Досије Политика (2012 - )
19. 07. 2012.
Власник
Да, треба да се зна ко је нови сувласник „Политике”. Сувласник, а не нови власник, зато што је немачки ВАЦ могао да прода само свој власнички удео у „Политици новине и магазини”. Државни део је остао – државни, а то практично значи владин.
Отуд не би требало очекивати да се мења начин одлучивања у „Политици ПНМ” (дневни лист „Политика”, „Спортски журнал” и Штампарија). Све одлуке доноси двоје директора, до сада српски и немачки, од сада српски и... рецимо, московски.
И мени ствара проблем ово „московски”. Зато што ту нема имена и презимена, ни Петар Петровић ни Пјотр Петрович, зато што иза фирме „Ист медија група” може да буде хиљаду различитих људи.
Верујем да је за медије добро да се зна име и презиме њиховог власника. Знам да постојећи закон не обавезује власника да се појави у јавности и знам да сам против тога и писао и говорио 2003. године када је закон донет. И знам да има земаља у Европској унији које не траже јасан увид у власничку структуру знајући да она увек или скоро увек може да се прикрије.
Ипак, и даље мислим да је боље када се зна ко је власник, јер ће се он на један начин понашати ако јавност зна за њега, а на други начин – када га не познаје. Наравно, у оба случаја он ће се трудити да кроз медије чији је власник прогура сопствене и интересе својих партнера из света политике и посла, пре свега. Али, ако га јавност зна, радиће то са много више мере и опреза и разумевања за суштину новинарског посла.
Коначно, ако новинар жели да завири у џеп и имовину министра, природно је и да јавност може да провери лик и дело власника медија.
У Закону о информисању из 2003. године који помињем пише и да држава може бити власник само једне новинске агенције, а не може да буде власник новина, радио и ТВ станица. То ће рећи да је држава морала да прода своје уделе у „Политици” и „Вечерњим новостима” још пре девет година. Није продала, кршила је закон.
Верујем да „Политика” треба да буде приватизована, баш како закон предвиђа. То што је држава љуљала „Политику” у свом крилу коштало је ове новине губитка око 200.000 читалаца и, између осталог, зграде у центру Београда чији је власник сада Комерцијална банка, а „Политика” подстанар који плаћа закупнину.
Приватизација „Политике” треба да буде јавна ствар, као што је била и онда када је ВАЦ постао њен сувласник. Свака промена власничког односа у њој мора да буде доступна јавности.
Овога пута ВАЦ је у пролеће прошле године рекао да ће продати свој удео у „Политици”. У међувремену, продао је три дневна листа у Македонији и два у Бугарској. Понудио је и „Политици” АД да купи његов удео по праву прече куповине.
Одговор који је стигао из „Политике” АД у ВАЦ-у је протумачен као одустајање од куповине и право да се тражи неки други купац.
О овим одлукама и понудама ВАЦ-а јавност је била упозната, о томе се прича месецима. Али, то не значи да јавност нема право да постави хиљаду додатних питања. И на њих треба да одговоре и државни органи и представници власника
државног капитала.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.