Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Изазови регулације
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

03. 12. 2020.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: НУНС

Савет за штампу, нешто сасвим лично

Изазови регулације

Оно што је највећа тековина досадашњег рада, јесте чињеница да је управо захваљујући Савету медијска етика постала валидна и релевантна тема, да се о њој расправља на свим медијским конференцијама и међу новинарима. На јавним седницама и предавањима која често држимо пред студентима новинарства на Факултету политичких наука, наступамо пред пуном салом, а младе колеге активно учествују у свим расправама

У време када је одржана прва седница Комисије за жалбе Савета за штампу, ауторка ове приче трчала је са седница да би подојила своју бебу. Данас, беба је деветогодишња девојчица, а Комисија и Савет су практично прошли исто што и она, исто што и свако дете од фазе дојења до предпубертета: скидање с пелена, проходавање, дечје болести, социјализација, прве свађе и немири, али и добре оцене и успешни наступи пред публиком.

Тренутно, Савет плови кроз мирније воде, али никако није на сигурном. Након низа покушаја да се кроз нову Медијску стратегију његова улога релативизује формирањем других саморегулаторних тела, или његовим „подржављењем“, све је више жалби које би могле да се тумаче као злоупотреба Савета, све више индиректног уплива политике. Срећом, а упркос свим трвењима - Савет има чврсте темеље, а свим оснивачима подједнако је стало до његовог опстанка.

Лична карта и матични број

У јавности се често мешају термини Савет за штампу и Комисија за жалбе, па се одлуке Комисије проглашавају одлукама Савета. Заправо, Комисија је, уз Управни одбор, само део Савета за штампу, али истовремено његов најважнији део, оно што га дефинише и оно због чега на крају и постоји. Комисија има 11 чланова: по двоје из НУНС-а и УНС-а, један из Локал Преса, троје из Асоцијације медија и троје који представљају јавност.

Комисија за жалбе бави се, заправо, поштовањем Кодекса новинара Србије, односно утврђивањем које су тачке по поглављима тог документа прекршене у овом или оном тексту. Иако се жалиоци често позивају на законе, а међу представницима јавности увек имамо судије, адвокате или правнике - Комисија не одлучује о поштовању закона. За то су, наравно, надлежне друге институције.

Одлуке се доносе изјашњавањем чланова, а за усвајање је неопходно седам гласова, што је приближно двотрећинској већини. Током претходних де-вет година, више пута је мењан начин гласања. У почетку, осим већине гласова, било је неопходно да за сваку одлуку гласа бар по један представник оснивача (НУНС, УНС, Локал Прес и Асоцијација медија). Идеја је била да се спрече евентуалне злоупотребе и превладавање утицаја овог или оног удружења, али је проблем био у томе што је представник Локал Преса, самом чињеницом да је једини преставних тог удружења - имао право вета на било коју одлуку. Због тога, прешло се на систем 8:3, односно више од двотрећинске већине, без обзира на гласање представника појединих удружења..

У том периоду, били смо суочени са два проблема. Први је то што пред Савет ретко долазе случајеви толико јасни и „чисти“ да се чак осморо чланова изјасни за једну или другу опцију. Осим тога, пошто чланови имају могућност да у неким случајевима остану уздржани, да се не изјасне, то је додатно отежавало прелазак „прага“ од осам гласова. Због свега тога, недавно је Управни одбор усвојио одлуку да број гласова потребних за одлуку буде - седам,  како би се смањио број случајева у којима одлука није донесена.

Како би се избегао било чији монопол, Комисија нема председника, већ се председавајући смењују на сваких шест месеци, утврђеним редом. Од првог дана рада Комисије, најзаслужнија за њен рад јесте генерална секретарка Гордана Новаковић, којој би вероватно требало дати бенефицирани радни стаж за све оно што је до сада прегурала и преживела са нама.

Вране, министри и остале теме

Право да се жале Комисији за жалбе, имају појединци непосредно погођени извештавањем медија, организације које се баве заштитом права група које су погођене, медији, родитељи у име своје деце, организације које је појединац овластио да наступају у његово-њено име, али и сваки члан Комисије (с тим што потом нема право да учествује у расправи и одлучивању у том предмету). У том смислу, овдашњи Савет је специфичнији у односу на неке друге, немачки на пример, где сваки грађанин-ка има право да се жали на било који медијски садржај.

Савету су се, осим „обичних“ људи, жалила и три министра: Томица Милосављевић, неколико месеци након што је напустио фотељу министра здравља, потом његов колега по фотељи Златибор Лончар, али и Владан Вукосављевић, и то у више наврата и обично у име Министарства културе и информисања. Ипак, најпознатији жалилац био је Томислав Николић, који се још на председничкој функцији жалио због начина на који су медији извештавали о њему током великих поплава 2014. Ипак, овај случај остао је записан у историји Савета - не само због жалиоца, већ, пре свега, због реакције на одлуку којом није био задовољан. Лична председникова саветница Станислава Пак упутила је отворено писмо у којем је поручила да се председник више никада неће жалити Савету и успут навела: „Мислили смо - ко зна, можда нас изненадите. Као што нисте. Врана врани очи не вади.“

Осим овог случаја, пажњу јавности привлачили су и неки други: случај Владе Георгиева, жалба једне учеснице ријалитија, више жалби Драгана Ђиласа, жалба Немца Андреаса Кауфмана чију је фотографију Политика објавила као фотографију извесног др Петра Величковића...

Мени је најзначајнији случај који смо имали жалба Центра за права детета који се у марту 2012. жалио због извештавања Блица о смрти дечака Ерви- на Билицког, односно чињенице да је тај лист, осим детаља с обдукције, на насловној страни објавио фотографију дечака снимљеног у ковчегу. Иако су спорну фотографију Блицу уступили родитељи, Комисија је одлучила да је у том случају прекршен Кодекс. Колеге из неких других европских савета тврдиле су да тај случај не би ни прихватиле (управо због дозволе родитеља), а на различитим предавањима, често се ломе копља око питања шта је и како је требало да се одлучи.

За историју Комисије врло је значајна и шестомесечна Одисеја с листом Политика током 2016. године. Након што је Комисија донела одлуку да је Политика прекршила Кодекс у једном случају, Политика се редовно бавила ликом и делом појединих чланова, као и њиховим понашањем на седницама - згодно извлачећи из контекста све што би могло да их прикаже у лошем светлу. Ствар је дошла дотле, да је члан Комисије Златко Чобовић чак и тужио Политику због текста за који је сматрао да га професионално дискредитује. Иако је овај период био психолошки мучан, за неке од нас препун искушења, и врло вероватно лош за имиџ Савета, чињеница је да се о овом телу тада редовно извештавало и да је управо због тензија с Политиком - било „популарније“ него икада.

Пут ка нормалности

За разлику од већине других институција и организација које се баве медијима, Савет за штампу је у сваком извештају Европске комисије о напретку Србије у процесу европских интеграција позитивно оцењен. Исто се дешавало и у другим сличним документима, где се истицало да се одлуке доносе без притисака и да је Савет тело које би на сваки начин требало подржати. Проблеми су, међутим, настајали на домаћем терену - где нас неке колеге најпре „нису виделе“ (упорно игноришући чињеницу да је на сајту Савета објављена свака одлука, сваки записник са седнице, свако образложење), а потом се опсетиле да би и саме могле да праве своје савете, па се трудили да нас широм света што више оцрне.

Пропали покушаји да се уместо саморегулаторног Савета направи „РЕМ за штампане медије“ већ је поменут, а ни помена нису вредни силни покушаји да се „испод жита“ Савет дискредитује и дисквалификује. Јер, без обзира на неке проблематичне и у старту комплексне одлуке (о којима бисмо се данас можда другачије изјаснили), без обзира на константне проблеме с финансирањем, на повремене тензије међу члановима, па и на право сваког да улогу Савета посматра овако или онако - то је једино тело у којем успешно сарађују сва најрелевантнија удружења и асоцијације, као и да никада није било озбиљних „пукотина“ које би евентуално угрозиле његово постојање.

Било је, а и даље има несугласица. Било је, а више их нема - жестоких свађа. Ипак, и те некадашње свађе су се углавном показале као дугорочно корисне: мени су најомиљеније и наједукативније остале оне са бившом уредницом Курира Маријом Кордић - која је Савету, иако смо практично о свему мислиле различито - донела драгоцен увид у свет таблоида и њиховог поимања медија и света.

Оно што је највећа тековина досадашњег рада, јесте чињеница да је управо захваљујући Савету медијска етика постала валидна и релевантна тема, да се о њој расправља на свим медијским конференцијама и међу новинарима. На јавним седницама и предавањима која често држимо пред студентима новинарства на Факултету политичких наука, наступамо пред пуном салом, а младе колеге активно учествују у свим расправама.

Упркос томе, плаше ме две ствари. Најпре могућност да ће држава, овако или онако, наставити с покушајима да формира неки „свој“ савет, друго саморегулаторно тело, које би девалвирало све што је до сада урађено. Осим тога, забрињавајући су све чешћи покушаји нечега што видим као покушај злоупотребе Савета, о чему се чланови Комисије међусобно не слажу: вечити ратови између неких медија, жалбе које су формално - правно основане (али заправо представљају политичке обрачуне), засипање Савета документима и мејловима само ради истеривања своје личне правде и реализације сопствених агенди...

С друге стране, оно што ме радује јесте да су данашњи студенти и млади новинари далеко заинтересованији за медијску етику и да ће - надам се - захваљујући њима, читава ова ствар опстати. Јер, без обзира на дечије болести и силне препреке, једина заједничка „беба“ свих најрелевантнијих медијских организација и асоцијација стала је на своје ноге и у сасвим поремећеним медијским околностима, постала препознатљива и јака колико се то уопште данас може бити.

Мало ли је?

Право да се жале Комисији за жалбе Савета за штампу, имају појединци непосредно погођени извештавањем медија, организације које се баве заштитом права група које су погођене, медији, родитељи у име своје деце, организације које је појединац овластио да наступају у његово-њено име, али и сваки члан Комисије (с тим што потом нема право да учествује у расправи и одлучивању у том предмету)

Плаше ме две ствари: најпре могућност да ће држава, овако или онако, наставити с покушајима да формира неки „свој“ савет, друго саморегулаторно тело, које би девалвирало све што је до сада урађено. Осим тога, забрињавајући су све чешћи покушаји нечега што видим као покушај злоупотребе Савета, о чему се чланови Комисије међусобно не слажу: вечити ратови између неких медија, жалбе које су формално - правно основане (али заправо представљају политичке обрачуне), засипање Савета документима и мејловима само ради истеривања своје личне правде и реализације сопствених агенди...

Гажење Кодекса или Ало, Курир, Српски телеграф и Информер

У септембру 2015. забележен је 381 случај кршења Кодекса, у септембру 2016. године 530, а у следећа два мониторинга 583 и потом 722. У септембру 2019. забележена су 773 текста у којима је прекршен Кодекс. У преводу - дупло више него 2015, када је први пут рађен мониторинг

Од 2015. године, Савет за штампу спроводи и мониторинг дневне штампе: сваког дана, чита се осам националних листова (Ало, Блиц, Данас, Вечерње новости, Информер, Курир, Српски телеграф и Политика) и бележи у којим су текстовима прекршили Кодекс новинара Србије.

Иако се мониторинг не реализује у истим временским интервалима и периодима - некада је то шест месеци, некад девет, некад првих шест, а некад друга половина године - те стога нису међусобно стопроцентно упоредиви, ови су резултати драгоцени доказ онога што се у медијима дешава. Из године у годину, све је више кршења Кодекса, све више гажења професионалних норми, у практично свим рубрикама - од насловних страна, до спорта.

У септембру 2015. забележен је 381 случај кршења Кодекса, у септембру 2016. године 530, а у следећа два мониторинга 583 и потом 722. У септембру 2019. забележена су 773 текста у којима је прекршен Кодекс. У преводу - дупло више него 2015, када је први пут рађен мониторинг. На дневном нивоу, забележи се понекад чак и више од тридесет текстова у којима је прекршена бар једна тачка Кодекса.

Сваки пут, убедљиви шампиони су Ало, Курир, Српски телеграф и Информер, који за шест месеци забележе неколико хиљада прекршаја. Највише се крши претпоставка невиности (откривање идентитета особе осумњичене за кривично дело), објављују недоказане тезе и оптужбе, право на приватност, необележавање маркетиншких садржаја, непоштовање културе и етике јавне речи.

Занимљиво је да је колега Петар Јеремић, који је од 2015. до 2019. био део двочланог тима за мониторинг, на крају позван да буде менаџер за етику Адриа Медиа групе, па се данас бави поштовањем Кодекса у Куриру (што је и једини такав пример у Србији).

 Бројке

911

жалби примио је Савет од 1. септембра 2011. до 15. новембра 2020.

588

жалби је укупно било о којима је одлучивала Комисија - од тога је у 399 случајева одлучила да Кодекс јесте прекршен, а у 126  да није.

71

жалба решена је медијацијом.

485

жалби поднели су грађани (појединци), а затим невладине организације - 185.

145

жалби поднето је у овој години, закључно са новембром, и то је рекорд, а најмање је жалби било 2012. године - само 34.

73

жалбе поднето је на Курир, и ова редакција је рекордер, а следи Информер са 62.

229

пута кршене су одредбе из Поглавља И Кодекса новинара Србије (истинитост извештавања), затим 196 из Поглавља ИВ (одговорност новинара) и 181 из Поглавља В (новинарска пажња), с тим што су веома ретки текстови у којима је прекршена само једна одредба.

Милиони за таблоиде из буџета

Приликом доделе новца за суфинансирање медијских пројеката од јавног интреса, Министарство културе и информисања узима у обзир да ли је медиј који конкурише кршио Кодекс новинара Србије, колико се и да ли се појављивао пред Комисијом за жалбе Савета за штампу.

С друге стране, из локалних буџета обилато се плаћа управо таблоидима, а конкурсне комисије не обазиру се на одлуке Савета за штампу. Према подацима које је објавио УНС, у последњих пет година четири таблоида која су највише кршила Кодекс (Информер, Српски телеграф, Курир и Ало), и по одлукама Комисије за жалбе Савета за штампу и по мониторингу (3.903 пута само у другој половини прошле године), укупно су инкасирала на конкурсима локалних самоуправа више од 119,5 милиона динара, односно, милион евра.

Лажи на насловним странама

Према истраживању Раскрикавања (КРИК), четири најтиражнија таблоида: Информер, Српски телеграф, Ало и Курир - током 2019. године објавили су најмање 945 лажних или неутемељених тврдњи само на насловним странама. Предњачи Информер са 317 “ухваћених” лажи, следи Ало (259), Српски телеграф (227) и Курир (142).

Највише лажи је изречено на рачун опозиције и њихових лидера, док се у искључиво позитивном светлу представљао Александар Вучић, али и руски председник Владимир Путин.

Са друге стране, према  истраживању Раскринкавања, на укупно 306 насловних страна у 2018. години, Информер је имао чак 351 лажну односно неутемељену вести. На насловницама 223 броја Српског телеграфа нашло се чак 230 нетачних или неутемељних тврдњи, а таблоид Ало на насловним странама 358 бројева у прошлој години имао је 149 лажних односно вести без јасних извора и доказа.

Све у свему, Информер поносно држи прво место у пласирању лажи, које имају углавном сличне карактеристике као што су “смрт”, “рат”, “Шиптари” и остале апокалаптичне најаве за јавност Србије.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси