Вести
28. 10. 2020.
Туга и будућност новинарства
Умро је Грујица Спасовић - Груја.
Славка Ћурувију су убили 1999. године.
Остао сам једини преживели актер из Шешељевог говора у скупштини Србије октобра 1998. године који је претходио усвајању злогласног Закона о информисању.
За Шешеља смо тада сва тројица били издајници – Груја је био мајор, Славко поднаредник а ја генерал – лајтант НАТО.
„У Србији делује пета колона кроз поједине медије, кроз ‘Дневни телеграф’, кроз ‘Данас’, кроз ‘Време’, кроз ‘Нашу борбу’, кроз ‘Радио Б-92’ итд. Шта то значи када шеф једног моћног војног пакта, најмоћнијег у савременом свету, дође у Београд и постројава новинаре? Он се поставља у улогу њиховог главног и одговорног уредника. Главни и одговорни уредник ‘Времена’ и ‘Наше борбе’ и ‘Данаса’ и других сличних листова је Хавијер Солана. Мене само изненађује, када већ долази са новцем, када долази са својом заштитом, зашто тим уредницима, тим новинарима није поделио и чинове, па да знамо да је Веран Матић генерал – лајтнант НАТО, да знамо да је Ћурувија поднаредник НАТО, да је Грујица Спасовић, дијете Грујица, мајор НАТО и слично. То ме уопште не би изненадило, јер они подносе извештај редовно својим газдама и за то што раде добијају новац и ми имамо податке да добијају новац и о томе отворено говоримо.“
Сећам се Грује, једног од првобораца који се са својом екипом (у којој је био и недавно преминули директор „Данаса“ Душан Дуле Митровић) никада није предавао.
Преотму „Борбу“ – настане „Наша борба“, а затим „Данас“ који траје већ трећу деценију…
Још ми је у глави сцена из редакције „Данаса“ у Јагићевој улици на Звездари, коју смо Саша Мирковић и ја посетили како би им дали подршку на почетку рада, као што смо једни другима ишли тих месеци и тих година, не само као симболичка охрабрења, већ и да договоримо акције протеста, отпора, одбране, напада…. Тамо сретнемо Грују који нам са дечачким одушевљењем најављује шта ће све бити у првом броју новина…. То су неке сцене које ти се урежу у памћење и које никада не заборављаш.
Груја је био први амбасадор Србије у Сарајеву.
Његово именовање је, уз амбасадорски мандат Радета Цветичанина у Загребу, био пример дипломатских постављења угледних медијских професионалаца којима се, ако ништа друго, спречила регресија у односима са суседима.
Један од последњих интервјуа Груја је дао недељнику „Време“.
„Време“ сутра слави 30 година постојања. Колегиницама и колегама честитам на великом и значајном јубилеју!
Гледам црно белу фотографију и не знам ко нам више недостаје: Жаре, Срђа Поповић, Душан Кира Симић, Зоран Јеличић, Југ Гризељ, Јуриј Густинчић, Стојан Церовић, Лазар Стојановић, Александар Ћирић, Елена Шуца Крстановић….
Додајем имена оних којих нема на слици плашећи се да неког не заборавим: Дејан Анастасијевић, Јован Дуловић, Драшко Гаговић, Тања Тагиров, Урош Комленовић, Радослав Ћебић, Зоран Мајдин, Зоја Јованов, Франо Цетинић….
Остајем без речи.
И треба да нас забрине „губљење супстанце“ када је реч о професионалним медијима, професионалним новинарима… Динамика обнове, стварање нових генерација иде преспоро. Искрено се плашим ситуације у којој ћемо остати без новинара, слободних медија који ће нас информисати.
Средње генерације, које представљају Јелена Зорић и Александар Цвркотић који данас добијају награду „Душан Богавац“, заслужују сталну подршку и када им се прети али и када се угрожава или ограничава њихово професионално новинарство, било споља или изнутра, и када је реч о егзистенцијалној безбедности.
Како би добили довољно времена да се створи механизам и простор за стварање нових генерација новинара за будућност.
Радује ме што су управо најмлађи новинари листа Данас примили признање Душан Богавац у име редакције, као и упознавање са младим снагама редакције Бете.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.