Вести

21. 06. 2012.

Аутор: Сњежана Миливојевић Извор: Пешчаник

Први и последњи извештај о корупцији и медијима

Крајем септембра 2011. године скоро истовремено усвојена су два важна медијска документа у Србији – Стратегија развоја система јавног информисања до 2016. године и Извештај о притисцима и контроли медија.

Кратка историја ова два документа веома је поучна: први је припреман две године, ангажовани су велики ресурси (Министарство културе, медијска удружења, међународне организације, стручна јавност и НВО), у њега је уложено много новца (200.000 евра европских донација за израду студије међународних експерата, 40.000 долара за израду експертског сажетка консултантској кући ПwЦ – ПрицеwатерхоусеЦооперс, серија округлих столова са домаћим и страним учесницима у организацији ОЕБС-а и Амбасаде Велике Британије, радна група Министарства културе за писање предлога); други је, самостално, на основу вишемесечног истраживања припремио Савет за борбу против корупције. Иако је реч о извештају једне институције, у њему је препознатљив стручни и људски рукопис Верице Бараћ, председнице Савета за борбу против корупције, неуморне у распетљавању тешких корупционашких афера.

Уз велику медијску пажњу, Стратегијом је објављено да ће се држава повући из власништва у медијима „најкасније у року од 24 месеца по утврђивању законског основа“. То значи да је главни домет дугоочекиваног документа обавеза да се у прилично далекој будућности уради оно што је Законом о јавном информисању било прописано већ 2003. али никада није остварено. Приближавање ЕУ условило је прописивање још неких обавеза, пре свега пројектно финансирање и контрола државне помоћи, али у једнако непрецизној форми. Иако је Стратегију усвојила Влада Републике Србије, тешко је рећи ко ће се стварно залагати за њено спровођење. Реч је о прилично неконзистентном тексту у коме има међусобно непомирљивих принципа, па се за сада углавном сви хвале учешћем у његовој припреми  („члан радне групе“), а нико одговорношћу за његов садржај, а посебно не последице („ми се нисмо сложили са тим предлогом, али је Влада то ипак усвојила“). Тако је било и са свим до сада усвојеним медијским законима од почетка болне, дуготрајне и неефикасне транзиције. О њима се по кулоарима препричавају битке за сваки зарез и формулацију и производи уобичајена митологија по којој су се „експертски тимови“ и „радне групе“ залагале за највише стандарде, али власт то није прихватала. Као последица су увек настајали ’неспроводиви закони’, они који служе да се према Европи покаже добра воља, али који ништа значајније не мењају.

У Стратегији још пише да се не зна колико је државно власништво у медијима, са колико новца држава учествује у финансирању медија, колико новца добија јавни сервис од претплате а колико из комерцијалних извора, али да ће држава све то уредити по европским страндардима. Иако нема контроле до сада постојећег система финансирања медија из јавних извора, нити ефикасне заштите од недозвољене концентрације, то ће, каже се, убудуће и под много компликованијим околностима, сигурно бити обезбеђено. Скоро је увредљиво да, са свим тим напорима уложеним у Стратегију, у њој има тако мало података о медијима у Србији, а још је увредљивије потпуно одсуство било какве развојне визије у једној области која се тако убрзано мења.

Други документ је углавном најављен кратким вестима када се појавио, али се врло мало писало о његовом садржају. Реч је о Извештају Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије, а који не личи ни на један текст о медијима који је икада изашао из било које државне институције. Извештај о контроли и притисцима на медије написан је јасно, храбро, анализира токове новца у и око медија и механизме трговине медијским утицајем. Обиље податка углавном непознатих јавности доведени су у везу и изведени су закључци о корупцији и клијентелизму у медијима. Извештај се чита као крими прича – она прати трагове новца који круже по адресама оффсхоре компанија, тајкуна, медија и државе селећи се по целој планети. Што је још важније, Извештај јасно показује како се новац креће да би се сакрило право власништво, спречила контрола недозвољене концентрације и критички рад медија. Очекивало би се да ће једну овако документовану анализу медији једва дочекати, покушати да попуне недостајуће детаље и испитати зашто се то дешава са медијима у Србији.

Уместо тога Извештај је окружен медијском тишином.

Скривени власници медија

Како то да је у време толиких студија, округлих столова и рада на Стратегији, најпрецизнију анализу притисака и контроле медија урадио један саветодавни орган Владе који и није надлежан за медије? Савет је пошао од једноставне претпоставке да су медији важни у борби против корупције, а да ту битку не могу да воде ако су и сами корумпирани. Због тога је истраживао сарадњу са медијима у 50-ак државних институција, а на основу прикупљених података закључио да су три највећа проблема медија у Србији:

(1) нетранспарентност медијског власништва,
(2) економски утицај државе на рад медија кроз разне видове буџетских давања, и
(3) проблем РТС који уместо јавног сервиса има улогу сервиса политичких странака и владајућих елита (стр 3).

Према анализи Савета, медији су затворени за проблеме са којима се земља суочава, јер се над њима врши политички притисак и јер је „над њима успостављена потпуна контрола. Више не постоји медиј из којег грађани могу да добију потпуне и објективне информације, јер под снажним притиском који стиже из политичких кругова, медији прећуткују догађаје или о њима извештавају селективно“ (стр. 1).

Од 30 најзначајнијих анализираних медија (12 дневних, 7 недељних новина, 6 ТВ и 5 радио станица), 18 је са нетранспарентним валсништвом. Разлог што њихови прави власници нису познати јавности најчешће је присуство оффсхоре компанија и видљива намера да се стварни власници сакрију од јавности. Истраживачки напори Савета да утврде неке власничке структуре стварно изгледају као крими прича: национални емитери као ТВ Прва, РТВ Б92, Радио Индекс и Радио Роадстар, али и писани медији попут Вечерњих новости и Преса, за директне власнике имају предузећа регистрована на Кипру, док ТВ Авала и недељник Стандард имају непознате власнике у Аустрији. Проблем са оффсхоре компанијама у структури власништва је што “те компаније најчешће служе као шкољке и немају класичну инфраструктуру у земљи из које долазе. Власник је некад физичко лице у Србији, а понекад се власник фирме са Кипра крије у мрежи других предузећа основаних широм света“ (стр. 6).

Много је примера који показују колико је Савет у праву. Када је у јесен 2010. године један од најбогатијих људи у Србији, Милан Беко, у телевизијској емисији јавно рекао да је власник Вечерњих новости, око којих се иначе воде велики спорови, то није било видљиво из наводно уредне документације Агенције за привредне регистре, а „Комисији за хартије од вредности касније је требало седам месеци да ту чињеницу и званично утврди“. Званично, Вечерње новости су у власништву две аустријске (Тримаx Инвестмантс – 24,99% и Ардос Холдинг – 24,90%) и једне кипарске компаније (Карамат – 12,55%). Контроверзе око њиховог власништва изашле су у јавност када је на њих указала немачка компанија WАЗ после неуспелих покушаја да купи Вечерње новости.

Други пример је ТВ Авала, у којој су новинари крајем 2011. године почели штрајк због тога што месецима нису примали плату. Према евиденцији Републичке радиодифузне агенције, већински власници ТВ Авала су аустријска компанија Греенберг Инвест (48,4%), домаћи бизнисмен Данко Ђунић (46,65%), Економски институт (0,99% – у коме раде Данко Ђунић, министар у време Милошевића и шеф консултантске куће Дилојт у Србији, и Александар Влаховић, бивши министар за приватизацију), и Жељко Митровић (4,95%). Штрајк је трајао 65 дана и током њега се већински власници никада нису појавили, нити су штрајкачи икада тражили разговор са њима. У име власника оглашавао се Жељко Митровић који је истовремено једини власник ТВ Пинк, највеће комерцијалне телевизије у Србији. За све то време, РРА ниједном није реаговала због непоштовања програмских обавеза, иако је ТВ Авала два месеца уместо редовног програма емитовала само филмове, ТВ серије и репризне програме. Пола године касније, Жељко Митровић је јавно говорио о плановима за продају ТВ Авале компанијама ЦМИ или АлЈазеера.

У Извештају се указује и на могућу повезаност власника ТВ Прве и ТВ Б92, чије власничке везе воде до грчке медијске групације Антена. Када су прошле године грчки власници купили ТВ Б92, РРА је дозволила продају, али у јавности постоје сумње да је реч о истом власнику који је раније купио ТВ Прву, а сумње су појачане комплементарним програмским концепцијама и променама у садржају које су видљиве после власничких промена на обе телевизије.

И тако, према тврдњама Савета, од једанаест радио и телевизијских емитера са националном дозволом, чак девет је са нетранспарентним власништвом, па се у Извештају поставља логично питање: на какво објављивање објективних и истинитих информација су спремни медији који крију правог власника као своју највећу тајну?

Како утиче држава

Други проблем на који указује Извештај су различити видови финансирања и утицаја државе у медијима. Држава је увек велики медијски власник али, у овом тренутку, то власништво, као ни оно приватно, није транспарентно. Буџетско финансирање државних медија је још мање транспарентно и без ефикасне јавне контроле. На пример, Влада Србије је крајем марта по хитном поступку одобрила кредит државној новинској агенцији Тањуг за извештавање о изборима 6. маја 2012. године. Кредит је бескаматни, у износу од 17,5 милиона динара (око 170.000 евра), а одлука је донета на истој седници на којој је Влада усвојила мере којима ће уштедети 15,7 милиона динара. Тањуг се финансира из буџета са 216.715.000 динара (око 2,1 милиона евра) годишње, а о овако изузетним кредитима и финансирању се у јавности обично никада ни не сазна. Иначе, тачан износ финансијске помоћи државе медијима није познат, и у зависности од извора, реч је о 21 или 25 милиона евра годишње. Један део овог новца годинама се додељује јавним конкурсима за суфинансирање медијских пројеката, али држава ни данас нема јединствену евиденцију утрошених средстава, нити ефикасно прати трошење, ефекте и извештавање о овим средствима.

Али, директно буџетско финансирање државних медија није једини канал утицаја на медије. Истраживаних 50 државних институција издваја око 15 милиона евра за оглашавање и промоцију, а међу њима највише Телеком Србије, Министарство животне средине, Агенција за приватизацију, Министарство економије, Министарство здравља и Министарство пољопривреде. Према Извештају, на овај начин остварује се и партијска и лична промоција, а у медијима је немогуће наћи аналитички текст о раду било које од ових институција. Савет наводи податке да су политичари који воде ресоре са највећим буџетима за оглашавање уједно и они који су у истраживаном периоду били најшешће у медијима. Најскупље промотивне кампање у то време биле су „Очистимо Србију“ (Министарство екологије), промоција старт-уп кредита (Министарство економије), „Косово је Србија“ и кампања за вакцинацију против грипа АX1Н1.

Медији у ствари остварују приходе од државних институција на седам различитих начина: оглашавањем, на основу специјализованих услуга информисања, информисањем по уговору, претплатом на услуге и сервисе, субвенцијом у култури, издвајањем из фондова намењених цивилном сектору, па чак и за услуге истраживања. Изгледа да се све то финансира из око 40 милиона евра, колико збирно износе буџети за оглашавање и државно финансирање. Тај новац се углавном без јавне контроле слива у медије и свакако је веома значајан износ на медијском тржишту, које живи од укупно 175 милиона вредног тржишта оглашавања.

Извештај се посредно бави и улогом агенција за односе са јавношћу, маркетиншких и продукцијских кућа и долази до поразног закључка да су оне већином у власништву страначких активиста или са њима повезаних особа. Међу њима је свакако парадигматична улога две највеће агенције: Мултиком Гроуп у којој власнички удео има Драган Ђилас, градоначелник Београда и заменик председника ДС, и Мекен Ериксон у власништву Срђана Шапера, утицајног члана ДС и блиског пријатеља бившег председника Србије Бориса Тадића. Обе агенције имају веома развијене послове у области оглашавања, ПР и производњи програма укључујући и већину најкомерцијалнијих лиценцних програма, као што су Велики брат, Мењам жену, 48 сати свадба, Операција Тријумф, Караоке обрачун и Ја имам таленат. У јавности се често говори да оне контролишу тржиште реклама и посредују између оглашивача и медија. Агенције од медија откупљују огласни простор који касније продају појединачним клијентима и у тој трансакцији зарађују новац, али истовремено и врше утицај и контролу над укупним медијским финансирањем.

Ово замршено клупко новца и утицаја сведочи о високом степену корупције у комерцијалним и јавним медијима и о високом степену политичког паралелизма, односно пресликавању политичког и финансијског утицаја центара моћи на медије. У тако фронталном нападу, један по један попуштају финансијски исцрпљени медији. Упркос високо поларизованом друштву и подељеној јавности у време 90-их и упркос недемократском режиму, у Србији је постојало неколико медија који су пронели славу независног новинарства и били стубови критичке јавности. Извештај о контроли медија показао је колико је то давна медијска прошлост и да скоро више и нема медија који су спремни за овакву улогу, па чак ни за то да започну јавни разговор о медијима. Трећину свих текстова о Извештају која се појавила у овдашњим медијима објавио је дневни лист Данас, а већина из некадашње породице независних медија га је углавном прећутала. Пошто га ни Влада Републике Србије никада није разматрала, иако је реч о документу њеног Савета за борбу против корупције, Извештај је био на добром путу да буде заборављен. Али, два месеца после објављивања, недељник Време му је изенада посветио Досије: Корупција у медијима у два броја за редом. Поред текста своје новинарке којим је представљен Извештај, објављено је и седам текстова утицајних медијских радника.

На том малом узорку медијског света може се лако прочитати однос према теми и Савету. Председници два новинарска удружења, који о многим стварима имају различита виђења, Вукашин Обрадовић (НУНС) и Љиљана Смајловић (УНС), овога пута су били једини који хвале Извештај и указују на његов значај за разумевање стања и у медијима и у новинарству. Сви директори и главни уредници мисле другачије – слажу се да има корупције у медијима али, наравно, у неким другим кућама, не у њиховој. Уз то, Веселин Симоновић, главни уредник Блица (Рингиер Аxел-Спрингер), сматра да Извештај напада часну индустрију и ради за државу, односно, власт; Александар Тијанић, директор Радио телевизије Србије, да се у њему испод кишобрана „општег интереса“ тражи пословно уништење јавног сервиса, што може бити само у интересу медијских и других тајкуна, а Драган Бујошевић, главни уредник Политике, о којој се зна све али не и ко јој је власник, о томе се не изјашњава него се хвали независношћу коју и Савету прижељкује.

У наредном броју, Дарко Броћић, директор комерцијалне истраживачке агенције АГБ Нилсен, брани углед индустрије оглашавања која овде ради као и у „читавом цивилизованом свету“, и објашњава како Савет погрешно мисли да новац који државне институције или компаније дају за оглашавање и новац који држава на друге начине усмерава у медије имају икакве везе. Завршни текст Драгољуба Жарковића, главног уредника недељника Време, „Опањкавање о трошку државе“, почиње реченицом: „Ко о чему, Верица Бараћ о корупцији…“ и објашњава како је она „ударничким радом створила слику друштва у коме је перцепција корупције јача него што је корупција сама по себи“. Као добар познавалац медијских и других прилика у Србији, Жарковић зна исто што и Александар Тијанић, који у свом тексту, такође, упозорава друштво на разорне последице које изазива „бараћизам“. Мета њихових напада нису ни тајкуни ни власт, ни корупција ни Савет за борбу против корупције, него Верица Бараћ. Није важно шта Извештај говори, ко блокира или паралише медије или шта Савет може или не може да сазна о корупцији. Важно је дискредитовати Верицу Бараћ, чији интергритет и лични углед у јавности већ одавно нису везани за институцију, па ни посао којим се бавила.

Скоро да је симболично што је први овдашњи Извештај о корупцији у медијима уједно и последњи који је Верица Бараћ урадила. Недавно је преминула, али и у овом случају је поставила стандард и показала како се јавно може говорити о стварима које се чак и медији труде да сачувају тајним.