Вести
06. 07. 2020.
Новинар Љубиша Митић ипак није службено лице, нити ће морати на „службени пут“, али га је ВКС казнио условно
Иако га је пресуда Врховног касационог суда, засад, спасла служења тромесечне затворске казне, новинар из Прокупља сматра да му је повређено право на правично суђење и због тога се жалио Уставном суду Србије
Љубиша Митић, дописник Јужних вести и Политике из топличког краја и некадашњи уредник портала Прокупље, мој крај, ипак неће морати да три месеца проведе у кућном затвору, одлучио је Врховни касациони суд, али му прети иста казна – и то у оном правом затвору – уколико у наредних годину дана прекрши условну осуду.
Не само да је ВКС истом пресудом, донетом 23. јануара ове године, преиначио казну коју је лане изрекао Основни суд у Прокупљу, а потврдио Виши суд у том граду, већ је нижим судовима и замерио што су казну одмерили погрешно закључивши да је Митић – као новинар и уредник – кривично дело неовлашћеног објављивања и приказивања туђег списа, портрета и снимка починио – у својству службеног лица.
Иако му је, како признаје за Цензоловку, лакнуло што неће морати да одгули казну у сопственом стану, Митић је дубоко незадовољан не само тиме што га је и ВКС огласио кривим – за нешто што, од почетка то тврди, није учинио: да је на сајту који је некоћ уређивао објавио фотографију извесне Милице Радосављевић, без њеног пристанка – већ што је највиша судска инстанца прешла преко тога што је до подизања оптужнице, суђења и, на крају, пресуде, уопште и дошло.
„Врховни касациони суд усвојио је наш захтев за заштиту законитости и тиме потврдио да ја нисам службено лице и да нисам смео бити тако третиран у читавом поступку. То значи да тужилаштво није ни могло против мене да води поступак по службеној дужности и по члану Кривичног законика који се односи на службена лица; суд је требало да ту оптужницу одбаци, али ме је уместо тога осудио по члану закона који се односи на службена лица. Виши суд је онда ту пресуду морао да поништи, али ју је уместо тога – потврдио. На крају, Врховни касациони суд установио је да сам погрешно проглашен службеним лицем, али ме је свеједно, занемаривши на каквим доказима сам осуђен, огласио кривим преиначивши затворску казну условном“, прича с неверицом Љубиша Митић.
Због свега тога, напомиње, поднео је прошлог месеца жалбу Уставном суду Србије због повреде права на правично суђење, а ако та жалба буде одбијена, жалиће се Суду за људска права у Стразбуру.
Фотографија настала након објављивања?!
Митићев случај има пуно својство „црвеног упозорења“ за све новинаре у Србији; мало њих се, наравно, потресло због свега. То што га је прокупачки суд застрашујуће погрешно прогласио службеним лицем (!), само је део проблема – исти тај суд је и, као да не живимо у 21. веку, као валидан доказ узео одштампани скриншот онлајн чланка, упркос мишљењу судског вештака да се са скриншотовима може манипулисати.
Када је Митић судијама Вишег суда у Прокупљу, у жалбеном поступку, скренуо пажњу на то да данас свако може да убаци фотографију на неки сајт и направи скриншот и да ће, ако потврде првостепену пресуду, и други новинари бити тужени и осуђивани за нешто што нису урадили, судије су се, присећа се, само насмејале.
Писала је већ Цензоловка о томе како је Митића оптужница локалног јавног тужилаштва теретила да је 24. марта 2017. године, „у стању урачунљивости и с умишљајем, као службено лице у вршењу службе“ на порталу Прокупље, мој крај, у оквиру текста „Пијани техничар малтретирао пацијенте психијатрије“, уз фотографије саме болнице објавио и фотографију извесне Милице Радосављевић, без њеног пристанка.
На суду се Митић бранио, а то је поновио и за Цензоловку, да ту фотографију не да никад није објавио него је никад пре није ни видео, нити она постоји у архиви портала, а да дотичну Милицу Радосављевић не познаје и да ју је први пут видео у тужилаштву приликом давања изјаве.
Супротно закључку вештака, Основни, а касније и Виши суд у Прокупљу, осуђујући Митића на три месеца затворске казне (коју би одслужио у свом стану, али без „наногице“), ценили су као валидан доказ одштампани снимак екрана текста са портала, уз који је, наводно, објављена спорна фотографија, а који је оштећена Милица Радосављевић приложила полицији. Према њеним тврдњама, фотографија је настала неколико месеци након што се нашла у спорном тексту. Хм, сасвим логично.
Вештак Ненад Ивковић закључио је, наиме, у својој анализи за суд, да технички није могуће утврдити да ли је фотографија оштећене Милице Радосављевић објављена на порталу Прокупље, мој крај 24. марта 2017, „нити да ли је и када накнадно објављена на наведеном порталу“.
У погледу одштампаног скриншота, вештак Ивковић наводи да се „ни за један штампани материјал нити скриншот, без обзира на видљиве датуме, УРЛ адресе, фотографије или текст који садржи, не може сматрати да, сам по себи, на веродостојан начин репрезентује садржину веб-странице у било ком тренутку“.
Сумњу у веродостојност скриншота, поготово као судског доказа, исказали су раније и у SHARE фондацији.
„Скриншотове, као и сваки други фајл, односно као и сваку другу фотографију, могуће је уређивати различитим алатима, на пример Фотошопом. Форензичком анализом могуће је утврдити аутентичност фотографије на два начина, анализом метаподатака фајла и анализом различитих визуелних елемената на самој фотографији (фото-форензика).“
Е сад, могуће је да су сви ови нови термини – сајтови, УРЛ-ови, скриншотови и ини – дали збунити судије. Но, испада да их је исто задесило и код исказа оштећене.
Милица Радосављевић, како показују списи из случаја, о својој фотографији на сајту Прокупље, мој крај сазнаје од пријатељице, и то тек у фебруару 2018. године, 11 месеци након објављивања текста, и по том сазнању контактира с полицијом. У марту 2018. долази у полицију и доноси одштампани скриншот спорног текста.
У својим исказима, у које је Цензоловка имала увид, она наводи да је наводно објављена фотографија начињена крајем 2017. или почетком 2018. године када је некој новинарки давала изјаву о другом догађају. Оптужница, подсетимо, терети Митића да је фотографију објавио 24. марта 2017.
Казна за џеп
Спорни текст о инциденту у прокупачкој психијатрији, испричао је Љубиша Митић својевремено за Цензоловку, имао је више од 4.000 прегледа, али га ама баш нико од суграђана није питао откуд фотографија особе која нема везе с темом у самом тексту. Није видео смисао, додао је, у томе да у неки текст након годину дана од публиковања убацује било какву фотографију. Поготово не особе која није повезана с причом, а чију фотографију, приде, и не поседује.
Па, зашто онда све ово, оволика реакција – полиције, тужилаштва и на крају судова? Колега Митић је ономад све то назвао „чистом намештаљком“, уз напомену да је до читавог случаја дошло због тога што се својим писањем замерио неком од локалних политичара.
Исто, баш исто, мисли и данас. „Немам приватних проблема ни са ким у Прокупљу, те ово може бити само у вези с мојим новинарским радом“, изричит је Митић.
Иако је избегао, засад, статус затвореника, па и у сопственом стану, неке друге казне, по њега чак и горе, зато није. Својевремено је за Цензоловку изнео зебњу да би особа чију је фотографију, наводно, неовлашћено објавио могла да га тужи…
… и то се, авај, управо десило.
„Прошлог месеца добио сам њену тужбу, тражи да јој исплатим 80.000 динара за претрпљену душевну бол, и почетком септембра имамо прво рочиште“, наводи Митић којег још чека да адвокатима у поступку исплати 150.000 динара.
„Били су толико фер па нису тражили да им платим док се не заврши поступак пред Врховним касационим судом.“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.