Вести

20. 02. 2012.

Чији је Дом новинара

Зграда Дома новинара Србије у београдској Ресавској улици више од деценију предмет је спора Удружења новинара Србије (УНС), које тврди да је једини власник објекта, и Независног удружења новинара Србије (НУНС), које сматра да и они имају право власништва над том имовином, будући да су његови чланови некада били чланови УНС-а. О томе да ли је недавна пресуда Апелационог суда по којој је зграда проглашена заједничким власништвом решење прихватљиво за обе стране или извор нових неспоразума и судских спорова разговарали смо с Јелком Јовановић, потпредседницом НУНС-а, и Нином Брајовићем, генералним секретаром УНС-а.

Политика: Каква је ваша реакција на пресуду Апелационог суда?

Брајовић: Пресуда је незаконита зато што не постоји ниједан закон који може да утврди да неко може да стекне заједничку имовину на тај начин. Имовина се стиче правним послом, законом, наслеђивањем, што, такође, НУНС не испуњава. У три
различита судска спора пред шест судских инстанци судови су потврдили да је УНС власник Дома новинара. Дакле, ова пресуда је изузетак и Апелациони суд је донео користећи се морално-политичким, а не правним критеријумима, па је једном већинском удружењу новинара одузето морално право да у потпуности располаже својом имовином.

Јовановић: Ми нисмо ни до сада коментарисали пресуде, па нећемо ни ову иако је извршна у нашу корист. У извесном смислу поступак још траје због захтева за ревизију и уставне жалбе које је поднео УНС, па једино што могу да кажем јесте
да моје колеге и ја сматрамо да су се правда и право овог пута сусрели.
Апелациони суд је прихватио сведочења, пре свега, наших сведока, међу којима су била и два бивша председника УНС-а, Захарије Трнавчевић, који је наш члан, и Љиљана Зоркић-Турудић, која је активна чланица УНС-а и данас. Они, као и низ
других сведока, потврдили су да је велика група новинара у време деведесетих била принуђена да оснује ново удружење јер нису могли у оквиру тада јединог удружења УНС-а неколико година да наметну професионалност. Супротстављали су
се служењу режиму, ратнохушкачком и пропагандном раду и свим осталим стварима које су биле својствене режиму Слободана Милошевића и његовим следбеницима. Показали смо и да се руководство УНС-а није држало сопственог статута. Једини
разлог за оснивање НУНС-а тада и за његов опстанак до данас било је инсистирање на професионализму.

Брајовић: Ја се сећам да су сви сведоци рекли да је у питању оснивање новог удружења, дакле, проблем је у томе што НУНС нема континуитет, па ни континуитет имовине над зградом. И ту је једини проблем.

Политика: Да ли чланови НУНС-а, који су добрим делом били чланови УНС-а, имају било каква права у односу на имовину удружења којем су некад припадали?

Брајовић: Права нису спорна. Ми нисмо спорили морално право колегама из НУНС-а да користе Дом новинара, то право сам на неки начин и званично потврдио када се НУНС насилно, уз помоћ полиције, уселио 2002. године у зграду Дома новинара.
Тада сам честитао Гордани Суши усељење и пожелео да се сви проблеми између два удружења убудуће решавају договором. Било је низ таквих покушаја и обраћања скупштини НУНС-а, барем мојих, јер сам у два мандата био председник УНС-а.

Јовановић: Тачно је да је управа УНС-а у једном тренутку дозволила да користимо други спрат без накнаде за кирију, али постоји и спор који је УНС покренуо за наше исељење. Тај спор још није окончан зато што се чекао резултат овог спора и претпостављам да ће бити решен у нашу корист пошто је пресуда Апелационог суда извршна. Сагласна сам, као и сви наши чланови, да је најбоље све наредне спорове решити ван суда јер су суђења исцрпљивање времена и снага и скупа су. Али, ми не желимо политизовање спора, пошто у овом поступку уопште није реч о политичким уверењима него стварима правне и имовинске природе.

Брајовић: Била би срећа да случај није политички. Читајући пресуду Апелационог суда, јасно је да се она не заснива на закону, него на политичкој подобности неких новинара у прошлости јер се једно удружење, УНС, проглашава одговорним за непоштовање кодекса и властитог статута и зато му се одузима имовина. Такође, НУНС је пре 5. октобра имао Конвенцију са странкама ДОС-а, поред осталог и о томе, у тачки осам, да се Дом новинара да на равноправно коришћење свим новинарским удружењима, након што странке ДОС-а дођу на власт. И ево видите данас се то обећање испуњава.

Јовановић: Да сте ви у праву, да смо ми у НУНС-у, руководство и чланови, пре 5. октобра били политички активисти и послушници режима новог режима ми бисмо веома лако добили зграду. Основали бисмо кризни штаб, као што је било тада популарно, ушли у зграду и бојим се да судских спорова не би ни било. Не, то се није десило зато што ми нисмо тако хтели. Дошли смо код вас неколико дана касније и одржали састанак с вама у Ресавској 28.

Брајовић: Јесам ли тада понудио да све може да се зове НУНС и да на челу свега може да стоји Гордана Суша, али уз један услов да се питају сви новинари Србије на једној макар „козачкој“ скупштини?

Јовановић: Није могло све да се зове НУНС, јер сте ви имали огроман багаж. А како је лустрација изостала нисмо могли да дозволимо да се каже: „Ево, нисмо више УНС, сви смо НУНС и сад смо сви чисти”. Ми поштујемо одлуке вашег Суда части да уреднике режимских медија искључи из чланства, али то није довољна цена за уништавање професије. Уосталом, прошлогодишња скупштине НУНС-а одлучила је да се још нису стекли услови за уједињавање зато што су околности које су и довеле до оснивања НУНС-а, нажалост, у доброј мери и даље на снази.

Брајовић: Кад већ говоримо о приходима и имовини, НУНС је власник профитног предузеће Медија центра. Као што УНС има неке своје приходе има их и НУНС. Да ли онда имамо и ми право на нешто што је неко финансирао из иностранства, односно на Медија центар или је то ексклузивно право чланова НУНС-а?

Јовановић: Колико знам према УНС-овом статуту и ви можете да формирате предузеће. Ми смо били принуђени да оснујемо Медија центар како бисмо опстали.

Брајовић: Занимљиво је питање како Медија центар користи „екстра” зону града Београда по цени од 600 и 300 динара по метру квадратном. То је испод минималне цене коју дозвољавају прописи града Београда.

Јовановић: Мислим да и друга удружења у тој зони имају сличну цену.

Политика: НУНС је имао идеју да се оснује задужбина или легат, којој би припао
и Дом новинара, и да се том имовином заједнички управља.

Брајовић: Да, али треба да се испуни услов о заједничкој имовини. Ми споримо да је Дом новинара заједничка имовина. Легат не може да остави правно лице, већ физичко као задужбину генерацијама.

Јовановић: Као што је и Дом новинара!

Брајовић: Зграду је направила београдска секција Југословенског новинарског удружења чију традицију баштини УНС и према томе не може бити легат. НУНС не само да нас је тужио за зграду у Ресавској него се обратио и правобранилаштву Београда и Србије и тражио да нам се одузме и пословни простор у Кнез Михаиловој, где је Прес-центар УНС-а и Савез новинара Србије и Црне Горе. Ту тужбу је у мају 2010. године написао НУНС, а молбу правобранилаштву потписао Ђорђе Влајић, тадашњи председник НУНС-а.

Јовановић: И да ли је тај спор покренут?

Брајовић: На срећу није далеко. С друге стране, ми никад нисмо и нећемо подносити захтев граду да вам не да пословни простор испод минималне цене коју су прописали самом уредбом.

Јовановић: А од када ви користите зграду у Ресавској?

Брајовић: Од 1986. године, јер је била национализована, па ју је преузео Танјуг, па Завод за статистику…

Јовановић: Знам и како је враћена: политичком вољом Драгослава Марковића и захваљујући закону који је важио један дан.

Брајовић: То је леx специалис.

Јовановић: Али је то била друштвена имовина и није вам враћена, већ дата на коришћење.

Брајовић: На коришћење и располагање. Располагање друштвеном имовином је замена за власништво који је пружао могућност и да је отуђите. Значи – пун капацитет власништва у оквиру социјалистичког уређења. По паду Берлинског зида ми смо стекли услове да имовину укњижимо и то смо и урадили.

Јовановић: Нисам знала да је Берлински зид имао утицај и на то. Зашто имовину нисте одмах укњижили?

Брајовић: Оног часа када сам сазнао да постоји законска могућност то сам и учинио.

Јовановић: Значи, 2003. године?

Брајовић: Да. Као грађанско правно лице, за разлику од НУНС-а који је био друштвена организација, ми смо по закону добили право да имовину укњижимо као власништво. Нисмо ништа друго урадили него спровели законску одредбу која је била на снази, а с којом се сагласило и Републичко јавно правобранилаштво. Они су бринули о друштвеној имовини, као што ви „бринете” о државној, па подносите правобранилаштву тужбу коју треба да спроведу против УНС-а. То је оно што нам смета.

Јовановић: Нама 18 година смета то што смо сироче и поред свих законских права. Мени би било драго да су ствари завршене без судских поступака и спорова. Сад смо ту где смо, после извршне пресуде Апелационог суда, а мислим да је сада већ и укњижба готова, интересује нас да ли постоје обавезе за које се не зна, рецимо неки хипотекарни кредити? То ће бити врло незгодно ако добијемо у мираз.

Брајовић: Мислим да неће бити никакав проблем да пресуда буде стављена ван снаге. Ни Уставни ни Врховни касациони суд, ако се поштују закони, не могу да потврде уставност и законитост ове пресуде. Било би лепо да будете фер према нама као што смо ми били према вама када смо, и то два пута, имали исту овакву пресуду. Тада нисмо предузимали никакве кораке о којим ви сада причате.

Јовановић: А захтев за исељење?

Брајовић: Тај захтев је био симболичан након вашег насилног усељења. Никада се нисмо интересовали за његову судбину. У сваком случају, никада нисмо тражили наплату судских трошкова, препустили смо да користите ванредни правни лек и мислим да треба то да урадите и кад смо ми у питању.

Политика: Да ли је могуће спор решити договором?

Брајовић: Ако буде памети да се направи неки договор, да свако прихвати и нешто што му не одговара, онда ћемо доћи до решења.
Јовановић: Ми смо за договор. Ни сада не бисмо ишли на суд да нисмо морали.

Јелена Чалија
Вишња Дугалић