Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Галеб Никачевић: Већина медија нема уредничку него монетарну политику
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

30. 11. 2021.

Аутор: citymagazine.danas.rs Извор: citymagazine.danas.rs

Галеб Никачевић: Већина медија нема уредничку него монетарну политику

Од прве до недавне, јубиларне стоте епизоде прошло је тачно сто седмица и за то време од пионирског подухвата подкаст Агеласт постао је својеврсни културни и медијски феномен, слушан и гледан на простору целе некадашње заједничке државе, а и шире. Више од 100.000 пратилаца на Јутјубу, 200.000 јединствених слушалаца на аудио платформама и поједине епизоде које су пробиле границу од милион гледања/слушања, а највише од свега – озбиљна друштвена релевантност тих интимних и пажљиво припреманих разговора били су разлог да интервјуишемо аутора Галеба Никачевића

Често од људи слушам како воле да слушају твој подкаст чак и ако их гости не интересују, што вероватно значи да добро радиш свој посао и да из тих гостију извлачиш нешто што други нису умели. Томе помаже и велико искуство које имаш у медијима, знају те са Метрополиса, Вајса, Noizza, али мало ко зна како и зашто си ти заправо покренуо Агеласт. Реци нам како се то догодило. Ти си заправо са јако добре и добро плаћене позиције скочио у непознато.

То питање ми је једно од најтежих јер није ми проблем да кажем шта није сигурно, али јесте да кажем шта јесте сигурно. Посебно зато што смо сви склони да романтизујемо прошлост и своје поступке, на неке одлуке делује свест, а на неке подсвест, а притом ако наводећи разлоге за успех прескочимо срећу, а ко то ради лаже и себе и друге. Онда не бисмо били искрени, а када на све то додам и огромну резигнацију стањем у медијима и оним у шта се медијски екосистем претворио – добијемо сплет, скуп разлога да се уђе у овако нешто. С једне стране био сам сведок форматирања радио-станица и њихових програма, уредници су постали небитни, а менаџери битни. Али истовремено је технологија појефтинила, могао сам себи за разуман новац да приуштим добру опрему, а платформе су постале нови емитери и више ми нису били потребни радио или телевизија да би се мој глас чуо. То је наравно довело до масе гласова и до опште какофоније.

Како се ти ниси плашио да твој глас неће бити део те какофоније?

Зато што нисам размишљао о томе на тај начин. Ја сам још 2014. године препознао потребу за говорним програмом, оног у коме ти и ја седимо и причамо. Причао сам људима да је то будућност али нису ме баш слушали. Пет година касније, крајем 2019. сам пустио прву емисију. Пар месеци касније сам дао отказ у компанији у којој сам радио.

Када се десио моменат када си схватио да се нешто битно дешава са Агеластом? Када си рекао себи – па ово слуша и гледа баш много људи?

Искрен да будем, јако касно. Почео сам да капирам крајем прошлог лета, а скапирао сам почетком овог лета, дакле након годину и по дана емитовања. Имао сам бројке али оне мени нису говориле ништа, аудио платформе када сам кретао нису биле развијене код нас, а на Јутјубу се такмичиш са свима, инфлуенсерима, јутјуберима, ликовима који имају милионе прегледа и десетине хиљада претплатника, а подкаст сцена није била превише јака. Једноставно нисам имао с ким и с чим да се поредим. На све то никоме у тој сфери није јасно ни како се праве паре, ни нама који правимо програм, ни корпорацијама које би да уђу. Срећом имао сам подршку неких компанија које су дуго са мном и које су помогле да издржимо, а онда и да од овога направимо озбиљну причу.

А да ли се нешто променило уласком спонзора?

Од почетка до сада држимо исту причу, негујемо Агеласт као простор слободе у коме не важе правила из традиционалних медија, спонзори се налазе у почетном блоку и након тога креће разговор и ту више нема пласирања, рекламе, нејтива и слично. Такође, не дозвољавам спонзорима да утичу на избор гостију, чак ни не знају ко ће да буде, сазнају када и публика. То је нека врста пакта са публиком, договора са слушаоцима и то не сме да се наруши да се не би изиграло поверење. Спонзори су ту да би садржај постојао, публика то разуме, али све је јасно и транспарентно.

Да ли те је успех заправо изненадио?

Јесте јер свако од нас, ако је нормалан, има здраву дозу сумње у себе, а посебно када је у нечему пионир. Сви знамо за примере људи који су неке ствари пласирали прерано, тржиште није било спремно за то и зато нису успели. А на све то долази и следећа ствар – када схватиш да то што радиш убрзано расте, нађеш се у ситуацији да се запиташ „шта ћу сад са овим“? Јавља се страх од успеха који још увек нисам до краја савладао.

А шта тај успех доноси? Да ли је то екстензија бренда коју си лансирао под називом „Agelast session“? И ту си поставио нове стандарде мини концертом бенда Буч Кесиди на крову тржног центра сниманим са више камера и дроном уз излазак сунца. Да ли је планирано да и тај формат постане редован?

То је озбиљан продукцијски захват и моја је жеља да то иде два пута месечно, али то ћу моћи тек када нађем спонзоре који би били спреми да то подрже.

Да ли је заправо обавеза некога ко је успео – да расте?

Знаш шта, то је добро питање, волео бих да могу да кажем не али морам да кажем – да. Мислим да је природа људи који се усуђују да раде нешто сама по себи таква да у сопственом устројству има узидану потребу за стварањем.

Да ли сам у праву када ми се чини да твој подкаст заправо негде представља враћање дуга људима који су те негде својим деловањем формирали?

Апсолутно, то и да вратимо разум у јавни простор. Велики број мојих гостију више нигде не можеш да видиш у јавности јер већина медија нема уредничку него монетарну политику. А многи међу њима нигде ни не дају интервју јер ни немају где и велико ми је признање што један Јован Мемедовић или једна Оља Бећковић желе да дођу код мене. Наравно, нисам одмах могао њих да добијем, први гости су ми били људи које лично знам и кроз те ране емисије сам изградио причу у коју су ови који су дошли касније могли да имају поверење.

Где видиш Агеласт за годину дана?

Не бих давао прогнозе јер је то јако незахвално, али могу да кажем шта бих волео. Волео бих, и то је нешто са чим се страховито борим, да повећам број епизода недељно, да не иде једна већ две или три, али ме је страх тога јер је и овако тешко сваке недеље наћи довољно квалитетне саговорнике. Има пуно квалитетних људи али многе од њих је тешко одобровољити за јавни наступ. Неки од њих су сјајни али не сналазе се најбоље у јавном наступу. Други проблем је што већина правих стручњака не живи у Србији. Прави стручњак кога бих да интервјуишем је Влатко Ведрал, квантни физичар, али ено га, професор је на Оксфорду. Или Дубравку Угрешић, али ено је, натурализована је Холанђанка. Има, додуше, и код нас сјајних стручњака, али ту је проблем академски елитизам и то што их деценијама већ нико не зове нигде па је елиминисана култура јавног наступа међу академицима.

За крај, шта је то што по теби доноси толики успон подкаста у последње време?

Заводљивост подкаста је у томе што доноси оно што традиционални медији немају, а то је интима неформалног разговора. Због тога многи мисле да је то нешто јако лако и једноставно, ставиш пар микрофона, седнеш и причаш са људима, а заправо није баш тако.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси