Вести
04. 08. 2020.
Нове границе слободе говора? Интелектуална дебата на Западу
Шта значи “објективност” данас и како, у поларизованом друштву, повући границе у јавној дебати у којој “обе стране” имају не само своје мишљење, него често и своје чињенице и истину?
Почетком јуна, Њујорк Тајмс (NYT) објавио је ауторски текст сенатора Тома Котона, републиканца из Арканзаса. Сенатор Котон, иначе присталица председника Трампа, могући је кандидат за председника 2024. Чланак се бави протестима у САД након убиства Џорџа Флојда.
Забринут због насиља које пореди са сценама виђеним у земљи током шездесетих, сенатор Котон позива на успостављање реда и то демонстрацијом “силе потребне да се разбију, приведу и, у крајњој линији, застраше они који крше закон”. Локалне снаге у многим градовима су, сматра сенатор Котон, недовољне и зато им је потребно појачање; у другим градовима “обмањивачки” политичари одбијају да ураде оно што је потребно да се примени закон. Објављен у рубрици “Ставови”, текст је редакцијски опремљен насловом “Том Котон: Уведите трупе” и фотографијама протеста шездесетих, када су војне снаге разбијале протесте против десегрегације.
Побуна запослених и оставка уредника
За само један дан, преко 800 запослених у Њујорк Тајмсу потписало је писмо, упућено издавачу, као и уредницима “Вести” и “Ставова”, којим протестују због објављивања чланка, тврдећи да је мишљење сенатора Котона пуно дезинформација. Многи су на друштвеним мрежама изразили своје неслагање, наводећи да чланак угрожава животе црних новинара који у NYT раде (puts Black @NYTimes staff in danger),као и да објављено мишљење промовише мржњу и додаје уље на ватру у осетљивом тренутку за САД.
i need to be clearer (i wasnt and i should have been and many have asked): i do not agree with publishing it (obviously these are not decisions a writer like myself is consulted on) & amplifying a dangerous view that could be used to justify escalations against peaceful protests
— Charlie Warzel (@cwarzel) June 3, 2020
Почетна позиција уредника Ставова и издавача – отвореност за различита мишљења и подршка објављивању чланка – брзо се променила. На виртуелном састанку запослених, Џејмс Бенет, уредник Ставова, изјавио је да је било грешака у уређивачком процесу; да су чињенице наведене у тексту проверене, али да их је требало проверити поново, као и да, како тврде присутни на састанку, није прочитао чланак пре објављивања. Бенет је изразио жаљење и уверење да чланак није требало да буде објављен. NYT издаје саопштење у коме криви уређивачки процес који је довео до објављивања чланка који “није у складу са стандардима новине”.
Два дана касније, Џејмс Бенет подноси оставку на место уредника Ставова. Издавач (publisher) А.Г. Сулцбергер је, обавештавајући запослене о одласку Бенета, описао инцидент као “значајан пропуст у уређивачком процесу, који није први који се догодио”. У складу са тим, уз чланак сенатора Котона на wеб страници NYT можете прочитати и објашњење да је објављивању претходио мањкав уређивачки процес, да чланак не задовољава стандарде новине и није требало да буде објављен.
I want to explain why we published the piece today by Senator Tom Cotton. https://t.co/GvWwf7i0Wu
— James Bennet (@JBennet) June 3, 2020
Отворена питања
Догађај је покренуо неколико важних питања. Прво се односи на одређивање тренутка када различито мишљење прелази границу легитимне дебате. Рубрике Вести и Ставови су строго одвојене целине у NYT, пре свега да би се сачувала независност у објављивању вести, са једне стране, и могућност да се чују различита мишљења, са друге.
Не доводећи у питање потребу да се, кроз омогућивање јавне дебате, читаоцима да прилика да сами формирају мишљење радије него да буде понуђено само оно са којим се уредници слажу, спорни чланак покреће питање шта су границе легитиммне дебате коју објављени став не треба да пређе. У том смислу, давање простора утицајном сенатору да образложи позив на војну интервенцију јесте спорно, јер може да доведе до насиља које угрожава пре свега део популације која је генерацијама уназад била жртва полицијског насиља, па и афро-америчке новинаре NYT.
Друго питање је интегритет уређивачког процеса – чињенична провера навода у тексту и његова редакцијска опрема (фотографије и наслов), као и тон који преовладава у чланку. Има делова текста којима би свакако користила поновна провера чињеница (“левичарски радикални елементи попут антифа, који су инфилтрирали протест да искористе смрт Флојда у сопствене анархистичке сврхе”). Мишљење уредника фотографије који је опремање текста фотографијама протеста против десегрегације сматрао неумесним је требало послушати, а питање да ли је тон непотребно и изазивачки оштар се свакако могло поставити. Битним се чини и податак да уредник “Ставова” није прочитао чланак пре објављивања – иако свако објављено мишљење не тражи нужно пажњу уредника рубрике, оправдано је запитати се да ли је уређивачки пропуст не прочитати чланак који може да буде споран или изазове овакву врсту реакције.
Да су све ове измене (са изузетком редакцијске опреме) затражене од сенатора Котона, питање је да ли би он променио свој чланак. Под претпоставком (без улажења у вероватноћу) да би, то нас доводи до трећег, најважнијег питања – да ли би било какве промене осим суштинских уопште могле учинити овај чланак прихватљивим за објављивање? Другим речима, да ли је чланак уопште требало да буде објављен? Да ли се може бити “објективан” у условима када је разлика измедју правде и неправде, истине и лажи очигледна и када аргумент о заступљености “обе стране” значи понављање лажних вести, историјске неистине или увреде?
Писмо и контра-писмо
Нема консенсуса, а ни равнодушних – мишљења су подељена и усијана. Мени је најближи став Џонатана Шејнина, уредника Ставова у Гардијану (претходно NYT) да, као сенатор, Том Котон има на располагању многе платформе да изнесе своје мишљење; позив да војска уведе ред на улицама је, када га упути утицајни сенатор, свакако нешто што ће бити објављено као вест, али није нешто чему бих дала простор у Ставовима. Повезано питање је да ли је уредник Ставова требало да оде. Склона сам да поставим питање уређивачке политике и „објективности“ рубрике Ставови, знајући да је у њој, раније ове године, објављено и мишљење заменика лидера талибанског покрета. Конкретна реакција NYT на спорни чланак, која инсистира на уређивачком процесу, чини ми се више као одговор на потребу да се “потврди бивање на правој страни” након што је расправа на друштвеним мрежама постала бучна – и врло негативна.
И то нас доводи до краја овог текста – дебате о дебати. Делимично и као последица овог догађаја, 150 аутора, новинара и академских радника потписало је писмо у коме управо потребу да се стално потврђује морална исправност виде као ограничавање слободе говора. Потписници, међу којима су Џ. К. Роулинг, Францис Фукујама, Маргарет Етвуд и Ноам Чомски, позивају на одбрану робусне јавне дебате, бранећи, између осталог, и право уредника да објављују контроверзне ставове, без кажњавања и интелектуалне изолације на друштвеним мрежама и у професионалним зивотима (култура поништавања – cancel culture).
Уследило је и контра-писмо које потписнике претходног писма оптужује да, усмерени првенствено на претњу да ће бити “поништени”, прећуткују чињеницу да су гласови маргинализованих група генерацијама запостављани у новинарству (где доминирају бели уредници мушког пола), издаваштву и универзитетима, и отворена је дебата о дебати.
Расправа као да додатно продубљује јаз између две стране – култура поништавања доживљава се као претња либералној демократији (писмо) док се противници културе поништавања оптужују за насиље над угроженим групама (контра-писмо). Форсирање крајности онемогућава сагледавање нијанси између њих и тиме отежава врло потребно тражење одговора на питање: шта значи “објективност” данас, и како повући границе у јавној дебати у којој “обе стране” имају не само своје мишљење, него често и своје чињенице и истину? И поларизовано српско друштво, у коме власт не уме да прича са опозицијом, а опозиција да разговара међу собом, које сваке године поново утврђује шта се догодило у Сребреници, и тешко да хладнокрвно може да разговара и о пореклу ајвара, имало би шта да дода, али и да научи из ове расправе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.