Вести

19. 09. 2020.

Аутор: Милан Нешић Извор: Глас Америке

Саид: Власти Србије више да се посвете слободи медија и поштовању људских права

“Судски процес који се одвија у случају новинара Милана Јовановића, као и укидање првостепене пресуде за убиство Славка Ћурувије, показатељи су стања медијских слобода у Србији”, каже у интервјуу Гласу Америке Гулноза Саид програмска координаторка за Европу и централну Азију њујоршке невладине организације Комитет за заштиту новинара.

Саид подвлачи да та два случаја доказују да се, како је указала, у Србији сужава поље за слободно деловање медија.

“Мислим да је за српске власти на локалном и вишим нивоима важно да истакну пуну посвећеност поштовања права новинара да слободно извештавају. Као и да се постарају да се починиоци злочина, у овом случају особе које су наредиле и спровеле паљевину, буду кажњени - занемарујући функције које обављају на локалном или националном нивоу”, подвлачи Гулноза Саид.

Дугогодишња новинарка алудира на суђење Драгољубу Симоновићу, бившем председнику београдске општине Гроцка и функционеру владајуће Српске напредне странке, процес који траје годину дана и до сада су га обележила, како је то приметио део јавности и медија у Србији, одлагања рочишта и омаловажавање новинара Јовановића и његове супруге - у чему предњачи одбрана оптуженог Симоновића.

“Случај Милана Јовановића пратимо од почетка. Реч је о новинару ветерану, који је радио веома важан посао извештавајући о корупцији на локалном нивоу. То што му се догодило је изузетно потресно. Сећам се фотографија његове куће која је практично изгорела до темеља. Ангажовали смо се и били једна од организација која му је пружила помоћ”, каже Гулноза Саид.

Истовремено, указује и на недавну одлуку Апелационог суда у Београду да укине првостепену пресуду за убиство Славка Ћурувије, којом је четворо бивших припадника Службе државне безбедности за тај злочин осуђено на укупну затворску казну у трајању од 100 година. Суд је одлуку образложио битним повредама одредби кривичног поступка - односно увођењем непознате особе као починиоца убиства.

“Када су починиоци проглашени кривим, у априлу 2019, поздравили смо ту одлуку суда. Наравно, пратили смо каснији развој догађаја и последњу судску одлуку. Врло је забрињавајућа. Мислим да би Србија требало да направи отклон од своје прошлости - како би омогућила да починиоци убиства Славка Ћурувије одговарају за оно што су починили. Да би у том случају правда била у потпуности задовољена", каже Гулноза Саид.

Она подсећа да је случај Славка Ћурувије један од најзначајнијих имајући у виду да су прошле више од две деценије од како је убијен.

"И мислим да је Србија успела на прилично јединствен начин у покушају да кривично гони особе које су сматране одговорним за убиство Ћурувије. Кад год бих разговарала са колегама новинарима, онима који раде у Србији, или активистима за слободу медија, наводила сам тамошње искуство као позитиван показатељ из кога би се могло учити, јер је Србија успела да повеже новинаре, чланове породице, заговорнике слободе штампе и представнике власти, званичнике Министарства унутрашњих послова и формира тело које се бавило убиствима новинара која су се догађала током деведесетих година прошлог века. Веома смо забринути због недавне одлуке о укидању пресуде донете у априлу 2019. године”, каже у разговору за Глас Америке програмска директорка Комитета за заштиту новинара.

Глас Америке: Може ли се рећи да је круг сада затворен и да се Србија вратила у период сличан оном када су убијени Ћурувија и новинари после њега?

Саид: Мислим да је преурањено говорити о пуном кругу. И даље сам оптимиста у вези са Србијом. Посетила сам је и имала прилику да разговарам са мноштвом људи, укључујући и младе новинаре, који раде у различитим медијима и независним медијским кућама. Наравно, за нас у Комитету за заштиту новинара, Србија је једна од земаља Балкана у којој сматрамо да је стање забрињавајуће.

Желели бисмо да видимо више посвећености српских власти слободи медија и поштовању људских права уопште. Међутим, увидели смо последњих година њихове покушаје да ућуткају независне медије и новинаре који критички извештавају. То је забрињавајуће. Међутим, и даље се надам да ће Србија наставити процес либерализације и демократизације, јер је земља која тежи придруживању Европској унији. Заиста бисмо желели да постане слободније друштво у ком је безбедност новинара загарантована и независни медији могу слободно да раде.

Глас Америке: Сигуран сам да сте видели шта се догодило Бојани Павловић из Мреже за истраживање криминала и корупције (КРИК). Надлежни су одбацили кривичну пријаву против особа које су јој одузеле мобилни телефон којим је фотографисала сина председника Србије Александра Вучића у друштву особе са криминалним досијеом. Како ви видите тај случај - како је надлежни требало да поступе?

Саид: Реч је о једном од случајева у ком је истраживачки новинар таргетиран и то није оно што би требало да се дешава у Србији. Када власти покушавају да казне истраживачке новинаре - у том случају испашта јавност. Желим да истакнем значај рада истраживачких новинара за друштва која настоје да остваре већи степен поштовања људских права, или одговорнијој власти. Обично се ради о новинарима који извештавају о корупцији или другим осетљивим питањима. Покривамо подручје које укључује западноевропске земље стабилне демократије, као и државе централне и источне Европе, Русију и централну Азију. Пракса је показала да је корупција раширенија - што се више крећете ка истоку.

Позитиван феномен који примећујемо у појединим земљама Балкана је управо истраживачко новинарство - који није својствен, на пример, земљама централне Азије. Шира јавност, као и власти у Србији, требало би да цене рад истраживачких новинара који су извештавали о корупцији у званичним круговима - попут КРИК-а или других медија у мрежи ОЦЦРП-ја. То је свеобухватан и исцрпљујући посао. Веома опасан по новинаре, а опет са друге стране, нешто што је јавности потребно.

Глас Америке: Какве би могле бити последице најављених, али никада званично покренутих истрага истраживачких медија, новинара и невладиних организација, Управе за спречавање прања новца у Србији?

Саид: Извештавање истраживачких новинара је изразито важно. Кажњавајући оне који се баве тим послом, власти поручују да не цене њихов рад, па чак и да могу испаштати због њега. Дакле, то није нешто што би власти требало да чине.

Глас Америке: Може ли се то тумачити као обележје тоталитаризма - кога се Србија једва ослободила у недавној прошлости?

Саид: Знате, студирала сам политичке науке и када је реч о Србији, могуће је увидети нека од обележја тоталитаризма, али не бих рекла да је Србија у потпуности тоталитарна држава. Могу да приметим да се ради о некој врсти квази аутократије - што би био режим у којем још постоји одређени степен слободе. Међутим, тамошње власти покушавају да успоставе строжу контролу над медијима. И ти покушаји и даље трају. И Србија није држава усамљена у томе - на Балкану, као и на подручју централне и источне Европе. У групи је земаља као што су Мађарска или Пољска.

Глас Америке: Према извештајима неколико међународних посматрача – Црна Гора такође не показује побољшања у области поштовања људских права и медијских слобода. Новинари су рањавани ватреним оружјем, нападани И притварани, реформа јавног сервиса није окончана, усвојен је Закон о медијима који је наишао са критике Европске комисије. Део медијских посленика и опозиције такво стање је доводио у везу са режимом партије црногорског председника Мила Ђукановића. После недавних избора - постоји могућност да се оконча скоро тродеценијска владавина Демократске партије социјалиста. Какве би потезе у погледу медија требало да повуку нове црногорске власти - уколико би владу формирале странке које су до скоро биле у опозицији?

Саид: Недавно сам се дописивала са Јовом Мартиновићем, истраживачким новинаром који је провео неколико година у затвору, а извештавао је о трговини дрогом и организованом криминалу. У његовом случају суђење је недавно почело испочетка. Истовремено, упркос неочекиваним променама које сте поменули - непознато је којим ће путем Црна Гора кренути. Међутим, начин на који ће случај Јове Мартиновића бити вођен могао би бити показатељ. Указаће на то да ли су, уколико ступе на власт, нове власти Црне Горе спремне да учине више да би обезбедиле већу безбедност новинара и слободу медија.

То је нешто чега није било довољно током владавине партије којом председава Мило Ђукановић. Ми не подржавамо превелико мешање власти у сферу медија, осим уколико не оснују незазвисне новчане фондове за подршку, као рецимо британски Би-Би-Си (BBC). Али, у том случају, власт не би требало да се меша у уређивачку политику. Тако нешто поздрављамо као светску праксу. У супротном - на медијима и синдикатима новинара је да регулишу област медија.

Глас Америке: Мислите ли да би нове црногорске власти биле способне да не преузму начин опхођења претходне владе према медијима - већ да у том смислу нешто промене? После политичких промена 2000. у Србији се догодило краткотрајно олакшање, али се како је протицало време стање све више затезало, да би медији сада поново били у незавидној ситуацији…

Саид: У Комитету за заштиту новинара сведоци смо мноштва различитих начина на које државе пролазе кроз политичку транзицију. Један од добрих примера је Грузија. После политичких промена у тој земљи председник Михаил Сакашвили укинуо је државно власништво над медијима. Тренутно, према Уставу те земље, држава не може бити у власничкој структури иједног медија. Реч је о прилично радикалном и јединственом решењу које није заступљено у другим државама. У Украјини се последњих година догодило неколико револуција, а прошле године изабран је и нови председник. Исказивана је вербална посвећеност, али није остварено много напретка, посебно када је реч о истраживачким новинарима и медијима који су и даље на мети.

У Јерменији се догодила ситуација у којој, због дуготрајног прогона, професионални и независни новинари нису постојали. Када је тамошњи премијер Никол Пашинијан, иначе бивши новинар, дошао на ласт - то је побудило наду многих његових колега.

Међутим, било је мало професионалаца са довољно искуства за рад у медијима. И то је један од проблема у многим ауторитарним земљама. Када власт блокира друштво и забрањује независно извештавање - губе се генерације новинара. Новинарство нестаје као професија.

У земљама попут Туркменистана новинарство као професија је елиминисана. У Турској су многи новинари притварани или приморани да напусте земљу.

Уколико потенцијалне црногорске власти искажу већу посвећеност развоју независних медија - не мислим да би требало да се одрекну власништва над медијима. Међутим, то јесте једна од најбољих пракси коју смо до сада видели у региону. Оно што дефинитивно не би требало да учине јесте да ограничавају новинаре у њиховом раду или да их кажњавају због независног приступа у извештавању. То је пут којим нове црногорске власти не би требало да крену.