Вести
20. 02. 2012.
Дом свих новинара Србије или дом УНС-а
Председник НУНС-а одговара председници УНС-а
Љиљана Смајловић, председница УНС-а, разјарена пресудом Апелационог суда, очигледно себе и организацију на чијем челу се налази жели, по сваку цену, да постави на пијемонт жртве. Кључни доказ је - ето, УНС-у, "најугледнијем новинарском удружењу на Западном Балкану", режим, из политичких разлога, неправним средствима одузима зграду.
При томе, госпођа Смајловић не бира начин: пореди Косово и зграду у Ресавској 28, морбидно пребројава убијене новинаре на једној и другој страни, и поентира: НУНС је политичка организација "блиска странкама на власти".
Таква "аргументација" , очигледно, има за циљ да се НУНС доведе у позицију да се сада ту нешто правда, брани своју позицију у прошлости и садашњости од председнице једног удружења које је годинама (било) симбол бешчашћа и моралног и професионалног посрнућа професије, чији су чланови својим уводницима призивали смрт својих колега или их остављали у згради РТС-а да невини изгину.
Не пада ми на памет да се упуштам у такву полемику. Чланови НУНС-а немају потребе да се стиде своје "револуционарне прошлости", нити се може говорити о некаквој "блискости са странкама на власти".
Управо су новинари независних медија, међу којима је велики број чланова НУНС-а, главне жртве транзиције у Србији после 2000. године. Јер, држава се, у жељи да успостави што већи уплив на медије, окренула трошењу новца из буџета за финансирање оних медијских кућа које су у њеном власништву или у власништву њој блиских људи.
Да је НУНС заиста миљеник државе и странака на власти и да није и након пада режима Слободана Милошевића наставио да се бори за интерес професије, свакако би било другачије. Уосталом, са ставом да држава кроз медијску политику коју води гуши независне медије и нарушава равноправност на медијском тржишту током заједничког рада на Медијској стратегији сложила се и госпођа Смајловић. Управо због те подударности ставова смо и одлучили да заједнички радимо на стратегији. Ја се због тога не кајем, јер мислим да је најважније заштитити интересе чланства.
Али, суштина спора у овом случају није политичке природе. Она је врло једноставна и своди се на питање да ли је зграда у Ресавској 28 Дом свих новинара или је Дом новинара "приватно власништво УНС-а", како то госпођа Смајловић дефинише.
О овом случају можда најбоље од свих правних регула говори Повеља која је узидана приликом постављања камена темељца, а у којој пише:
"За време владавине Његовог величанства краља Александар Првог Карађорђевића, Југословенско новинарско удружење - Секција Београд полаже данас, 15. јула 1934. године, камен темељац Дома београдских новинара. Овај дом се подиже помоћу Београдске општине и прилозима новинарских пријатеља, а у спомен оних новинара који нису дочекали остварење својих сталешких идеала. Нека он будућим новинарским генерацијама буде школа у којој ће учити како се служи истини, правди, народу и држави. Нека он буде симбол другарства и љубави и нека новинари у њему црпу снагу за нова прегнућа у подизању свога културног и материјалног живота за опште социјално обезбеђење новинарског сталежа."
Након смене режима Слободана Милошевића НУНС није формализовао захтев за лустрацијом и није тражио никакве мере против УНС-а, иако је било јасно да је та организација током деведесетих служила режиму а не професији. НУНС је, чак, предложио УНС-у договор о заједничком управљању имовином која је, како се лепо види из цитиране Повеље, остављена на добробит свих новинара Србије. Понуда је одбијена, па су уследиле тужбе.
НУНС након пресуда којима није био задовољан и на које се жалио није покретао кампању у којој би доказивао њихову политичку мотивисаност, а УНС је у међувремену чак био поднео тужбу којој је тражио да се НУНС потпуно избаци из зграде у Ресавској 28. Али, након пресуде Апелационог суда у корист НУНС-а проглашени смо за миљенике режима који отимају "приватну имовину".
Најављена нам је, истина, и "великодушна понуда" договора коју још нисмо видели.
НУНС, упркос свему, не жели да се једно важно питање, какво је заједничка имовина новинара Србије, утопи у политиканским препуцавањима. И данас, као и минулих година, мислимо да је спорове најбоље решавати договорима. И данас нудимо исти принцип поделе имовине какав смо нудили пре него што смо били принуђени да се обратимо суду. И данас мислимо да је то најбоље решење за чланство оба удружења.
Вукашин Обрадовић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.