Вести

21. 10. 2020.

Аутор: Никола Врзић Извор: Печат

Патологија једног случаја

Шта нам је све открио напад портала „Нова С“ на Милорада Вучелића у болничкој постељи

Уоштрој конкуренцији каква је, нажалост, и те како завладала у српском новинарству, портал „Нова С“ успео је да се истакне. Померио је, наиме, границу новинарске храбрости; тиме што је напао човека који у болничкој постељи лежи у стању у коме и не може да зна да је нападнут. Слободи изражавања је, оваквим истраживачким радом, откривено ново дно.

ЛИЧНИ ПЕЧАТ Одмах да се разоткријемо, само зато што је то једино исправно: аутор ових редова заинтересован је за тумачење патологије овог случаја и више него што проистиче из чињенице да је запослен у листу који је Милорад Вучелић основао.

У најкраћем, ствар је управо у околностима под којима је до запослења у „Печату“ уопште и дошло. Након приватизације НИН-а и његовог, такорећи, непријатељског преузимања од стране корпорације која ће га претворити у ово што је данас.

На челу тог подухвата, тада као главни уредник „Блица“ и главни заступник интереса нових власника, стајао је садашњи главни и одговорни уредник и директор портала „Нова С“ Веселин Симоновић. Уговор о приватизацији НИН-а није дозвољавао отпуштање запослених, па је проблем с неподобним новинарима и уредницима који су затечени решен бирократском методом измењене систематизације радних места; постадосмо новинари-сарадници којима није дозвољено да пишу текстове, плате су нам због тога спуштене испод егзистенцијалног минимума, и тиме смо, уместо да нас отпусте јер то нису смели, натерани да одемо сами. Сувишно је наглашавати да је ова чистка – Симоновић иначе није оставио утисак човека коме је мучно то што ради, но можда је збиља само реч о варљивом личном утиску – да је ова чистка у НИН-у протекла уз потпуно ћутање, дакле, одобравање оне јавности која себе воли да сматра демократском и независном. А потписнику овог текста припала је част да буде први на коме је примењен такав третман, и још већа да захваљујући томе упозна Милорада Вучелића, који је једини имао храбрости да му пружи простор за рад након што је проглашен за неподобног.

(НЕ)ПРОФЕСИОНАЛНИ МОТИВИ Толико о томе. Оставимо емоције и осећање личног дуга по страни, и покушајмо да овај случај растумачимо употребом хладнокрвне логике. Па да видимо докле ће нас то довести.

Полазимо од неспорне чињенице да је Милорад Вучелић и те како јавна личност. Те стога можемо да разумемо и што је пажњу јавности привукла вест – иако није реч о пукој вести већ о животној драми једног човека, његове породице и његових пријатеља, као и увек када су у питању информације ове врсте – да се Милорад разболео од вируса корона и да се због тога налази у болници.

Овакве ситуације, медицински и емотивно деликатне, захтевају и одговарајућу меру суптилности у медијском третману, о коме год да је реч, ово пак из разлога елементарне људскости; колико је, уосталом, потпуно оправдане згрожености пристојног дела јавности умела да изазове таблоидна злоупотреба мучних људских судбина.

А и сам је Веселин Симоновић, ваљда настојећи да се покаже другачијим од других, с висине тужног праведника у свету неправедних, указивао да и „медији могу бити болесни, и то тешко. Већина их је данас, ако се они уопште могу назвати медији(ма), у тешком психичком стању“.

Применом ове дијагнозе, у коју бисмо групу сврстали медиј на чијем је челу Веселин Симоновић? Који, једва сат након што ће (прошлог петка у 13:18 сати) обавестити јавност да је „Милорад Вучелић у јако тешком стању, држе га на респиратору“, у 14:33 објављује текст под насловом „Два лица Милорада Вучелића, од дисидента до слуге режима“. Остатак нећемо цитирати зато што смо дубоко уверени да папир ипак не може да истрпи баш све; довољно је рећи да испод овако интонираног наслова није могао да уследи вредносно неутралан текст. О човеку који је „у јако тешком стању, држе га на респиратору“.

Текст је непотписан, кукавички непотписан, али, рекосмо, Веселин Симоновић је и главни и одговорни уредник и директор портала „Нова С“, па њему на душу као да је умео да га напише и као да се усудио да га потпише.

Елем, нисмо без разлога констатовали да је Милорад Вучелић јавна личност. Из чега произлази и признање да, као такав, има мање права на приватност и скрупуле јавности него обични људи. Па би због тога, уз нелагоду додуше, могло да се разуме што се о њему пише на овакав начин у онаквом тренутку, ако би се, ето, могуће је замислити и такву ситуацију, појавила некаква нова сазнања, која су од интереса јавности и изискују да буду објављена и не могу да буду заташкана због непредвиђених медицинских околности, ма колико непријатне оне биле.

Проблем је, међутим, а у томе заправо и лежи кључ читавог случаја, што никаквих нових сазнања која би – у професионалном смислу – оправдала објављивање онаквог текста, напросто, нема. Заправо, читав непотписани текст на порталу „Нова С“, напад на Милорада Вучелића док се он налази „у јако тешком стању, држе га на респиратору“, представља препричавање два текста из „Времена“. Од којих је један стар пет, а други 15 година.

Што јасно говори, доказује заправо, да никаквих професионалних разлога за објављивање таквог текста у онаквом моменту није било.

ПИТАЊЕ ЛИЧНОСТИ А ако за то није било професионалних разлога, онда мора да су у питању лични, јер трећег једноставно нема.

Ова сумња утолико је основанија што је „Нова С“, будући да је већ онолико пажње поклонила том тексту из „Времена“ (бр. 737 од 17. фебруара 2005), прећутала да га је у наредном броју истог листа Милорад Вучелић темељно оповргао. Почев од тога да „нисам рођен у Бачкој Паланци, него у Сивцу“, што довољно говори и о квалитету свих осталих, кудикамо теже проверљивих информација које су тамо изнете а сада пренете.

Али задржимо се на овоме. Какав је то, наиме, човек који напада човека лишеног способности да се брани? Који чак и не зна да је нападнут. Учите ли своју децу да другоме згазе на главу кад виде да је немоћан? Или то оправдано сматрате достојним најжешћег презира. Е, о томе се овде ради.

Напад „Нове С“ и Веселина Симоновића на Милорада Вучелића, док је он „у јако тешком стању, држе га на респиратору“, вербализовани је еквивалент насиља Ивана Контића, који је у Новом Саду ломио руке оном онесвешћеном несрећнику. А сви знамо какву смо мучнину осетили пред тим призором. Ко год не осуђује поступак Веселина Симоновића, не разликује се од Ивана Контића. Дубок је морални јаз између таквих и нормалних људи.

СЛИЧАН СЕ СЛИЧНОМЕ РАДУЈЕ Оволикој инсуфицијенцији људскости – хладнокрвно гажење човека који лежи непомичан, забога – потребно је пронаћи некакво објашњење.

Нисмо за то стручни, па га нећемо тражити у личним комплексима и фрустрацијама проистеклих из поређења ликова и дела Милорада Вучелића и Веселина Симоновића. Уосталом, можда је реч и о слепој мржњи изазваној непремостивим политичким разликама, премда је и питање патриотизма (односно његовог помањкања) ствар чврстине карактера и лепог кућног васпитања.

Ево згодног примера. „Мислим да се Србија треба разграничити с Косовом, кад већ не можемо живјети заједно. Можда ћемо као сусједи моћи живјети једнога дана нормално… Сама држава Косово као посебна држава, која није дио Албаније или неке друге државе, бесмислен је пројект у економском или било каквом другом смислу“, цитиран је Веселин Симоновић у загребачком „Националу“ бр. 640 од 18. фебруара 2008, а врло добро знамо шта о томе мисли Милорад Вучелић.

И не можемо а да не приметимо како никакво изненађење не представља то сазнање да је она слабост карактера коју смо установили пропраћена овако демонстрираном спремношћу да се сопствена земља преда ономе (тренутно) јачем који би да је раскомада. Спремност да се са сладострашћу скаче по глави непомичног није неспојива са склоношћу да се изда сопствена земља, напротив.

С тим у вези да се присетимо и текста из „Њујорк тајмса“ од 6. октобра 1999, из пера Стивена Ерлангера, у коме је описан састанак у једном црногорском летовалишту на коме је затражена „денацификација“ српских медија и српског народа, због чега су га „два угледна српска уредника напустила с гађењем“. „Три недеље касније, Драгољуб Жарковић, уредник независног недељника ‘Време’, и даље је згађен“, док се насупрот томе за Веселина Симоновића, „уредника независног таблоида ‘Блиц’“, наводи да се „после изласка вратио дискусији“, да је „признао да је део критике био оправдан“, те да је рекао да су, захтевајући споменуту денацификацију, „организатори желели да пробуде нашу савест и да нас натерају да се преиспитамо око нашег понашања и морала“. А „Наташа Кандић, један од организатора (конференције), била је експлицитна. У једном моменту рекла је, ‘они вас плаћају и имају право да преиспитају ваше понашање током рата’“.

Девијације у карактеру изражавају се на различите начине. Но проблем је шири, па тиме и друштвено опаснији; јер понашање Веселина Симоновића није наишло на осуду његових политичких истомишљеника. Напротив, ено га, пре неки дан је гостовао на ТВ Н1, и нису нашли за сходно ни да му поставе питање о нападу на немоћног, а ћутање је одобравање. Као и ономад кад је спроводио чистку у НИН-у. Нема ту принципа осим потребе да се ућуткају неистомишљеници, у складу с туђим потребама и интересима, уосталом, „они вас плаћају и имају право…“

А Милораду Вучелићу желимо да што пре прочита како су га, док је лежао у болници, напали на порталу који уређује Веселин Симоновић. И да се задовољно осмехне. Јер нема бољег комплимента од слепе мржње најгорих.