини, па сам преживео можда само зато што сам имао више среће и што сам закорачио да ми први ударац бејзбол палицом не буде у главу, већ међу плећке и што сам рукама грчевито бранио главу, због чега ми је рука поломљена. Нападач, иначе, бивши старешина ПС Нови Београд, који је пре тога хапшен за рекетирање једне лозничке породице, није био ни маскиран. Славиша Митровић, командир униформисане полиције у Лозници у то време, на суду је потврдио да полиција после напада није хтела да изађе на место напада, све док нисам њега измолио да дођу. Истражни судија Основног суда у Лозници, који је 2009. године унапређен у судију Вишег суда, дошао је, али није урадио увиђај!

Доделили су ми инспектора да ради на случају, човека који је био пред пензијом и читав радни век је провео као саобраћајни полицајац или старешина у саобраћају. Кад је, ипак, дошло до тога да, притиснути доказима, морају да хапсе колегу, полицајци Милорад Чотрић и Младен Нешковић су отишли на договор код тадашњег тужиоца у Лозници, који им је рекао да је чуо за напад на мене и додао: „Што није погинуо!“

О томе је сачињена и потписана белешка и дан данас је у ПС Лозница, чији ме је начелник обавестио да ће је послати министру полиције, али се испоставило да ју је задржао у ладици. Тај тужилац те наводе никада није демантовао. Када сам тражио његово изузеће, заменик Окружног јавног тужиоца у Шапцу одговорио ми је да на то немам право, а онда сам се обратио РЈТ у Београду и тужилац је изузет и предмет је додељен ОЈТ Сремска Митровица. Суђења су трајала шест година. Мом нападачу је суђено за наношење тешких телесних повреда, мада смо имали мишљење судских вештака који су указивали да је у питању убиство у покушају! Први пут је првостепено осуђен на шест месеци, ваљда таман да може да се врати на посао. Судско веће, на челу са судијом Гојком Лазаревом, укинуло је и ту, благу, пресуду. Поново је у Основном суду у Лозници осуђен на шест месеци, да би Апелациони суд донео казну од годину дана. Није је издржао у целости, јер је био обухваћен помиловањима тадашњег председника Томислава Николића. После укидање прве пресуде, један од његовох адвоката, постаје судија суда у ком му се суди због напада на мене!!!

У међувуремену, ни динара ми није платио за трошкове које је суд досудио, а да не говорим о накнади штете. Мој финансијски губитак је годишња бруто плата за терање ове норме. У овдашњем суду је ослобођен чак и плаћања обавеза и казни држави, јер је неко оценио да је у немаштини, а зна се да има, како народ каже, „и пусто и густо“, али су му неодговорни појединци из институција омогућили да добије време да све то среди.

Судски вештаци су оценили да су ми, због свега што сам пропатио и прошао, смањене радне и животне способности за 50 посто. Упркос свему, никад ми није падало на памет да дигнем руку од ове професије, а није било лако чути шта говори тужилац од ког очекујете истрагу. И кад сам добио обезбеђење, уз сагласност суда и тужилаштва, после једномесечног полицијског потрудио се да оно важи само за подручје ПУ Шабац!!! И данас има „корене“ тамо где не би смео да их има.

Већина полицајаца који ме, последњих година обезбеђују су сјајни професионалци и људи. Раније су ми овдашње старешине слале полицајце који по истеку смене одлазили у кафиће у центру града и седели са мојим нападачем и његовом, наравно, криминалном дружином. Задовољан сам и односом старешина задужених за моје обезбеђење, који су и сами били на мукама, јер су им неки од колега, па и бивши главни шеф у граду, замерали што су у добрим односима са мном! Човек није могао чудом да се начуди, питајући да ли је Митрић криминалац, на што је стигао одричан одговор, „али се плаше да не цуре информације“. Иначе, никада од тих људи нисам тражио, а камоли очекивао информације, чувао сам их да немају проблема, али су проблеми измишљани у станици. Али, сада је боља клима.

Најтеже ми је било кад сам чуо од Владе Божовића, који ме је посетио одмах после напада, као помоћник министра полиције, да му је, по повратку од мене, тадашњи министар рекао: „Шта ћеш код тог издајника, непријатеља и шпијуна?“ Ја издајник, који неуморно пишем о свему ономе што чини велике, милионске штете у еврима буџетима и државе и градова и општина. Ја издајник, који сам своју љубав  према роду и земљи потврдио небројено пута, а поред осталог, што сам жестоко указивао на уништавање имовине „Вискозе“ вредне на десетине милиона евра, збого чега, што је невероварно, никада нико није одговарао. Ја издајник, који сам писао о криминализацији анхидрита, што је био дужан да заустави, а није, већ је само зауставио моје писање. А могло му се!

Командир полиције на кога сам указао да је у леглу криминала још од 2000. године, ухапшен је тек после 11 година. Старешина полиције о чијим сам мешетарењима писао пре седам, осам година, недавно је ухапшен, а један њихов колега, о коме сам такође писао, догурао је скоро до највишег места у локалној полицији, а онда је, по казни, недавно премештен, као и један од његових заштитника из реда полиције. Догодила су се и хапшења судија који су ми загорчавали живот, а сведочио сам, што ће касније да се потврди, да су били заштитници јунака мојих текстова. Бивши старешина полиције, који је покушао са бившим начелником да ми укине обезбеђење, рекао је у Дежурној служби ПС Лозница да нећу још дуго живети. Навео је да је то закључио на основу  запажања да ми се тресу руке и да пушим цигарету на цигарету. Е, како не бих кад је још 2007. године, по његовом налогу, његов заменик који је, тобоже, процењивао безбедност написао и нико га није укорио, да може да буде  угрожена само због непрофесионалног писања у новинама. То је закључио, као је навео, из разговора са једним од учесника Аркановог убиства и једним тајкуном, јунаком мојих текстова.

Занимљиво је да је тај тајкун после неких година рекао јавно за мене да сам честит новинар, да пишем само истину, али да то њему није одговарало. Још је додао колико је пара давао неким функционерима да, рецимо, добије обавештење када ће инспекција и где да дође из Београда, како не би њега процесуирале, а њихов долазак је, у дословном смислу, изнудило моје писање.

И недавно сам вербално нападнут од бившег полицајца, који ми је уз то саопштио да сигурно зна да ће онај који ме је пребио 12. септембра 2005. поново да ме пребије. На ту вест стигли су најнегативнији коментари још једног бившег полицајца, али и помоћника командира у ПС Мали Зворник. Огласио се и младић, познати нарко дилер, о чијем сам оцу писао као члану међународне мафије која је гајила марихуану у напуштеном руднику у Костајнику, код Крупња, селу које има 100 активних полицајаца. После затвора ме је, некажњено, вређао и то јавно упркос полицијском обезбеђењу и претио. Његов наследник је коментарисао најновији атак на мене речима: „Добар за Дрину. Кад надође!“

Пре извесног времена, ранији високи руководилац СДБ, касније БИА, који је са својим сарадницима доста кумовао мојим мукама, питао ме је пред већим друштвом како ја имам проблеме, а он нема. Одговорио сам му речима: „Ти си добар човек, а ја лош, али ја пишем о твом комшији, највећем наркодилеру у крају, а он не излази из твоје куће!“ Није имао шта да ми каже на то, знајући да могу то да докажем на много начина.

Сигуран сам да бих био као глинени голуб када би ми било укинуто обезбеђење, уз које живот није лак ни једноставан. Док се не истражи позадина напада на мене, неозбиљно би било да се говори о укидању обезбеђења. Да су они који су владали у време напада на мене заиста били искрени и спремни да напад на новинара процесуирају како треба, двојица људи би била иза браве, уз одговарајуће казне, полиција не би мене чувала, не би имала тај терет више, а ја бих био слободан. Е они су криви што се отегло ово обезбеђење, али је већина тих људи, нарочито после напада на мене, напредовала и по положајима и парама, док су неки, високо рангирани од њих, руку на срце, у последње време хапшени, што није могло ни да се замисли само у годинама из којих су корени мојих пострадања.

Први, али заиста, први пут, сада, после најновијег напада, уз пресуду Алепационог суда у Београду, доживео сам изузетно професионално реаговаање надлежних и у полицији, и у ОЈТ и у Основном суду, где је пре 11 година бивши полицајац једва добио 6 месеци затвора.

А какве су околности у крају из ког радим говори и чињеница да држава већ 12 година не може да изабере неког ко би био кадар да води Основно јавно тужилаштво. Како сам до сада остао колико толико читав, ни сам не знам. Срце ми је ослабило. Рађена ми је кардио инверзија. Проглашен сам за инвалида прве категорије, али не стајем јер је новинарство и мој позив и мој живот, мој поглед на свет.

БИОГРАФИЈА  Владимир Митрић је рођен 1965. године у Лозници. По образовању је дипломирани новинар. Новинарством се бави од гимназијских дана, од 1982. године. Прве текстове објавио је у шабачком „Гласу Подриња“, а радио рубрике и емисије на Радио Подрињу у Лозници, где је стално запослен од 1988. године. Сарађивао је са „Омладинским новинама“, новинама „25. мај“. Упоредо је, по запослењу, радио за Радио Београд, ТВ Нови Сад и „Вечерње новости“ од 1987. године. Крајем 1995. године прелази у „Вечерње новости“, где и данас ради као дописник из Лознице, Шапца и РС и БиХ. Године 2002. проглашен је за „новинара године“ Компаније „Новости“, четири године касније добио је Награду за новинарску храброст „Милан Пантић“, 2019. године припала му је  награда за животно дело „Слободан Глумац“, највише признање Компаније „Новости“. Носилац је Ордена Светог владике Николаја СПЦ, Плакете и Повеље, највишег признања града Лозница, две грамате СПЦ, признања „Велики добротвор“ за изградњу цркве у Лозничком Пољу, један је од чланова Одбора за изградњу Спомен храма на Мачковом камену, посвећену јунацима са Дрине и Мачковог камена. Награђен је и највишим признањима Дечје амбасаде „Међаши“, која брине о деци данас у региону, а која је из ратног Сарајева и Мостара избавила око 50 хиљада мајки и деце. Међу уздарјима те организације је и Златна повеља за хуманост. У књизи „Сви Вукови сабори“ означен је  као један од најзаслужнијих људи за обнављање Вукове спомен куће у Тршићу и за реафирмацију Вуковог сабора, највеће и најстарије културне манифестације код Срба, која је била сведена на локални ниво.  Уредио је брошуру о страдњу 450 цивила села Цикота, код Лознице, за време фашистичке казнене експедиције у Горњем Јадру, у октобру 1941. године, који су убијени по наредби  да се убије 100 Срба за једног убијеног немачког војника и 50 за рањеног. За тај рад и значајну подршку у изградњи монументалног спомен обележја, награђен је Плакетом СУБНОР Србије.  Награђен је и Плакетом Дома здравља у Лозници, почасни је доктор наука Ромског института и вандредни је члан Српске краљевске академије научника и уметника и добитник њених високих признања, од „Вуковог слова“ до признања „Видовдански витез“.  Објавио је књигу „На вртешци живота“, о самоубиствима као појави, на левој и десној обали Дрине, уредио је „Бонтон за децу“, аутор је више документарних радио и ТВ емисија.  У штампаним и интернет издањима Компаније „Новости“ објављује и до 200 рубрика месечно, у различитим формама новинарског изражавања.