Вести
19. 10. 2020.
Полемике
Весна Костић: Разлика између чињеница и чини ми се
Реагујући на текст „Невидљив премијеркин брат“ Слободана Георгиева у недељнику „Време“, бивша портпаролка Светске банке у Београду и некадашња новинарка тог недељника Весна Костић написала је да се уместо на подацима, „добар део“ тог текста заснива на инсинуацијама.
Костићева је у тексту, који је 15. октобра објављен у „Времену“, оценила и да су „'новинари' данас склони да прећуткују чињенице које се не уклапају у њихову унапред припремљену - обично црно-белу-тезу“.
„Уверена сам да би право - а не лажно - објективно, независно и професионално новинарство допринело да се Србија извуче из блата у које је упала. Можда сам наивна, али мислим да политичари према таквим новинарима не би били арогантни и неваспитани (то сам лично искусила)“, наводи она.
Текст преносимо у целости.
О новинарству
Приметила сам да су „новинари“ данас склони да прећуткују чињенице које се не уклапају у њихову унапред припремљену - обично црно-белу-тезу
Право да вам кажем, мало ми је пукао филм на све оно што данас људи хоће да подведу под новинарство и зато пишем овај текст.
Тако у чланку „Невидљиви премијеркин брат” Слободан Георгијев каже да му „се чини“ да је Игор Брнабић, премијеркин брат, имао пут једног обичног штребера: доброг ђака који се трудио да „заврши школе”, оне за које је био способан.
Његова прича о Игору Брнабићу пуна је алузија, асоцијација и инсинуација, али то још није новинарство. Где су чињенице?
Могао је Георгијев - ако већ прави „Портрет савременика“ - да нам барем каже које је школе Игор Брнабић завршио, за које је тачно школе „био способан“? Онда бисмо ми, читаоци, ако ништа друго, макар могли да закључимо да ли је квалификован за посао који обавља.
Обашка што не знам шта је лоше у томе што је неко био „штребер“ (по Википедији, то је колоквијалан, по правилу пежоративан израз који се користи за ученика или студента који је толико посвећен учењу или студијама да занемарује игру и дружење са пријатељима и колегама). Је ли постало отмено ругати се добрим ђацима?
„Сад, нема потврде... али чини се...”, опет ће Георгијев. Какве то везе има са новинарством? Уместо на подацима, добар део текста о Игору Брнабићу заснива се на инсинуацијама.
Знам, рећи ћете ми да то није ништа према ономе како таблоиди лепе етикете људима. Тачно. Али новинари тих таблоида, за разлику од Слободана Георгијева и многих његових колега у такозваним „независним, објективним, професионалним“ медијима, не тврде да су независни, ни да су објективни, ни да су професионални. Бљују своје простоте, праве се луди и ћуте. Лично мислим да би их сваки пут кад тако нешто ураде требало тужити за клевету (из личног искуства знам да је клевета нетачна чињеница погодна за доказивање) и/или увреду. Георгијев и његове колеге с правом се буне када их неко прогласи издајницима и страним плаћеницима. Сматрам да би удружења новинара требало да имају адвокате који би се само тиме бавили у име оштећених. Хтела сам и сама да тужим због увреда упућених колегама, али су ми правници објаснили да морам бити заинтересована страна.
Приметила сам, такође, да су „новинари“ данас склони да прећуткују чињенице које се не уклапају у њихову унапред припремљену - обично црно-белу-тезу. До танчина ми је познат случај непрофесионалног извештавања БИРН-а о активностима Светске банке у Србији (случај Тамнава), а одскора видим да се нешто слично дешава у извештавању о корона вирусу.
Рецимо, прича о нетачним бројевима. Новинари су се усредсредили само на то да бројеви нису тачни. Не пише се о томе да се бројеви не слажу ни у многим другим земљама, укључујући и далеко развијеније од наше, попут Велике Британије. Шта би новинар, заправо, требало тим поводом да уради? Прво би морао да нам објасни шта се догађа са статистичким подацима од момента када неко постане позитиван на ковид 19. Ко, када, како и где уноси те податке, где се онда сливају, постоји ли могућност дуплог уноса, ако постоји - зашто, и ако не постоји - зашто. Шта у том случају прописује процедура Светске здравствене организације и како то раде друге земље, а како ми, и зашто и код других постоје велике дискрепанце? Прави новинар не би пропустио да пријави да су такве појаве уобичајене свуда у свету и у свакој епидемији. Све се то може наћи на интернету, нема ту много „истраживања“.
Ништа од тога не умањује одговорност Ане Брнабић и њеног брата за могући сукоб интереса (који, како пише Георгијев, није кривично дело, а добар новинар би се усредсредио на аргументе и анализе које би га таквим учиниле). Нема оправдања ни за српске власти ако су намерно приказивале погрешне податке о мртвима и оболелима. Уверена сам да би право - а не лажно - објективно, независно и професионално новинарство допринело да се Србија извуче из блата у које је упала. Можда сам наивна, али мислим да политичари према таквим новинарима не би били арогантни и неваспитани (то сам лично искусила).
Али то би подразумевало да ни новинари не буду арогантни и неваспитани, и да више знају о ономе о чему извештавају или пишу. Тим поводом, не могу да одолим а да с вама не поделим и један бизаран случај који показује шта новинарство не би смело да буде. Гледала сам конференцију за штампу Кризног штаба на којој је Жаклина Таталовић поставила „незгодно“ питање Предрагу Кону. Камера се задржала на Жаклини па се видело да је, у тренутку када је Кон почео да одговара, новинарка Н1 узела телефон и куцкала по њему. Није слушала одговор на питање које је сама поставила! После се испоставило да је то био тренутак у ком је нешто твитовала о Драгану Вучићевићу из „Информера“.
Ако тако раде „независни, објективни и професионални новинари“, од новинарства у Србији нема ништа. А пре свега, нема кредибилитета.
Коментари (2)
Остави коментар22.10.
2020.
SAMOZVANCI
Srpsko novinarstvo je već udartilo u dno/dna/, ali bojim se da neće stati na pola puta! Istakneš sam sebi zastavicu na kojoj piše da si "slobodan i nezavisan" i onda piši i udri kako ti se prohte, čini,kako slutiš ili kako ti se "javlja".Istina i činjenice tu nisu važne.Ako je to novinarstvo, onda sam zalud decenijama radio po nekim drugim inače svetim pravilima naše profesije! Nikada se neću odreći poruke da je govoriti slobodno jedno, a govoriti istinito nešto sasvim drugo.Sve ostalo liči na hajdparkovsko lupetanje koje liči na komentarisanje uticaja gama zraka ili "Kovida 19"na poštovanu koleginicu V.K. E rekla si im sve i neka si da bi na vreme shvtili gde su, ko su i gde im je msto!
Одговори19.10.
2020.
Sve tačno
Jedna je Vesna Veka Kostić, britkog i oštrog pera, uvek bolesno tačna i precizna, još iz doba kad je bila novinar ekonomske rubrike Politike Ekspres.
ОдговориSve što je napisala je apsolutno tačno, ne bi imao šta da dodam - apsolutno je tačno da se nekim "nezavisnim" kolegama poprilično gleda kroz prste kad su u pitanju činjenice i dokazi za pojedine tekstove, koji su bazirani na poluimformacijana i čaršijskim pričama.