Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Глигоријевић: Корона криза полако враћа поверење у медије
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

12. 08. 2020.

Аутор: С. Косорић Извор: Данас

Глигоријевић: Корона криза полако враћа поверење у медије

Увек сам у дилеми како грађанима показати проблем безбедности новинара, а да то не буде пука кукњава. Ипак, не мислим да треба ћутати када смо угрожени јер дубоко верујем у ону тврдњу да је јавност најбоља заштита.

С друге стране, није посао грађана, већ институција да се брину о безбедности новинара. У том смислу, треба радити на подизању њихове свести. Недавно сам налетела на твит, поводом списка организација којима се сада претресају рачуни због сумње у прање новца и финансирање тероризма: „Шта хоће ови новинари, они би да гурају нос у имовину политичара и да броје станове, а њих не сме да дира нико?“ Па, како бих вам рекла, сумњам да је аутор твита имао добру намеру, али на добром је трагу: да, посао новинара јесте да контролише носиоце моћи, а нас нико не сме да дира све док радимо у складу са законом и етиком професије, каже у интервјуу за Данас новинарка и уредница недељника Време Јована Глигоријевић.

* Који су највећи изазови и препреке у раду медија које сматрамо независним и како бисте објаснили шта такве медије разликује од осталих?

Изазови су већ готово деценију идентични – одолети притисцима и опстати финансијски у временима када исти они који притискају медије, притискају и оглашиваче, па затварају традиционалне видове финансирања. Такође, огроман је изазов опстати и остати веран традиционалним вредностима на којима смо изградили кредибилитет, а у исто време испратити и усвојити све иновације у медијском послу. Ту мислим и на начин пласирања садржаја и на моделе финансирања. И ту долазимо до проблема који се огледа у мањку људства, јер људи баш не хрле да раде у слабо плаћеним професијама. Из тог проблема произилази хронични умор, баш кратак животни век и бизарна чињеница да се баш добро сналазите на гробљима, јер су вам тамо колеге.

* Какав је однос грађана према таквим медијима? Да ли Вам се некад чини да су они, због медијске слике какву имамо, изгубили поверење и у медије који се држе рада у интересу јавности и како се то одражава на њихову снагу?

Овакав утисак сам имала пре пандемије, односно епидемије корона вируса у Србији. А онда се појавио низ ситуација у којима грађани више нису имали коме да се обрате осим медијима. Људи којима је неко преминуо од короне, па не могу да добију медицинску документацију, они који не могу да дођу до резултата теста, родитељи деце са аутизмом, људи из унутрашњости који су смештени на Сајму, добили отпусне листе, а њихови градови не знају процедуру за слање санитетског возила којим би их вратили кући… Људи којима су начињене разне неправде.  Па, нико од њих се није обраћао ни Пинку ни Информеру, него нама, тзв. независним медијима. Има онај снимак с краја ванредног стања, кад је СНС правио „бакљаде“ на крововима зграда. Станари желе да их отерају, свађају се с њима и чује се женски глас који каже „Зовите Н1!“ Не полицију, не неку институцију, не РТС, него Н1. Мислим да то говори довољно о односу грађана према независним медијима. Можда се поверење, због хајки којима смо изложени, и изгубило у неком моменту, али ова криза га полако враћа.

* Када се осврнете на различите периоде током Вашег бављења новинарством, а сигурна сам да никад није било лако, како оцењујете овај тренутак? Какве последице је по Ваш рад произвело тренутно медијско тржиште које очигледно дуго није било овако подељено у начину извештавања и односу према самим принципима професије? 

Тачно, никад није било лако, али ми никада није толико често као сад падало на памет да одем из професије. Не због тржишта, нико у овај посао не улази због пара, него због озбиљне кризе смисла бављења новинарством. На пример, имамо оно чувено правило две стране. Једна страна никад нема проблем да вам одговори на сва питања, не љути се (бар не много) ако су ваша питања непријатна. Друга страна спушта слушалицу кад чује из које редакције зовете. И онда сте ви осуђени на једнострано извештавање, које није у складу са правилима професије. Такође, погледајмо како наш рад изгледа за време епидемије – ако извештавате истинито, можда, као Ана Лалић, заноћите у затвору. Или треба у сваком граду да имате извор који ће вам преко Сигнала слати број новоинфицираних у дану. То није нормално, да за једну просту информацију, од које можда буде једна и по реченица у тексту, вама треба 17 извора, калкулатор и ексел табела.  Није нормално да се људи плаше да вам се јаве на телефон, да праве неке анонимне маил адресе са којих вам шаљу документе. То јесте уобичајено када радите на осетљивим темама као што су криминал и корупција, али у областима које ја пратим, то је потпуно ненормално. И наравно, нема начина да проверите то што добијете, него глумите психолога и профајлера да процените колико вам је извор поуздан пре него што нешто објавите. Још једна бесмислица је то што имам утисак да је сваки мој текст постао тумачење стварности, јер носиоци власти имају ту склоност да искривљују реалност или да намерно говоре неразумљивим језиком, да тврде како ми за неке ствари немамо законска решења и онда ми 70 одсто текста оде на тумачење шта је заправо премијерка рекла кад је мантрала „биџиај, саншур, пи си ар“, или на препричавање закона за које она тврди да не постоје. То баш и није новинарство, сложићемо се. И онда, како немати кризу смисла?

*Није нова тема да су људи, с појавом портала и приступа свему на клик, изгубили навику да плаћају медије, тираж штампаних медија значајно је опао. Мислите ли да је спремност грађана да финансијски подрже независне медије сада на таквом нивоу да можемо бити оптимистични да ће таква пракса заживети у скоријој будућности?

То је процес који мора да иде у два смера: један је подизање свести грађана да су независни медији дужни само њима – грађанима, а други је мењање свести независних медија. Имам утисак да ми, кад тражимо финансијску подршку грађана, имамо осећај срамоте, као да просимо. А суштина је да је то једини потпуно транспарентан модел финансирања и једини модел који заиста гарантује потпуну независност. Иако радим у врло традиционалном медију – штампаној периодици – врло сам свесна да и ми морамо да се мењамо, а да у том процесу већ каснимо. Недељници широм Европе налазе начине да анимирају грађане, са нагласком на младе, тако што их привлаче начином извештавања, додатним производима или услугама. Шта знам, знам неколицину људи који из жеље да финансијски помогну, сваког четвртка купе по два-три примерка Времена. Наравно, мало је таквих, али јесте нека база од које би се могло почети. И да не заборавим: неопходан услов за финансијску подршку грађана медијима јесте да грађани буду дигитално и финансијски писмени. Да науче како да безбедно и уз два клика финансијски подрже медије.

* Могу ли независни медији без подршке грађана и да ли сматрате да однос власти према једнима директно утиче и на однос према другима и обрнуто?

Однос власти према грађанима и према независним медијима је исти – од незаинтересованости до употребе прекомерне силе. У том смислу, потпуно је небитан за однос између медија и грађана. Не, не можемо без подршке грађана, али ми не причамо о томе да ми узимамо паре од грађана па радимо са тим новцем шта хоћемо. Суштина тог односа је: ако донирате новац независним медијима, заузврат добијате, односно, сами себи омогућавате тачне, проверене информације, објективне анализе и поштене закључке на основу којих доносите исправне одлуке о сопственом животу и отпорнији сте на све који желе да вас преваре, од мулти левел продаваца који вас смарају на фискни телефон, до председника и премијерке.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси