Вести

23. 11. 2022.

Аутор: Тамара Спаић Извор: Цензоловка

Матић пред коначну пресуду за убиство Ћурувије: Не знам како је могуће оспорити две пресуде на укупно 100 година затвора за оптужене

Данас је новинарство, парадоксално, угроженије него те 1999. Тада смо имали снажну вољу да се одупремо сваком злу, па и убиствима. Данас је медијска сцена толико ослабљена да свака озбиљнија претња која остаје некажњена наноси ненадокнадиву штету. Због тога је ова пресуда важна. Она ће бити портрет свих нас: из медија, полиције, правосуђа и политике, каже за Цензоловку Веран Матић уочи доношења коначне пресуде за убиство Славка Ћурувије пред Апелационим судом

Волео бих када би Србија била прва земља која после 23 године од убиства има пресуду за извршиоце убиства, а који потичу из самог државног врха и безбедносног апарата, који су уобичајено заштићена врста. Пресудом се одлучује и о судбини новинарске професије, али је то и вододелница за правосуђе.

Овако у интервјуу за Цензоловку говори Веран Матић, иницијатор и председник Комисије за истраживање убистава новинара, уочи коначног расплета судског процеса за убиство новинара и издавача Славка Ћурувије.

У питању је случај који најтеже оптерећује цело друштво и од расплета ће и симболички, али и фактички, зависити многи процеси у Србији – од тога колико ће јачати или слабити утицај тамних и злочиначких делова служби безбедности на друштво до потенцијала за изградњу демократског система.

У Апелационом суду је за 5. децембар заказан почетак разматрања жалби на првостепену пресуду којом су бивши челници Државне безбедности пре годину дана осуђени на укупно 100 година затвора за убиство Славка Ћурувије, током НАТО бомбардовања, на Ускрс, 11. априла 1999. Биће то коначан расплет готово осам година дугог поступка, пуног опструкција, претњи смрћу и неизвесности.

Са кључним човеком за то што смо, упркос свему, стигли до могућности да највиши представници некадашње Државне безбедности буду правоснажно осуђени, објављујемо интервју који детаљно, ретроспективно осветљава ток целог процеса и расветљава тајне и недоумице.

Разговор је вођен путем електронске поште.

Цензоловка: Шта за вас значи овај процес и шта мислите да он значи за новинаре и новинарство код нас?

Веран Матић: Подизање оптужнице у случају убиства Славка Ћурувије, доказни поступак на суду, као и све осуђујуће пресуде, прихватао сам као облик катарзе за нашу професију, превасходно, али и за наше друштво. Надам се да ће тако бити и са пресудом Апелационог суда којом ће се ставити тачка на овај случај. Ако буде осуђујућа, она ће, као и у неким другим малобројним случајевима, показати да као професија имамо снаге да се изборимо са најтежим темама, али и да Србија има снаге да се у овом сегменту суочи са сопственом прошлошћу и са злом које је чињено у деведесетим годинама. Ово је доказ да је то могуће.

Пре неколико месеци, силом прилика, због процене моје безбедности, ишао сам у просторије Управе криминалистичке полиције. У ходнику сам видео фотографије неколико убијених инспектора УКП. Нисам сигуран да ли су то сви случајеви који нису разоткривени, али за неке знам да нису, иако је било пуно индиција да се те истраге могу окончати судским пресудама.

Поставио сам питање инспекторима како је могуће да истраге нису доведене до краја. Није било одговора, јер је и само моје питање вероватно садржало суштину одговора.

После тога сам бацио поглед на књигу Горана Живаљевића, донедавно запосленог у БИА, а раније у ДБ-у… А неко време у самом врху ове организације. Пишући о разним убиствима, између осталог и о неразјашњеном убиству Момира Гавриловића, он наводи: „Служба нема свог Верана Матића који би одржао причу о овом нерасветљеном убиству у медијском животу нације.” Ова констатација може се пренети и на неке друге случајеве.

 Живимо међу убицама

Готово ниједно политичко убиство, од убиства министра војске до водећих људи у полицији, није разрешено. Живимо међу убицама које су на различите начине заштићене, директно, политички, економски или из неког другог интереса, или због тога што није било довољно политичке воље, а потом и професионалне одговорности оних којима је то посао. Без обзира на то колико су представници, најчешће Милошевићеве, а касније и постпетоктобарских власти, били сумњичени за разне мутне радње, припадање овом или оном клану, концентрација нерешених убистава са собом носи легитимизовање нечињења, некажњивости… И када се догоде убиства која са собом носе драстично угрожавање читавих професија, онда се обично доспева у ћорсокак некажњивости. И статус qуо.

И предуго после 5. октобра трајала је мантра опозиције из времена Милошевића, а потом и након доласка на власт, да ће се приоритетно решити убиство Даде Вујасиновић, а посебно убиство Славка Ћурувије, па онда и убиство новинара Милана Пантића, током владавине снага које су срушиле мрачни Милошевићев режим.

За мене је постало непристојно да не урадимо нешто више од годишњих комеморација. Због тога сам, у разговору са Борисом Тадићем 2009. године, иницирао оснивање комисије која би била у оквирно сличном саставу као што је касније формирана. И поред тога што му се допала идеја и што ми је најавио да ће ме контактирати Миодраг Мики Ракић (тадашњи шеф кабинета председника Србије, прим. нов.), никада се нико није јавио ко би омогућио даљу реализацију ове идеје.

Када је промењена власт, 2012. године, на првом састанку на који сам позван, са Александром Вучићем, изнео сам исти предлог и он је прихваћен под условима које сам тада дао.

Цензоловка: Комисија за истрагу убистава новинара највише је нападана из новинарских кругова.

 Матић: И поред тога што сам од почетка до данас тим поводом нападан због начина на који сам иницирао оснивање комисије, био сам сигуран да је то једини начин да направимо помаке, да бар откријемо где су биле препреке за неуспеле истраге и да ли их је уопште било. Једноставно, осећао сам да ако то не учиним, ако не уложим додатни напор, да више немам право да помињем убиство Славка Ћурувије и да било коме тим поводом стављам примедбу.

Славка нисам познавао пре него што су га драстично напали. Није ми било блиско то новинарство, стил живота, нисам имао сензибилитет за величине попут Тијанића, нисам одобравао комуникацију са Мирјаном Марковић, двором, нисам поборник оног дела Дневног телеграфа који се може видети и данас у неким таблоидима…

Али сам снажно подржавао онај део који се тицао отварања табу тема, од политичких до свих других, подржавао сам идеју омасовљавања публике која ће усвајати неке вредности које су цивилизацијско достигнуће, слобода штампе, људска права, права мањина, маргиналних група. Уосталом, видело се кроз тадашњи Радио Б92 шта је све могуће урадити на том пољу…

Ни у једном тренутку се нисам двоумио када су нападнути Дневни телеграф, Европљанин и сви други медији да снажно станем у њихову одбрану. Већ тада је, поред Б92, Асоцијација независних електронских медија имала мрежу која је била сателитски повезана са више од 30 радио и ТВ станица и са моћном медијском мрежом и организацијама за подршку независним медијима из целог света.

Славко и ја смо се упознали у Косовској улици, када смо и један и други ујутро ишли на посао. Зауставио ме је и питао: „Зашто нас ти или ви толико браниш/браните?” Збуњен сам промуцао да је то природно и да бих свакога бранио ко доживљава такву врсту државног насиља, а да је, наравно, део новинарске заједнице, или било које друге. Хоћу да кажем да нисам имао никакав лични интерес да заложим веома пуно времена и енергије у 10 година од када је основана Комисија за истраживање убистава новинара.

КУРАК, ФИЋА И МАРКОВИЋ БИЛИ ПРЕТЊА СВЕДОЦИМА И ЦЕЛОМ СУЂЕЊУ Матић: За мене је била шокантна потпуна незаинтересованост за привођење оптуженог Курака, који је пре подизања оптужнице напустио земљу, а потом, по различитим сазнањима, био врло активан у комуникацији са структурама блиским бившој ДБ и нарочито онима који су били политичка залеђина у овом убиству, од Мирјане Марковић која је побегла и заштиту нашла у Москви, па до Драгана Филиповића Фиће, који је за бекство одабрао Шангај. Регистрована је комуникација Курак – Филиповић – Мирјана Марковић, а повратак у земљу 2015. године, када је почињало суђење за убиство Славка Ћурувије, иако је била јасна претња свим могућим сведоцима првенствено, али и свима који су се бавили овим случајем, на њу није било институционалне реакције. То нам је свима отежавало рад, али нико није могао да заустави започети судски процес. На самом почетку суђења имали смо јасне информације о томе где се налази оптужени Мирослав Курак, који се чак није ни крио. Службе су биле незаинтересоване за привођење. Стекао сам утисак, као и у одлуци да Ромић и Радоњић буду пуштени на кућни притвор, да постоји консензус око тога да неће бити правоснажне пресуде у овом случају. Још 2006. године, постоји сведочење о томе да је Курак рекао да „Кецмана треба о’ладити” и то високим представницима ДБ у пензији али са снажним утицајем на службе. У неколико ситуација претње су такође стизале од Курака преко посредника и забележених комуникација. Чланови његове породице су путовали између Србије и места боравка Курака без иједне акције која би доказала тачну адресу боравка. Или је био заштићен, или неодговорно или је траљаво.

Скидање љаге са професије упоредо са дисквалификацијама о колаборацији са режимом

Већ сам рекао да је политичка воља била веома важна и кључна свих ових година током озбиљних покушаја бројних опструкција. Ту не мислим на неку имагинарну политичку вољу, већ на ону коју персонификује Александар Вучић у овдашњем друштвено-политичком животу. Међутим, сама политичка воља, из ког год разлога да се појави, није довољна: директно учешће новинара, у првом реду Љиље Смајловић и мене, уз подршку појединих удружења у идентификовању разлога за дотадашњи неуспех истрага, идентификовање сведока, проналажење доказа, стално мотивисање свих учесника у овој мисији, стварало је синергију која је дала резултате.

Комисија коју сам иницирао и водио представљала је својеврсну иновацију, нисмо имали на шта да се угледамо, да препишемо. Првих неколико месеци доста затегнутих односа пресекли смо тако што смо тежили ономе што сам и тада изговорио:

„Ми смо овде да свако са своје професије и институције коју представљамо скинемо љагу због нечињења, али и очигледног саучествовања у злочину. То треба да нам буде заједнички именитељ за решавање убиства Славка Ћурувије.”

Дакле, за мене је једно од суштинских питања било да урадимо све што можемо да се разреше случајеви или да макар учинимо све што је могуће.

Од самог почетка било је оспоравања и напуштања рада Комисије од стране неких представника медијске заједнице, са честим дисквалификацијама о колаборацији са режимом, и да новинарима није место у оваквим телима. Представници НУНС-а су и напустили рад Комисије.

Посматрајући све те, често увредљиве, примедбе, запитам се да ли је било боље да је све било препуштено забораву, на трагу до данас нерешених политичких убиства које сам већ поменуо, или што смо у складу са новим правилима времена у којем живимо, кренули до тада неистраженим путевима, по цену тога да ме критикују они који са безбедне даљине говоре о разградњи система који заправо не постоји.

Цензоловка: Убрзо након петооктобарских промена откривени су први чврсти докази да је Ћурувију убила држава. Ипак, до данас немамо правоснажну пресуду?

Матић: Долазак „наших” на власт није донео никакав помак, већ је погоршао стање, јер смо се вратили корак уназад, јер смо се разочарали, а то је најгоре. Требало је упумпати нову енергију међу све који су били обесхрабрени и зато је досадашњи резултат фасцинантан.

Да није било свега овога, и данас бисмо обележавали годишњице и прозивали власти да реше случајеве, иако је било и пре 10 година јасно да се никада неће решити ако се настави са импотентним активностима полиције, тужилаштва и свих других надлежних.

У случају убиства Славка Ћурувије било је највише трагова и из тадашње перспективе ми се чинило да ће све ићи много лакше…

Прошло је пуно година од убиства, али и од дана када смо почели да се озбиљније бавимо овом темом. И наше друштво је дубоко поларизовано, знам да ће свако тумачити на свој начин све оно што буде резултат овог процеса, пресуде…

Али нико никада не може рећи да се и као професија и други актери нисмо потрудили да урадимо све што смо могли. И да увек у свакој ситуацији, укључујући и претње и покушаје убистава, насиље, не смемо да дозволимо да прође некажњено и да не утрошимо сву могућу енергију да кривци не прођу некажњено, јер то је први степен за превентиву свих других напада.

Важно је доказати да нико није недодирљив, па ни шеф тајне службе

Цензоловка: Да ли ће ово бити крај мрцварења и Славкове породице и новинарске заједнице, бар оног дела који још опстаје и мари?

Матић: Током ових десет година упознао сам сјајне професионалце у полицији, БИА и у неким другим професијама, људе који су прихватили овај ангажман као сопствену мисију. Комисија државу није ништа коштала, није било додатних издвајања за хонораре, плате, дневнице… Једини озбиљан трошак били су трошкови супервештачења у форензичком институту у Хагу у вези са Дадом Вујасиновић.

Замислите само да је постојао додатни ниво исказане политичке воље у случају постојања озбиљних финансијских ресурса. Из ове перспективе, нисам више сигуран да ли би то помогло или одмогло… Мислим да је свима нама унутар Комисије и радних група јасно да радимо отвореног срца, без различитих агенди и интереса, мислим да су то препознали и они који рефлектују постојање политичке воље.

Цео овај процес који смо одржавали у највишем интензитету свих ових десет година, важан је првенствено због самог процеса. И искуства да никада не смемо да запоставимо ниједан случај, без обзира на то колико нас сваког дана додатно пресирају новим нападима, новим претњама, новим насилним актима.

На другом месту, веома је важно да докажемо да нико није недодирљив, укључујући и некадашњег шефа Државне безбедности, његове сараднике, без обзира на то колико се тај систем одупирао, штитио своје људе…

То је веома важно као охрабрење и за друге случајеве, не само убистава већ и покушај атентата на породицу Дејана Анастасијевића, и низ других случајева. Али и на глобалном нивоу, ова комисија би могла да буде пример како се треба суочавати са некажњивошћу убистава новинара и у случајевима када је протекло много година након самих убистава.

Желим да верујем да смо охрабрили и Јелену Ћурувију да оснује Фондацију Славко Ћурувија, која је временом постала веома важан стожер борбе против некажњивости насиља над новинарима, промоције професионалног новинарства… И да смо једни другима били и остали најважнији стубови подршке.

Најчешће је у публици у судницама био неко из Фондације, Цензоловке и ја, као и низ припадника ДБ пензионера и чланова породица окривљених. То је и симболично била и слика перцепције друштва овог суђења и проблема који смо решавали. Много је оних који су на речима били јаки, али се никада нису појавили у судници. За мене је несхватљиво да професори новинарства, права, нису доводили студенте у судницу, давали им задатке, тумачили догађаје и важност једног оваквог процеса.

Употребили сте термин ’мрцварење’, и то заиста јесте било најприсутније у овом случају. Али такви су случајеви када се запусте. И треба имати и стрпљења и воље да се свако мрцварење издржи. Иако сам скептичан, мислим да све ово вреди.

Скептичан сам јер видим то исто мрцварење у случају покушаја убиства Милана Јовановића и његове супруге. То је случај који је решен за неколико недеља са необоривим чињеницама. Па опет, више од четири године траје суђење са мрцварењем или секундарном виктимизацијом, како се то политички коректно сада констатује. Али то никако не сме да буде препрека да не чинимо и више од онога што је чињено у овом процесу.

Посебно бих указао на упорност породице, у првом реду кћерке Јелене, а највише брата Јове Ћурувије, који је преминуо пре седам година, само неколико дана пре почетка суђења оптуженима. Он би био веома важна подршка суђењу јер је његова енергија одржавала пажњу на нерешеном убиству, не само за време годишњица већ свакодневно од када се убиство догодило. Није дао мира ниједном од политичара који су се смењивали на власти, подсећајући их на њихова обећања, њихове обавезе, на неправду, на понављање злочина кроз неделовање, кроз некажњивост.

Неприхватљиво је да Радоњић и Ромић, осуђени на 30 и 20 година, седе у свом топлом дому

Цензоловка: Да ли можете да издвојите неке посебне тренутке или догађаје који су били преломни или критични, важни, индикативни у судском процесу?

Матић: Било је пуно изазова и ситуација. Сама одлука о оснивању Комисије и решеност да се бавимо без ограда, резерви и неких посебних агенди, била је веома важна, кључна, која је показала јасну политичку вољу. Договор да ће се свака опструкција решавати на највишем нивоу дао је простор да се ради неспутано.

Не знам како је више могуће оспорити две првостепене пресуде на укупно 100 година затвора за оптужене. Несхватљиво је и неприхватљиво, са моје тачке гледишта и породице оштећених, да два лица у процесу осуђена на по 30 и 20 година правоснажност пресуде чекају у свом топлом дому, са наногицом, на тај начин чинећи им и даље повластице, док је четврти осуђени у бекству.

И ово је показатељ да има још оних који се надају да ће апелација бити на њиховој страни. Боравак у кућном притвору ће се на крају урачунати у казну, уколико буду осуђени, и на тај начин ће, са временом проведеним у притвору, издржати две трећине казне и стећи ће услов да буду пуштени као осуђена лица која су се добро владала на издржавању казне.

Кључно је било проналажење ДЛТ трака, тј. бекаповане евиденције о комуникацијама у два кључна дана пред убиство (за шта је најзаслужнији Драган Кецман). То је нацртало образац и ситуацију и на сâм дан убиства, доказ о планирању и извршењу. Одбрана је по сваку цену настојала да одстрани овај доказ. И апелација је два пута враћала у процес овај веома важан доказни материјал, и тиме га учинила непорецивим као доказ.

Врло предани рад Радне групе МУП-а, са инспектором Драганом Кецманом на челу, уз подршку БИА, фокусиран је на све могуће изворе доказног материјала, а преданост и посвећеност довеле су до стварања поверења у рад Радне групе и Комисије, па самим тим и на кооперативност оних који су могли да дају свој допринос.

Кабинет Томислава Николића спречен да амнестира Радомира Марковића

Преданост тужилаштва, тј. тужиоца Миленка Мандића, али и шефа Тужилаштва за организовани криминал, била је веома важна. Спречавање да се реализује идеја на којој је радио саветник председника Томислава Николића о амнестији или некој другој форми пуштања на слободу првооптуженог Радомира Марковића, такође је резултат синергије у раду Радне групе МУП-а и Комисије.

На том трагу појавила се и самоиницијатива једног од сведока, Милорада Улемека Легије, који је посведочио о томе да је њему прво нуђено да изведе убиство Славка Ћурувије.

Упорност и присуство новинара у Комисији, координација више институција, МУП, БИА, Завода за извршење затворских санкција, директна познанства и међусобно повезивање људи – све је то доприносило помацима.

Инспектор Драган Кецман, који је потписао пријаву испред истраге, одиграо је кључну улогу када је реч о истрази.

Међународна подршка, у првом реду Канцеларије некадашње представнице за слободу медија ОЕБС-а Дуње Мијатовић, била је веома важна у агрегацији међународног признања чина оснивања и рада Комисије.

Било је пуно претњи усмерених према члановима Комисије, Радне групе, најчешће према Кецману и мени. Ни чињеница да те претње нису истражене није нас ометала у заједничком раду.

Било је пуно опструкција од веома добро умрежених ветерана сарадника оптужених, снажног уверења да припадници службе, као и шеф службе, не смеју да буду у позицији оптужених и осуђених. Коришћена је често матрица из деведесетих, по којој су оптужени патриоте, а ми издајници и плаћеници. Илустрација таквог приступа био је текст или неколико текстова Горана Козића у Илустрованој Политици „Пси су пуштени”.

Реакција на тај текст, доста јединствена осуда, била је врло значајна.

Било је пуно навођења на погрешне трагове, које смо све морали да испитамо, иако је то често било неслућено губљење времена.

У неколико наврата укључивао сам се и ван мандата који имам, када је било речи о претњама, настојећи да оставим траг, да ако се нешто догоди најближем сараднику, посвећеног потпуно истрази, да отежам могућу нову егзекуцију, и да спречим да остане некажњена.

БОРБА ПРОТИВ СУДСКЕ ЦЕНЗУРЕ Цензоловка: Суђење је било препуно опструкција. Судско веће је из доказног материјала избацивало кључне ствари. Кад сте јавно изразили сумњу да постоји намера да се оптужени ослободе, напала вас је Адвокатска комора и тражила три године затвора због „притиска на суд”. Изборили сте се тешко за право да коментаришете судски процес, а да ли сте успели да то право за новинаре „институционализујете”? Матић: Када је реч о идеји да новинари не смеју да коментаришу судски процес, мислим да је реч о догми, који је део адвокатске заједнице из неког разлога желео да претвори у цензуру, предлажући измене закона којима се уводе вишегодишње казне. Суд пресуђује у име народа, што се у пресудама и наводи. Суд треба да буде независан, али не и независан од здраворазумског закључивања, новинари и њихово извештавање, зашто не рећи и коментарисање су важна, ако не и најважнија карика у контроли судова и судија од стране јавности. Не видим у томе ниједан могући проблем. Директно сам био најчешће изложен, у овом и другим случајевима, нападима одбране, али и дела јавности, да својим коментарима у праћењу судских процеса утичем на судска већа. Ни у једном случају то се није показало тачним. Апелације које су доносиле одлуку о неким спорним моментима, само су потврђивале исправност мог става о вођењу судског процеса и доношењу неких спорних одлука. Нисмо, нажалост, развили неку озбиљнију дебату на ову тему. Као ни на било коју озбиљнију тему о судским праксама. Мислим да смо кроз неке формате рада доказали колико је важно да имамо отворену сталну дебату, ту мислим и на Комисију, али и на Сталну радну групу за безбедност новинара, кроз коју стално преиспитујемо тужилачку праксу, полицијске праксе… И мислим да би било веома важно да у том процесу буду укључене и судије. Жао ми је што нисмо успели да изгурамо измене Кривичног законика које смо на основу конкретних искустава предложили као активни представници најшире медијске заједнице током пет година у Сталној радној групи за безбедност новинара. То је показало слабост медијске заједнице и надам се да ћемо и на овом плану бити солидарнији када је реч о кључним документима, важним за превенцију напада на новинаре, за борбу против некажњивости, за адекватну казнену политику, за обухват дела која постају све присутнија у нашој дневној пракси, а да их не препознаје КЗ…

Инспектор Кецман је истински херој истраге убиства

Никада нису истражене и процесуиране претње и у истрази овог случаја. А инспектор Кецман је данас у пензији, од пре пар месеци, у пуној снази, и јединственој могућности да да веома важан допринос бројним другим случајевима, нерешеним. За мене је он истински херој ове истраге и заслужује одликовање од стране државе.

Као и наша новинарска професија, и полиција остаје без кадрова учених и васпитаваних на универзалним вредностима. То су неповратни процеси које наше професије дегенеришу и претварају у нешто што нема никакве везе са заштитом јавног интереса, заштитом жртава, правдом.

Када смо као Комисија успели да убедимо систем да је хапшење Курака могуће, и када је оно организовано, уследила је дојава и он је нестао. Све у неколико сати пре планираног и организованог хапшења.

Када нису успели да сруше оптужницу, и да зауставе суђење (са две одлуке суда да се изоставе кључни докази), примењује се контрола штете тако што ће се казне минимизирати, издржавање казни свести на минимум, а поједини кључни актери оставити ван могућности да их стигне рука правде.

Синоћ сам гледао филм „Ајхманов шоу”, суђење монструозном злочинцу који је допринео ефикасности система уништавања шест милиона Јевреја и бројних других жртава словенског, ромског порекла… И једна од преживелих Јеврејки усред Израела 1969… дакле, некако као што смо ми у односу на годину убиства Ћурувије, говори о томе како им нико у Израелу не верује да је могуће зло Аушвица које су доживели.

Злочини почињени у наше име нису доживели катарзу

Данас у Србији мало кога занима зло Милошевићевог режима. Никако не поредим бројке, али слична је матрица. Нажалост, злочини који су чињени у наше име, без обзира на суђења, истраге, нису доживели праву катарзу, право суочавање… Иначе би зграда суда у којем се суди оптуженима за убиство Ћурувије била место ходочашћа које показује какву то земљу и какав систем желимо. На овом, условно речено, микроплану, морамо да покажемо колико нам је стало до правде, некажњивости, до жеље да се заиста бавимо на најпоштенији и професионалнији начин својом професијом, заштитом јавног интереса.

А колико нас је који то заиста желимо и колико желимо да уложимо снаге и сопственог времена и да будемо уз то шиканирани од оних који су сада већина која то не жели, а били су већина још од оног дана када је убијен наш колега Славко Ћурувија?

Деведесете су биле горе време за новинарство, али смо нашли снагу, имагинацију, вештину, упорност, приврженост, да савладамо репресију. Данас има више могућности за отпор, и на свакоме од нас је да се максимално ангажује да сачувамо професију, и кроз откривање случајева убистава наших колегиница и колега, некажњених атентата, покушаја убистава и сваког некажњеног насртаја на слободу извештавања.

Ако убиство прође некажњено, порука ће бити јасна – стрељање новинара је најјефтинији облик цензуре

Цензоловка: Шта очекујете од Апелационог суда? Да ли имате неке информације да ли ће отварати претрес?

Матић: Очекујем да на непристрасан начин процени све доказе и донесе коначну пресуду, било тако што ће потврдити првостепену или тако што ће отворити расправу и донети сопствену пресуду.

Мислим да је немогуће игнорисати доказни поступак у претресима са првостепеним пресудама. Мислим да је немогуће игнорисање врло јасних доказа, било да су у сведочењима или у изведеним доказним радњама.

Очекујем пресуду најближе праведној, која ће помоћи да се достигне правда, и да се пронађе смирај и када је реч о породици стрељаног Славка Ћурувије и када је реч о колегиницама и колегама који су са њим радили. И када је реч о поруци правосудног система, да је недопустиво убијати новинаре због њиховог другачијег политичког става или због онога што се објављује у медијама.

Волео бих када би Србија била прва земља која после 23 године од убиства има пресуду за извршиоце убиства, а који потичу из самог државног врха и безбедносног апарата, који су уобичајено заштићена врста.

Мислим да се, на неки начин, овом пресудом одлучује и о судбини новинарске професије… Ако убиство, стрељање, прође некажњено, порука ће бити потпуно јасна: цензура путем убистава је најјефтинији облик спречавања слободе говора и слободе изражавања.

Ово је и вододелница за правосуђе. Волео бих када би тужилаштво показало исту посвећеност и енергичност, самоиницијативу, приступачност и у случају решавања убиства Милана Пантића.

Ово је важно и за оне који воде ову земљу, или оне који претендују да је воде. Ако будемо имали потврђујућу пресуду, то ће бити јасна порука да се злочин не исплати, да се не заборавља, да се не исплати мотивисање на злочин и стварање атмосфере у оквиру које ће убиство новинара бити подржано или некажњиво.

Данас је новинарство, парадоксално, угроженије него те 1999. године. Тада смо имали снажну вољу да се одупремо сваком злу, па и убиствима. Данас је медијска сцена у тој мери ослабљена да свака озбиљнија претња која остаје некажњена наноси ненадокнадиву штету.

Због тога је ова пресуда важна.

Она ће бити портрет свих нас: из медија, полиције, правосуђа и политике.