Вести
03. 07. 2020.
„Да ли судије штите новинаре или оне који их нападају?“
“Репортери без граница” су јуче објавили апел српским и црногорским властима у којем постављају веома директно и јасно питање: “Да ли судије штите новинаре или оне које их нападају?”
Порука Репортера везана је и за предстојећа рочишта Апелационог суда у случају првостепене пресуде којом су на 100 година затвора осуђени оптужени за убиство Славка Ћурувије, а да двојица осуђених издржавају казну са наногицом и на слободи, а један у бекству без доказа о томе да је рађена циљана потрага и тражено изручење из земље у којој живи осуђени за саучесништво.
Апел је коинцидирао са вестима које нам стижу из обновљених београдских судница у којима постоје сви предуслови за квалитетна суђења. Једино нам недостаје храброст и решеност судија и политичка воља која би охрабрила кључне актере да се коначно суочимо са реалним стањем ствари и назовемо ствари правим именом у овдашњем правосуђу.
Прво је одложено суђење за паљење куће новинара Милана Јовановића јер су адвокати у самоизолацији.
Иако су формални разлози за одлагање рочишта испуњени, Милан Јовановић је исправно разголитио стварне намере које се крију иза овакве тактике одбране оптуженог:
Права опструкција у овом случају већ се догодила и мрцварење којем присуствујемо има за циљ да потисне из јавног простора све информације о почињеном злоделу, главнооптужени Симоновић и даље из сенке управља Гроцком, у владајућој партији никоме не пада на памет да га избаце-казне. За то време жртве шиканирају исти они адвокати оптужених током судског процеса којег уз то и минирају.
Недостатак јасне перманентне осуде починјеног и починилаца, и на политичком и на друштвеном нивоу, доприноси да некажњивост храни саму себе, и уместо да имамо охрабрење правосудног система, добијамо вођење поступака и пресуде које иду више у смеру толеранције некажњивости, од претњи и насиља према новинарима па до решавања најтежих случајева убистава.
***
У исто време се одржавало рочиште у којем је актер ноторни Миломир Јеличић Јутка који се у судници појављује када тужи новинарку „Блица“ Ивану Мастиловић Јаснић, уредника Предрага Михаиловића и издавача „Блица“ фирму Рингиер Аxел Спрингер, али не и када је тужен и треба да се појави на завршној речи на суђењу због сексуалног узнемиравања Марије Лукић.
У међувремену га видимо да учествује у кампањи и излази на гласање.
Пошто је изгубио изборе можда ће у будућности имати више времена да се појављује на рочиштима.
И у овом случају толерисање непоштовања суда, отворене опструкције, непоштовања пресуде по којој би морао да буде у затвору, више охрабрује сексуалне насилнике, него што се даје сигнал друштву да је то апсолутно недопустиво насиље и да ће сваки починилац по кратком поступку бити санкционисан.
И када се питамо зашто смо са 53. места из 2014. године пали на 93. место на листи Репортера без граница, одговор је између осталог у наведеном.
Оваквом аргументацијом и логичним закључивањем руководе се они који састављају „нон-пејпере“ о испуњености услова за отварање ЕУ поглавља и рангирају нас на листама медијских слобода на којима констатно падамо.
Овај слободни пад ће се наставити ако се нешто хитно не предузме.
Једино ако се власт теши да смо на овом пољу бољи од Црне Горе и да је велика разлика бити дванаест места боље пласиран од Црне Горе на светској листи Индекса слободе штампе Репортера без граница за ову годину, према којој је међу 180 земаља, Србија на 93, а Црна Гора на 105. месту.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.