Вести

03. 07. 2020.

Аутор: Денис Колунџија Извор: Цензоловка

Јелена Ћурувија: Верујем да ће једног дана бити доказано да је татино убиство наредио брачни пар Милошевић, а извршио Курак

Ћерка убијеног новинара и издавача Славка Ћурувије, Јелена, за Цензоловку говори о очекивању од поступка пред Апелационим судом, који идуће седмице почиње разматрање жалби на првостепену пресуду оптуженима за убиство њеног оца, о жалби тужиоца у којој тражи поништење суђења, као и о првом сусрету с оптуженима, о томе како је дочекала првостепену пресуду и шта би за њу значило стављање тачке на судски процес који је почео још 2015. године

„Моја породица и ја чекамо 20 година да убице мог тате буду иза решетака. Очекујем од судија Апелационог суда да пажљиво и детаљно прођу кроз цео случај и да потврде првостепену пресуду“, каже Јелена Ћурувија Ђурица, ћерка убијеног новинара и издавача Славка Ћурувије, поводом предстојећих јавних седница Апелационог суда у Београду (7, 8. и 9. јула) на којима ће бити разматране жалбе на првостепену пресуду.

Том пресудом, коју је 5. априла прошле године, готово 20 година након убиства, изрекло трочлано судско веће – на укупно 100 година затвора осуђени су руководиоци и припадници Ресора државне безбедности Радомир Марковић, Милан Радоњић, Ратко Ромић и Мирослав Курак.

Из пресуде је, међутим, изостало име особе која је наредила убиство, као и оне која је на Ускрс 1999. испалила 14 метака у власника Дневног телеграфа и магазина Европљанин.

Оптимизам, какав има према предстојећој одлуци Апелационог суда, Јелену – упркос свим препрекама и опструкцијама, годинама које су пролазиле и силним обећањима – није напуштао ни у очекивању да ће пред суд бити изведени они који су директно одговорни за смрт њеног оца. Макар они.

„Мама, брат и ја никада нисмо престали да се надамо да ће до суђења доћи, али смо све време били свесни да се, у ствари, случај не мрда са мртве тачке“, истиче Јелена у интервјуу за Цензоловку.

„Био је увек актуелан у предизборним кампањама, али после победе власт није имала времена или потребе, очигледно ни намере, да се случајем бави. Тек кад се појавила политичка воља, а апсурд је да се то десило тек кад је Александар Вучић дошао на власт, ствар се покренула. Формирана је Комисија за истраживање убистава новинара и убрзо смо коначно дошли до оптужнице.

Сећам се јануара 2014. године, када сам први пут чула имена оптужених и свог првог сусрета са њима у судници, током истражног поступка. То је осећање које не могу да артикулишем у речи. Знам да сам дрхтала данима после тог сусрета и да сам на крају отишла код психијатра да ми помогне да могу опет да заспим, да затворим очи, а да не видим њихова лица.“

Срећом, успела сам да савладам озбиљне изазове

Цензоловка: Када скоро половину свог живота очекујете правду за свог убијеног оца, сигурно сте помислили на то шта би она за вас, ако се икад укаже, значила и какав би укус, после толико година, она имала? Колико је у ишчекивању правде ваш живот трпео?

Јелена Ћурувија Ђурица: Имала сам 23 године када је тата убијен. Следећих 10, па и 15 година тај је догађај био централни догађај мог живота и свакодневно сам се бавила санирањем последица тог губитка. Срећом, успела сам да савладам велике и озбиљне изазове, да ојачам и да останем здрава.

И сада, када имам своју породицу, своје дете, свој посао и послагане приоритете, решавање татиног убиства је важан део мог живота. Завршетак овог процеса би за мене вероватно значио да огроман терет, који носим 20 година на леђима, могу да спустим и оставим са стране.

Јако сам срећна што смо успели да направимо Славко Ћурувија фондацију, која својим радом одржава сећање на тату, промовише његове вредности и бије битке за слободно новинарство у Србији. На тај начин покушавам да из мог губитка учиним нешто добро.

Цензоловка: Како сте доживели првостепену пресуду, која се готово поклопила са обележавањем 20. годишњице убиства у априлу прошле године?

Ћурувија Ђурица: На татиној сахрани нисам плакала. Нисам ни следећих 20 година због тога пуно плакала, можда само пар пута. На паркингу позоришта где сам ишла на пробу добила сам вест о пресуди. Мислим да су тада све сузе, које су биле у мени резервисане за тату, излетеле из мене. Плакала сам. Седела сам у колима и плакала сам дуго.

ПОПУТ АНТИГОНЕ, И ДАЉЕ ПРКОСИМ ВЛАСТИМА

Цензоловка: Да ли вам је лик Антигоне, чији сте завршни монолог и спремност на жртву зарад оног што  сматра праведним казивали пред комисијом на пријемном за Академију уметности у Новом Саду, помогао у разумевању свега онога што је пратило однос државе према Славковом убиству и тај недовршени и препун препрека пут до правде?

Ћурувија Ђурица: Занимљиво је да сам тим монологом уписала, али и завршила Академију. Наиме, дипломска представа моје класе била је „Антигона“. Све девојке су играле део тог лика, а ја сам добила управо тај последњи монолог.

Сећам се да сам га на првој проби рекла са таквим разумевањем и емотивним покрићем да ми је професор Боро Драшковић рекао да не морам да га говорим до генералних проба.

Антигона је у том тренутку била јако блиска мени. Њене речи су биле моје речи.

Премијера представе била је око годину дана после татине смрти. После одигране сцене добила сам баш јак и гласан аплауз. Знала сам да то није због моје генијалне глуме, већ да је то била подршка публике мени због губитка тате. То је један од најемотивнијих момената у мојој каријери.

Брзо после тога је био 5. октобар и ја сам, као и Антигона, пркосила властима испред Скупштине и, на свој начин, пркосим и даље.

Изузетно необичан потез тужиоца

Цензоловка: Жалбе адвоката оптужених на првостепене пресуде нису неуобичајене, и то се и у овом случају очекивало. Ипак, вероватно нико није очекивао да ће жалбу уложити и заменик тужиоца и да ће чак тражити поништавање пресуде. Како сте доживели овакав потез тужиоца?

Ћурувија Ђурица: Тај потез је изузетно необичан. Објашњавали су ми неки адвокати које сам питала за мишљење у жељи да разумем, да се то врло ретко дешава и да је крајње неочекивано, чудно и тешко објашњиво. Не знам који су његови прави мотиви за такав потез, али се надам да разуме озбиљност свог поступка и да прихвата одговорност за могуће последице.

Цензоловка: У најбољем случају, правда у случају убиства вашег оца биће задовољена осуђујућим пресудама за организаторе и учеснике у убиству. Верујете ли да ће икада бити откривено и оно што у првостепеној пресуду упадљиво недостаје – ко је наредио убиство и ко га је непосредно извршио? Тужилац је у оптужници навео брачни пар Милошевић као инспираторе, али то није доказано.

Ћурувија Ђурица: Нажалост, прошло је 15 година од убиства до почетка суђења. После 5. октобра Раде Марковић је целих годину дана имао приступ документацији РДБ. То је више него довољно времена да се докази униште, и то што немамо имена оног ко је наредио и ко је извршио убиство управо су последице тог периода. Судски процес и доказивање кривице се заснивају на доказима. Надам се да ће се ипак десити тренутак у коме ћемо моћи да докажемо да је брачни пар Милошевић наручилац, а Мирослав Курак извршилац.

Да ли су промене у Служби уопште могуће?

Цензоловка: Пре неких 19 година говорили сте да су и други, директно или индиректно, стајали иза убиства вашег оца, а били су на позицијама моћи у то време, попут Војислава Шешеља и Милована Бојића. Јесу ли они икада испитани тим поводом?

Ћурувија Ђурица: Мислим да њих двојица конкретно нису никад испитани, али не могу да гарантујем.

Цензоловка: Како читате декларативно опредељење државе да се стигне до судског епилога у случају убиства вашег оца и истовремену незаинтересованост исте те државе да се коначно приведе један од оптужених, Мирослав Курак, за ког се незванично зна и где је и шта ради?

Ћурувија Ђурица: Вероватно постоји више разлога. Или се надлежни труде да га приведу, али то није тако једноставно као што ми мислимо, или се Мирослав Курак јако добро крије или, можда, он спада у ону групу људи који су заштићени и које нико не дира ни по коју цену.

Цензоловка: Појединци из Службе који су знали све о Славковом убиству и даље су у врху Службе и блиски врховима власти. Какву то поруку шаље породици и уопште грађанима ове земље?

Ћурувија Ђурица: Неки људи из ове власти били су у власти и 1999. године када је тата убијен. И тада и сада су у контакту са људима из Службе. То се подразумева када си у врху власти. Опет, мислим да није цела Служба знала шта се спрема мом тати и да су многи који су тамо радили били затечени када је тата убијен и да су после тога били јако уплашени за своје животе. То се видело по њиховим сведочењима у току процеса.

Не знамо да ли је после 5. октобра уопште дошло до великих промена у Служби, и да ли је тако нешто у нашој земљи уопште могуће. А појединци увек „преживе“. То смо одавно научили.