Вести
22. 11. 2022.
И 23 године после убиства Славка Ћурувије српско друштво дугује правду за злочин који је организовала држава – и новинару и његовој породици, али и – себи
И данас, на дан када је пре 23 године убијен новинар и издавач Славко Ћурувија, тај злочин представља хипотеку на целом српском друштву. Апелациони суд мораће да стави тачку на бескрајно развучен судски процес који је ушао у девету годину од подизања оптужнице. Павол Салај из Репортера без граница: Кажњавање одговорних је дуг према савести.
Без санкционисања свих одговорних за убиство Славка Ћурувије и званичног признања да је за то одговорна држава, непријатељи новинарства немају чега да се плаше у Србији.
Српско друштво дугује правду за убиство Славка Ћурувије – њему, његовој породици, новинарској заједници и, на крају, али не и најмање важно – себи. То је дуг према савести, каже за Цензоловку Павол Салај, шеф деска Репортера без граница за Балкан и Европску унију.
Тај дуг траје и узнемирава већ 23 године. На Ускрс, 11. априла 1999. године, током НАТО бомбардовања, убијен је новинар и издавач Дневног телеграфа и Европљанина зато што је храбро раскринкавао злочиначку природу режима Слободана Милошевића.
Одбио је да побегне из земље пред претњама и потерницама које су у виду неморалних памфлета о њему штампане у режимским медијима и постао је симбол страдања и новинарске слободе.
Судски процес ушао у девету годину
Правноснажна пресуда у случају убиства Славка Ћурувије још није изречена иако је судски процес ушао у девету годину од подизања оптужнице. Предмет је пред Апелационим судом по други пут, након што су се и тужилаштво и одбрана жалили на првостепену пресуду којом су, у децембру 2021. године, четворица бивших функционера и припадника Службе државне безбедности осуђени на казне затвора у укупном трајању од 100 година.
Све док убиство Славка Ћурувије не буде правноснажно решено, цело друштво ће бити под хипотеком питања какво жели да буде, ауторитарно и небезбедно за свакога ко критички и слободно говори или демократско. Или као што то наглашава Павол Салај:
„Решавањем убиства Славка Ћурувије и признавањем одговорности државе за то убиство, Србија показује којих вредности жели да се придржава. Да ли припада онима који поштују и негују демократију, владавину права и слободу штампе? Ове вредности је промовисао Славко Ћурувија у односу на диктатора Слободана Милошевића. Да ли Србија припада онима који желе да заштите убице новинара?“, каже Салај и додаје да је оптимиста и да верује да је српско друштво привржено вредностима слободе изражавања и да, као што је Ћурувија рекао: Није српски ћутати.
Околност да је прошло тако много времена од убиства отежава долажење до правде, па чак и охрабрује припаднике и следбенике злочиначког режима Слободана Милошевића, који је убијао политичке противнике и неистомишљенике, да релативизују истину и да је изврћу. Држати овај случај у центру пажње јавности постаје све теже, а без јавности би он потонуо у мрак прекрајања историје.
Да није било великог ентузијазма Комисије за откривање убистава новинара и Славко Ћурувија фондације, коју је основала Славкова ћерка, убиство новинара остало би некажњено и нерасветљено. Поред тога, ништа од свега не би било да се за случај нису заинтересовале међународне организације новинара које обезбеђују додатни, неопходан притисак на правосудни систем и друштво у Србији.
Познати аустријски новинар Кристоф Лермајр, који је пратио све што се догађало у вези са убиством младог словачког новинара Јана Куцијака и његове веренице и који је у фебруару, на четврту годишњицу убиства, објавио и књигу о томе „Мистерија убиства“, каже за Цензоловку:
„Сматрам да је међународна солидарност новинара кључна за подизање свести да убиство новинара који се бори против организованог криминала и политичких злоупотреба никада не сме остати некажњено.“
Цензоловка је са Лермајром контактирала зато што је он један од новинара који отелотворују ту солидарност. У тренутку када је у редакцији чуо вест о убиству Јана Куцијака, само је погледао фото-репортера који је седео до њега и обојица су одмах устала, села у кола и отишла у Словачку, на место убиства, пред Куцијакову кућу. Од тада је пратио све, упознао је породицу убијеног новинара, његове колеге, пратио протесте…
„За Словачку је убиство Јана Куцијака и Мартине Кушнирове постало прекретница због тога што је велики број људи у тој земљи вероватно први пут схватио у којој мери је организовани криминал успео да се инфилтрира у политички и правни систем земље. Веома је тужно што је било потребно убиство једног од наших колега да би се покренуо такав процес. Од тада у Словачкој није све постало боље, али је ипак довело до процеса промене који је неповратан. Мафија никада више неће тако лако налазити сараднике у злочинима међу полицијским и правосудним јединицама, као што је раније било могуће“, каже Лермајр у одговору на питање у којој мери је расветљавање злочина над новинарима директно повезано са демократизацијом.
Убиство Јана Куцијака је потпуно променило Словачку, убице су брзо ухапшене иако су директно повезане са најбогатијим бизнисменом, који је такође осуђен на затвор, пала је влада… Слично се догодило и у случају убиства Дафне Каруане Галиције на Малти. Случај није правноснажно завршен за све одговорне, али су сви у затвору и већина њих издржава дуге казне.
У оба поменута случаја деловало се брзо, новинари су наставили да истражују приче убијених колега, нису дозволили ни политичарима, ни полицији, ни тужилаштву или судијама да развуку случај на деценије некажњивости. У Словачкој су у самом центру побуне били новинари из Куцијакове редакције. У случају са Малте, Дафнина породица се жртвовала и две године радила искључиво на доказивању прича због којих је новинарка убијена. Подржала их је мрежа истраживачких новинара.
Мало од свега тога из словачког и малтешког случаја могло би се рећи за Србију када је у питању убиство Славка Ћурувије. Последице тога описује Павол Салај у свом одговору на питања Цензоловке.
„Двадесет три године је јако дуго време од једне генерације. Па ипак, новинари у Србији и данас раде у амбијенту сличном оном када је убијен Славко Ћурувија. Као и Ћурувија уочи убиства, оптужени су да су непријатељи, блате их, прате и прете им. Често их на такав начин третирају они исти органи који би требало да их штите. Један од разлога је и упорно некажњавање атентата на Славка Ћурувију. Чак и после 23 године постоји притисак да поступак у предмету отпочне што пре на Апелационом суду. Осим тога, држава мора да учини све што је у њеној моћи да приведе одбеглог осумњиченог и избегне поновно продужење његовог пасоша“, каже Павол Салај.
Он истиче да је случај Славка Ћурувије симболичан за Балкан, али каже да истовремено подсећа и на значај који имају професионални новинари и на опасности са којима се они суочавају широм света.
„Новинари попут Ћурувије и даље су на мети диктатора и криминалаца. Отимају их у авионима, брутално убијају у конзулату њихове земље, убијају их заједно са члановима њихових породица и лове их стране војске, што тренутно видимо да раде руски војници у Украјини. Али, као и у случају Славка Ћурувије, њихова заоставштина живи. Ако Србија дефинитивно осуди убице Славка Ћурувије, то ће бити зрачак наде“, каже Салај.
За убиство Славка Ћурувије су два пута на првостепеној судској инстанци изречене истоветне осуђујуће пресуде. На по 30 година затвора осуђени су бивши шеф Државне безбедности Радомир Марковић и шеф београдског центра РДБ Милан Радоњић, док су на по 20 година затвора осуђени Мирослав Курак, бивши припадник Јединице за специјалне операције, који је још у бекству, и Ратко Ромић, бивши инспектор београдског центра РДБ.
Два новинарска удружења – УНС и НУНС – затражила су, поводом годишњице убиства Ћурувије, да Апелациони суд потврди првостепену пресуду и истакла да је њено изрицање чин који треба да значи крај некажњивости злочина над новинарима у Србији. УНС и НУНС траже да се правди приведе Мирослав Курак, који је и даље недоступан српском правосуђу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.