Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Слобода карикатуре – карикатура слободе
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

27. 10. 2020.

Аутор: Веран Матић Извор: javniservis.net

Слобода карикатуре – карикатура слободе

(недавно је објављена књига есеја и говора Алхемија речи, Адолфа Мушга, из које позајмљујем наслов)

Прошле недеље присуствовао сам суђењу као оштећена страна, због претње која ми је упућена пре пет година путем коментара у којем се изражава намера да ми се глава одсече за пример, а у уста стави јабука. Све у доба када смо могли скоро свакодневно да пратимо ритуална клања, одсецања глава новинара и хуманитарних радника које су пред камерама чинили злочинци ИСИС (Исламска држава у Сирији и Ираку).

Ова претња је била само једна од претњи које су ми редовно стизале, за неке су идентификовани починиоци (два починиоца осуђена су на лечење у установи затвореног типа или лечење на слободи под наџором), а неки никада нису процесуирани. Суђење се из различитих разлога развукло. Али једно је јасно, осећај нелагоде и небезбедности је нешто трајно што вам се увек обнавља у већем интензитету када видите овакве претње. Нарочито када се глобално насиље понавља, као опет прошле недеље када је у Паризу одсечена глава професора историје, који је користио пример карикатура у којима се тематизира пророк Мухамед у контексту слобода изражавања.

Пре десетак дана, после бројних претњи насиљем и убиствима које су пријављене полицији и остале без реакције, група хулигана је упала на изложбу стрипова у галерији Старе Капетаније, бацила сузавац и поцепала изложене радове.

А.Д. (19) и Ж.М. (35) су ухапшени заједно са тројицом малолетника старости од 15 до 17 година. Признали су кривицу за кривично дело „насилничко понашање“ и на основу споразума о признању кривице суд им је изрекао условне казне затвора од по три месеца са роком провере од годину дана. Полиција је уједно саопштила да наставља да ради на идентфиикацији учесника тог догађаја.

Један од аутора изложбе, познати карикатуриста Марко Сомборац, са правом се пита зашто полиција није реаговала дан раније када су организатори пријавили претње смрћу које су им упућене преко друштвених мрежа. Полицијска станица се налази преко пута галерије Стара Капетанија која се нашла на мети групе од 15 младића са маскама, црним спит-фајер јакнама и капуљачама.

Закаснела реакција полиције осликава збуњеност државе која се преко мандатарке Ане Брнабић огласила искључиво поводом „да, али“ саопштења Министарства културе и информисања.

Интензивна јавна преписка одлазећег министра Владана Вукосављевића једна је од најштетнијих последица напада на слободу изражавања и уметничке слободе у Земуну.

Не тако давно, његов претходник на том месту Иван Тасовац се понашао дијаметрално супротно. Свечано затварајући скуп о безбедности новинара у региону ОЕБС-а, током српског председавања овом организацијом, Тасовац је изјавио да „скуп не би био заокружен ако не би поменуо два догађаја која обележавају светску сцену, а четири домаћу као предмет овдашњих преиспитивања и суочавања са нашом блиском прошлошћу: Шарли Ебдо – 7. јануар 2015, напад у Данској – 14. фебруар исте године, Дада Вујасиновић – 8. април 1994. године, Славко Ћурувија – 11. април 1999. године, Бомбардовање РТС-а – 23. април 1999. године и Милан Пантић – 11. јун 2001. године.“

Тадашњи министар је подсетио да се често после масакра у „Шарли Ебдоу“ могло чути или прочитати „да, али“ и додао „да нема тог али“ када су у питању било какво насиље или притисак на новинаре.

Логична поледица таквог наратива са врха државе је да су грађани пре пет година изашли на улице да заједно са министром подрже „Шарли Ебдо“.

Знам да ће ми многи замерити што сам се усудио да поменем некадашњег министра Тасовца у позитивном контексту, али то су чињенице које морамо да истакнемо јер су истините. И важне, јер праве разлику и показују да држава може и другачије да реагује, и да се прећуткивањем и толерисањем оваквих инцидената и недовољно јасном осудом ствара клима за нове нападе.

***

Недавно је редакција француског сатиричног недељника „Шарли Ебдо“ поново објавила 12 карикатура пророка Мухамеда које су се раније већ појавиле у данској штампи. То је учињено пред почетак суђења осумњиченима за помагање двојици исламиста који су почетком 2015. године упали у редакцији и убили 12 људи укључујући познате карикатуристе овог листа.

Све је почело пре тачно 15 година када су данске новине „Јиланд постен“ објавиле 12 карикатура пророка Мухамеда због чега су настали велики протести у исламском свету. „Шарли Ебдо“ је репринтовао поменуте карикатуре због чега су уредници тужени од стране Уније исламистичких организација Француске и организације Велика џамија Париза.

Треба се угледати на реакцију француске државе након што је сурово убијен наставник историје који је у оквиру грађанског васпитања ученицима тумачио карикатуре пророка Мухамеда као илустрацију идеје слободе. Покојни наставник је представљен као „мученик слободе изражавања“. На лице места је дошао француски председник а ресорни министар није имао дилему и резерву у осуди овог драстичног чина који је згрозио светску јавност.

Тако је Француска још једном свима одржала лекцију.

Слобода – једнакост – братство

А код нас, због недостатак тако јасних ставова, гестова, свакодневног противљења говору мржње и претњама, без сталног превентивног рада, имамо наставак сурових претњи ауторима изложбе, за које Левијатан прави лажну вест као основу за претње ликвидацијама по друштвеним мрежама.

Ако нема константних реакција политичког и друштвеног естаблишмента, снажних реакција институција система, онда када се догоди зло осуде и пресуде неће имати никаквог едукативног и превентивног ефекта. Зато реагујмо одмах и свакодневним гестовима, али и системски кроз пооштравање законске регулативе и праксе, повећање ефикасности институција задужених за безбедност, едукацијом о ефектима употребе нових платформи као што су друштвене мреже.

Све како слободе за које се боримо не буду карикатуре од слободе.

Пракса Евроског суда:

 

Када је реч о саопштењу министра Вукосављевића, правно је ствар јасна. Апсолутно је неприхватљиво да било ко сам себи приграби право да силом, моткама, сузавцем арбитрира о томе шта је у уметности обсцено или шта је уметност, а шта патологија и девијација, и да онда такву уметност физички уништава. Самовлашће је кривично дело, а Вукосављевић у овом случају не само да оправдава извршење кривичног дела, него речима да „друштво и далје уме да разликује добро и зло у њиховим основним садржајима и постојаће све док то буде умело“ практично позива да се са таквом праксом настави, јер је то оно што нас чини друштвом. С друге стране, Устав каже да је уметничко стваралаштво слободно и исто тако јемчи слободу изражавања, као слободу да се, између осталог и сликом, траже, примају и шире обавештења и идеје.

Дакле, ако смо уређено друштво, онда не може било која група себи да узима за право да арбитрира у уметности и затвара изложбе. Ако је, пак, било ко мислио да се конкретним цртежима или карикатурама вређају било чија права, могао је да поднесе прекршајну пријаву.

У сваком случају, по пракси Европског суда за људска права која је по овим питањима јасна, ако не од раније онда макар од 1976. године када је тај суд у предмету Хандyсиде против УК (радило се о књизи за децу која је деци објашњавала шта је то мастурбација, оргазам, порнографија, импотенција, хомосексуалност), нашао да:

„слобода изражавања представлја један од суштинских темелја таквог [демократског] друштва, један од основних услова његовог напретка и развоја сваког човека. Према ставу 2. члана 10. [Европске конвенције за заштиту лјудских права и основних слобода], она је примењива не само на ’информације’ или ’идеје’ које су примлјене с одобравањем или се сматрају неувредлјивим или неважним, већ такође и на оне које вређају, потресају или узнемиравају државу или неки део становништва. Ово су захтеви плурализма, толеранције и слободоумлја без којих нема ‘демократског друштва’“.

Закључак је да слобода изражавања подразумева право и да се оним што се изражава узнемири неки део становништва. Наравно, има у пракси и другачијих случајева, нпр. Мüллер против Швајцарске из 1988. године, када је Европски суд за људска права нашао да је швајцарски суд имао право да новчано кажњава за излагање обсцених публикација (слике, између осталог, секса са животињама), али је и тамо морало да буде неке процедуре, неког тужиоца који је изашао на лице места да види о чему се ради, неких чланова неких закона којима се забрањује обсценост, а и слике које су заплењене су након поступка биле враћене. Без каменица, физичких напада, цепања дела и сузавца.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси