Вести
07. 07. 2020.
Испред суднице очи у очи са првостепено осуђенима
Убиство словачког новинара Јана Куцијака и његове девојке дигло је Словачку на ноге, смењен је министар полиције, повукао се премијер… Новинари и грађани су препознали колико је овим чином угрожена демократија и реаговали су употребљавајући једину моћ коју имају, протестом и солидарношћу.
Славко Ћурувија убијен је за време бомбардовања. Само присуство на сахрани било је демонстрација храбрости. Ипак, 20 година касније на суђењима првостепено осуђеним пред Апелационим судом, када је најављено да ће и одбрана и тужилац тражити понављање суђења, испред суда само неколико новинара. У судници седимо сви са маскама на лицу на раздаљни тако да изгледа да нас има више него што нас има.
Да су данас испред Апелационог суда у Немањиној дошли сви који су радили у медијима заједно са Славком Ћурувијом, Немањина улица би била затворена за саобраћај. Да су дошли сви они политичари, невладини активисти, уредници и новинари који су у претходне две деценије тражили да се пронађу и осуде Славкове убице, имали бисмо ситуацију као у Словачкој. Била би то адекватна демонстрација солидарности, изражавање жеље да се пружи отпор насиљу над новинарима, да се заустави некажњивост убицама новинара. Да се не само симболично апелује од случаја до случаја да се неће дозволити неки нови терор државе над слободом говора.
Уместо тога, добили смо још једно саопштење, слично низу сличних које смо потписивали све док није формирана Комисија за утврђивање убиства новинара и док није започет процес.
Оваква „да, али“ саопштења постала су наша судбина и слика наше подељености коју никако не успевамо да превазиђемо. Чак ни трагедија Славка Ћурувије не успева да нас уједини већ као да нас додатно раздваја у доба короне.
На само педесет метара од Апелационог суда, где је данас почело разматрање жалби, држава је убила премијера Ђинђића. Неки од заштићених сведока у овом случају, на основу чијих сведочења је осуђен велики број припадника Земунског клана, убица и саучесника, сведочили су и у овом суђењу и тешко теретили оптужене.
И Славка је, као и Ђинђића, убила држава, исти апарат.
Уместо истражне и судске ефикасности, имамо недопустиво развлачење процеса и покушај обесмишљавања, практично без много отпора фрагментиране сцене. Поново се пропушта још један могући катарзични моменат у којем би Србија морала да се суочи са демонима прошлости. Неки облик демонстрације бриге за професију, кроз масовније окупљање новинара, била би основа не само за катарзу већ и за снажење значаја професије.
Уместо тога новинари су чекали суђење у истој просторији са двојицом првостепено осуђених на 30 и 20 година затвора, који казну издржавају у кућном притвору. Злокобан је призор када се све притом одвија под здравственим маскама на пар квадратних метара.
У протеклих неколико недеља чланови породице Славка Ћурувије, неколико новинара из Комисије за истраживање убистава новинара, Цензоловке и УНСа дневно је изражавало бригу за судбину суђења, разјашњавајући позиције, захтевајући пресуду на основу већ изведених доказа, информишући међународну јавност, професионалне асоцијације. Шта би тек било да је то била заједничка акција целе медијске заједнице, да је свако дао неки свој допринос. Мислим да би такво показивање професионалне солилдарности показало и снагу заједнице која постоји али потпуно фрагментирана, несвесна да ће нестати ако се око недвосмислених ситуација не окупља.
Одлуку тужиоца Мандића да и он у својој жалби тражи поништавање првостепене пресуде и враћање на ново суђење критиковали смо као неразумљиву, јер је највећи број доказа већ изведен. Питали смо се зашто поново пред истим већем доказивати доказано, зашто тражити поништавање већ донетих казни, зашто не доказати кроз суђење пред Апелацијом све оно што је пропуштено у првостепеној пресуди.
Не знам да ли је тужилац тактизирао или је и сам схватио да је то боља опција. На крају изношења аргумената из жалбе, подржао је предлог апелационог тужиоца и предложио да се не поништава суђење и не враћа на ново суђење, већ је предложио да ово Апелационо веће отвори суђење и саслуша нове доказе и аргументе које је тужилац изнео у својој жалби.
Тужилац је посебно истакао да је увођење НН извршиоца у пресуду на основу сведочења Бранке Прпе, без икаквог основа, јер је сведочење Прпе о томе да Мирослав Курак не личи на убицу, непоуздано с обзиром на ударце које је примила у главу, пад и поглед без наочара у ситуацији када има већу диоптрију. Са друге стране, мање пажње и непомињање сведока у пресуди, оних који су сведочили о сазнањима да су управо Курак и Ромић егзекутори (Миладин Сувајџић, Дејан Миленковић, браћа Симовићи) додатни је простор за доказивање тврдњи тужилаштва које ће ово судско веће разумети јер су неки од судија учествовали у доношењу пресуда управо на основу њихових сведочења.
Да се на овај начин тужилац није жалио, у неком будућем судском процесу не би могао да се позива на исте тврдње које су доказане кроз овај поступак. То би онда био крај било какве могућности да се донесе праведна пресуда.
Први дан рада Апелационог већа, прошао је са овим охрабрујућим преокретом. У наредна два дана адвокати одбране добиће своје време. Остаје нам да се надамо да ће Апелационо веће бити свесно историјског тренутка и да ће отворити доказни поступак и донети пресуду.
Очи света упрте су у Београд, и по исходу овог суђења процењиваће се актуелни тренутак када је реч о слободи медија у Србији. Једино пресуда биће неки гарант да је Србија изабрала да у будућност не иде са теретом још једног некажњеног политичког убиства новинара.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.