Вести
22. 09. 2022.
Локални новинари не пријављују претње и притиске јер не верују да ће их институције заштитити
Због насилничког понашања над репортером Н1 из Крагујевца, Миланом Никићем, на четири месеца затвора, условно на годину дана, осуђен је Милан Јовановић из Јагодине.
До инцидента је дошло када је Никић извештавао са блокаде путева у месту Ракаљ, у општини Рековац, где су грађани протестовали против ископавања литијума и бора.
У пресуди Основног суда у Крагујевцу стоји да је Јовановић у урачунљивом стању реметио јавни ред и мир, да је руком кренуо у правцу камере и викао на Никића, који је био видно обележен.
Иако је ово први случај да је неко и правоснажно осуђен због напада на неког крагујевачког новинара, репортер Н1 Милан Никић објашњава да апсолутно није задовољан пресудом, јер она носи лошу поруку за новинаре и јавност у Србији.
– Ова пресуда показује насилницима да и даље могу вербално да нападају и вређају новинаре и да ће добити годину дана условне казне или можда мање. Она не доводи до тога да се новинари осећају безбедније у Крагујевцу. Моја намера није била да Јовановића тужим да бих добио неку одштету, већ да се он казни за пример, истиче Никић.
Да је кажњен бар са три месеца затвора, каже наш саговорник, то би другим насилницима послало поруку да је новинар у неку руку службено лице и да, ако је он видно обележен, нико не сме да га такне.
Случај репортера Н1 уједно је и једини пример у НУНС-овој бази напада на новинаре да је неки медијски радник из Крагујевца пријавио физички напад. При томе, треба напоменути да се ни овај напад није десио на територији Крагујевца, већ општине Рековац.
Доступни подаци у НУНС-овој бази показују да је, од 2016. године када је формирана Стална радна група за безбедност новинара, у Крагујевцу забележено девет случајева у којима су се новинари осетили угрожено и које су пријавили. Углавном се ради о вербалним претњама и притисцима, а забележено је и да је репортер Н1 Милан Никић пријавио претњу имовини у Баточини, када му није дозвољено да уђе на седницу Општине.
Сличне податке добили смо и из Апелационог јавног тужилаштва у Крагујевцу, у коме се налази једна од две контакт тачке за безбедност новинара у граду.
У овом Тужилаштву истичу да је у периоду од 2016. године до данас поднето 16 кривичних пријава од стране новинара за евентуална кривична дела учињена на њихову штету у вези посла који обављају. Међутим, будући да ово Тужилаштво покрива широко подручје, само две од 16 пријава поднели су новинари из Крагујевца.
Реч је о кривичној пријави бившег новинара Данаса Зорана Радовановићу, који је 2018. године пријавио вербалну претњу после писања о смени бившег ректора Небојше Арсенијевића. Та кривична пријава је одбачена. Друга је већ поменута пријава Милана Никића која је процесуирана и оптужени је добио условну казну затвора.
Остале кривичне пријаве подносили су новинари из Бруса, Новог Пазара, Пријепоља и Јагодине.
Према речима заменика тужиоца, Дарка Полојца, најчешћи разлози због којих новинари подносе кривичне пријаве су угрожавање сигурности путем изречених претњи, а нешто ређи су физички напади. Уколико су ова деле извршена путем медија и друштвених мрежа, такве кривичне пријаве се прослеђују Вишем јавном тужилаштву у Београду, Одељењу за високотехнолошки криминал.
По доступним подацима и бројкама чини се да крагујевачким новинарима није угрожена безбедност, а да се напади јављу спорадично и углавном су вербални.
Међутим, Марија Бабић, правница и чланица Сталне радне групе за безбедност новинара, објашњава да новинари са локала често не пријављује случајаве претњи и притисака из различитих разлога. Један је свакако страх, затим не желе да се замерају, а са друге стране, истиче Бабић, постоји и неповерење према надлежним институцијама да ће урадити нешто по питању тих случајева.
– Оно што треба нагласити је да се контакт тачкама пријављују случајеви у којима постоји сумња да је учињено неко кривично дело, док притисци, у којима у великом броју случајева нема елемената кривичног дела, не потпадају под ингеренцију ове радне групе и контакт тачака. И то је оно што представља велики проблем. Постоје случајеви који су озбиљни, због којих се новинари осећају веома угрожено, али формално правно не садрже елементе кривичног дела, па се не процесуирају од стране тужилаштва, а починилац остаје некажњен, објашњава Бабић.
Њена колегиница из Сталне радне групе за безбедност новинара и одговорна уредница портала Југпресс, Љиљана Стојановић, слаже се са оценом да локлани новинари мање пријављују претње и насиље од колега на националном нивоу.
– Мислим да локални новинари не препознају насиље у довољној мери и не обраћају се институцијама.
Они знају да ће у држави Србији институције ретко да их заштите, а треба да остану у мањој средини да живе са људима који им прете или их угрожавају и онда покушавају ствари да реше на други начин, објашњава Стојановић.
Контакт тачке и радна група су за њу одлична ствар, али истиче, постоји проблем јер често људи на локалу нису довољно сензибилисани и оснажени да се баве специфичним проблемима и питањима медија.
Оно што можда није дефинисано као претња за обичне грађане, објашњава Стојановић, када је у питању медиј, и те како може бити претња или зачетак нечега што може озбиљно да се заврши.
Наше саговорнице објашњавају и да се променила врста претњи које новинари добијају.
НУНС-ова база и искуства у раду Сталне радне групе показала су да су сада најчешћи облици напада на новинаре претње путем интернета, односно друштвених мрежа и сајтова.
– Из евиденције које води НУНС можемо да видимо пораст случајева претњи и узнемиравања путем интернета. У 2020. години од укупно 50 забележених вербалних претњи, 26 је учињено преко интернета, док је у 2021. годину од укупно 44, 35 учињено онлине. Тај пораст се види и у евиденцијама које води Републичко јавно тужилаштво у коме је у 2020. формирано 23 предмета која су учињена путем интернета, од укупно 58, а у 2021. години од 87 предмета 50 је учињено онлине, закључује Бабић.
Овакво вређање новинара на друштвеним мрежама има своје корене у понашању политичара и јавних функционера на власти.
Тако Љиљана Стојановић објашњава да још увек не постоји свест код политичара и јавних личности које таргетирају новинаре да то може бити веома опасно.
– После оволико година у новинарству убеђена сам да би све било другачије када би постојала јасна политичка воља, свест и порука да то не сме да се ради. Јер ако имамо прозивање новинара, који не одговарају власти, у Скупштини, од стране посланика које грађани плаћају, не можемо да говоримо да ће бити другачије у јавној сфери, која је све више сфера насиља, закључује Стојановић.
Наше саговорнице сложне су у оцени да, иако се није много урадило на повећању безбедности новинара, неки помаци постоје. Тако се на састанцима радне групе разговара о ситуацију у свим градовима, а она има и могућност да изврши притисак на институције да реагују.
– Не бих могла да кажем да су велики помаци, више су то ситни кораци који су направљени. Потписивање споразума са Републичким јавним тужилаштвом и МУП-ом, оснивање Сталне радне групе, предвиђање хитног поступка у овим случајевима, успостављање контакт тачака, све су то помаци. Они се пре свега виде у иницијалној фази поступка, у којој, пре свега, тужилаштва, готово увек, хитно поступају када се случај пријави, објашњава Бабић.
Међутим, оно чиме није задовољна су касније фазе поступка, јер процеси дуго трају, а велики број кривичних пријава је одбачен. Такође, мали број случајева добије судски епилог, а као последица тога починиоци остају некажњени, што друштву шаље поруку да је такво понашање дозвољено.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.