Вести
20. 02. 2012.
О Косову и УНС-у, опет
Службена белешка
Госпа Љиља Смајловић одала ми је у среду неочекивано признање: да сам својом непромишљеном изјавом да сам 1989. изашао из тадашњег УНС-а „срушио пресуду Апелационог суда“, на чему ми адвокатски тим УНС-а „топло захваљује“. Извињавам се, часни суде, много се извињавам, било је из нехата и молим да ми се скрушено кајање и наивна искреност узму као олакшавајуће околности. Све је то у оквиру веома истанчаних правних финеса којима госпа Љиља објашњава зашто је та пресуда „политичка“, позивајући се поново на аналогију са Косовом, што је била бестидност и први пут, а сада је још и неукусно.
То да је УНС неправедно оштећен такође не следи из госпа Љиљиног осврта на моје прејезовито житије. То да сам ја лице „морално сумњиво“ и „политички кварљиво“, спада у махалске увреде, што је посебна тема које се не клоним; али не спада у меритум спора. Ајмо онда прво то да решимо: ја признајем да сам морално сумњив, а ко је без греха, нека испали први метак.
Јесте: пожелео сам жену ближњега свога у срцу својему; кршио сам Хашку конвенцију из 1899. само кад сам баш морао; Сухаревску конвенцију из 1928. нисам прекршио никад; оца и матер сам поштовао; на ближњег својег лажно сведочио нисам (за разлику од неких чланова и већине руководилаца УНС-а); не марим ко је члан УНС-а, а ко НУНС-а, ово је слободна земља, ето их тамо у миру Божјем.
Мој морални лик такође није од значаја за меритум ове парнице.
На околности остварених контаката са страном штампом и извесних заштитних прслука изјављујем следеће: недељни лист Време био је 1992. и 1993. најцитиранији извор информација у региону, јер се бавио поштеним новинарством. Поменуте заштитне прслуке (комада два) нисам „добио на поклон“; запленио сам их и о томе издао одговарајуће потврде о одузимању предмета (детаљи ће бити саопштени у мојим постхумним мемоарима); уосталом, оба та прслука поклонио сам полицијским синдикатима у Србији (можда преурањено, како видим).
На околност о летењу авионима НАТО у мисији бацања хране падобранима енклавама Сребреница и Жепа, јануара 1993. имам да изјавим: јесте, истина је, али нисам био „љубазно позван“, него сам се једва угурао, јер је то била прилика коју савестан новинар не пропушта, ако већ има неке шансе. Том приликом умало нисмо убили колегиницу Меги О'Кејн из лондонског и манчестерског Гардијана, која је заноћила код неких добрих људи у близини Жепе: на једном контејнеру није се отворио падобран, па је треснуо неколико метара од куће где је Меги спавала (око 3 сата ујутро); после, кад смо сравнили причу, била је јако љута на мене, као да сам ја крив.
На околност да сам „политички кварљив“ имам да кажем: моја политичка (и још нека друга) уверења стабилна су и углавном иста од 1971. Од госпа Љиље (као ни од било кога другога, уосталом) нисам очекивао да се с њима слаже; далеко било.
Госпа Љиља каже да смо радили заједно и да се ни тада није с мојим морално-политичким ликом и делом слагала. Дошла је, каже, у Време зато што „у режимским медијима у оно време није било могуће изражавање другачијег мишљења, баш као што то није могуће ни данас, у Србији у којој је НУНС близак странкама на власти и у којој је слобода штампе на изузетно ниским гранама“. Та тврдња ме збуњује, ваљда зато што сам слабе памети, споро схватам и тешко се изражавам. А зашто, молим, у режимским медијима није било могуће изражавање „другачијег мишљења“, а у Времену јесте? Да ли је УНС на ту тему икада ишта изјавио? Не сећам се. Да ли је УНС икада ишта рекао о Шешељевом и Вучићевом Закону из 1998? Је ли УНС икада нешто рекао о бестидним лажима режимских медија за време ратне психозе и ескалације? Не сећам се, али ни Љиља Смајловић, која се тада бавила по САД код разних невладиних организација.
Љиља Смајловић трпела је „морално сумњивог“ и „политички кварљивог“ мене у Времену и заиста: наши су односи били коректно колегијални и надасве службоуљудни. Не мислим да јој се обраћам са „вулгарном фамилијарношћу“, јер смо и тада били на „ти“; вулгарна фамилијарност била би да је - на сарајевски начин - ословим као „Смајлушу“ или „Злајиницу“, али ја то не чиним, мада ми се реч „махалуша“ јавила као искушење.
На околност да сам се марта 1999. нашао у Загребу изјављујем: пошто сам крајем фебруара направио ваљда последњи интервју са Славком Ћурувијом, 2. марта 1999. отишао сам у Загреб да бих пратио суђење Динку Шакићу, заповеднику концентрационог логора Јасеновац. Ту ме је затекла ескалација кризе и мој главни уредник рекао ми је да у Загребу останем. Хтео сам да се вратим, али ме је 11. априла 1999. у 18:55 Срђан Кусовац обавестио путем краткоталасног радија да је Славко Ћурувија убијен у свом хаустору. У Загребу сам, дакле, остао не из страха од НАТО бомби, већ плашећи се зарђале кашике Воје Шешеља и Аце Вучића и шкорпиона М-84 Мире Марковић. Та Љиљина алузија личи ми на оно из прве Југославије: „А где си ти био кад сам ја погинуо на Кајмакчалану?“.
Имам још да додам следеће: моја новинарска делатност у овим ратовима читаоцима Времена и других публикација позната је, па се нећу задржавати.
На околност да је сада, као и за Милошевића, немогуће изразити другачије мишљење, имам да изјавим: у Времену гђа Смајловић увек може да изрази мишљење, све и кад је „другачије“. Она је, за ненародне владе Воје Коштунице, с висине главне уреднице мене прекоревала зато што не уважавам блесаве теорије Николе Врзића о „трећем метку“ итд. Тада је била „блиска“ владајућем режиму и то јој није сметало.
Ову службену белешку потписујем добровољно и на њен садржај примедби немам.
Милош Васић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.