Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Деск  |  Вести из медија  |  Како сам покренуо новинарско предузетништво у Србији и успео да живим од тога
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести из медија

07. 12. 2018.

Аутор: Ненад Благојевић Извор: pricesadusom.com

Како сам покренуо новинарско предузетништво у Србији и успео да живим од тога

Да ли сте ви новинар, блогер или путописац? Да ли су Приче са душом блог или портал? На ова питања обично одговорим да сам новинар – предузетник, неко ко је пре покретања пројекта Приче са душом двадесет година радио на радију (као тонац и водитељ), на телевизији (као организатор програма) и у штампаним медијима (као новинар и уредник) и неко ко је 2014. године пожелео да се осамостали.

Мада су оне у почетку третиране као блог, за Приче са душом сада кажем да су медиј, односно како их закон препознаје: „самостално електронско издање – уређивачки обликоване интернет странице“.

Ко је новинар – предузетник?

Новинар – предузетник (овде не говорим о блогерима) који је каријеру почео у штампаним медијима, радију или на телевизији најчешће постаје предузетник на интернету. То је најједноставнији и најјефтинији вид представљања свог писаног умећа.

Разлике између онога што сам радио некад и шта радим сад су велике.

Наслови у штампаним медијима имају више описа, а на интернету су информативнији и атрактивнији. Наслови у новинским чланцима доносе срж садржаја текста, а наслови на интернету треба да заголицају интересовање читаоца да на њега кликне мишем.

Теме у штампаним медијима новинару најчешће сугерише уредник, док, ако ради самостално, новинар-предузетник на почетку неће имати помоћ и мораће све сам да ради.

Текстови на интернету су краћи него у новинама.

У редакцији углавном постоји фотограф, а на интернету ће новинар-предузетник користити фотографије саговорника или ће га сам сликати својим фото-апаратом.

У новинама (ако су данас уопште ти људи „преживели“) раде лектори који ће новинару дотерати текст, док на његовом сајту у почетку то мора сам да ради.

Све ово заједно чини новинарско предузетништво, једну идеју о којој сам више пута слушао и читао, а за коју је пре неколико година објављен и приручник намењен новинарима који желе да се осамостале, да крену у предузетничке воде и рад на интернету.

Да ли сам инфлуенсер?

Ако гледамо мало шире од оног што се данас сматра инфлуенсером на друштвеним мрежама, с обзиром на то да су идеје, теме и људи које представљам на свом сајту постали својеврстан покрет који се шири муњевитом брзином, могу потврдно да одговорим. Јер, осим великог саобраћаја и посете самом сајту, Приче са душом преноси више од 20 домаћих телевизија и најчитанијих интернет портала из Србије и региона. Скоро да нема неког од актера Прича са душом који није завршио испред камера националних телевизија и за чију се мисију, животну одлуку или производ није чуло много даље од сајта. О томе како им се побољшао посао причали су ОВДЕ, а ја написао своје утиске ОВДЕ.

Мене нема на предавањима и конференцијама, јер ми то сада није у фокусу, не држим ни радионице, али зато по оној старој „тиха вода брег рони“ нескромно ћу рећи да Приче са душом, мој тим и ја правимо „опасан позитиван утицај“ на средину у којој живимо.  

Осамостаљење није било једноставно

Требало је остати новинар, а постати приватник.

Требало је наставити са писањем лепих, оптимистичних текстова, такозваних „топлих људских прича“ и имати инспирацију као да примам плату, а с друге стране бити и продуцент, односно размишљати о томе како да тај леп сајт заради новац, како платити његово одржавање, свој рад и рачуне…

Требало је имати шлифа за маркетинг и издвојити се у мору блогова, лепих фотографија, аутора оригиналних сајтова и неколико великих медија код којих је већина оглашивача у Србији.

Требало је рећи „не“ редовној пристојној плати, оставити доприносе за пензију и отићи на биро, без новца ући у истраживање непознатог интернета који ми „штампани“ новинари тада нисмо много волели, верујући да ће се новине и књиге увек читати и да папир не излази из моде, и ухватити се у коштац са новим начином рада, другачијим насловима и публиком која једним прстом врти странице и не кликће у текстове који јој на први поглед не привлаче пажњу.

И најважније, требало је веровати у оно што се ствара и бити истрајан.

Када је стигао новац?

Кажу да је у сваком послу најтежа прва година пословања, да је супер ако сте у прве две године на нули, а да би зарада требало да стигне током треће године константног рада.

Многи мисле да ће после месец или два вођења сајта или блога зарадити новац. То није реално. У мом случају прве паре зарадио сам после годину и по дана (након око 150 објављених чланака) и то је био симболичан износ од 70 евра, а велики клијенти појавили су се на сајту после три године рада.  

Када отворити фирму?

Кад сам интуитивно осетио да је време да отворим предузеће, то сам и урадио, а затим сам регистровао Приче са душом као медиј Републике Србије. Са више самопоуздања, свестан да сада било коме, па и највећим компанијама могу да издам фактуру, почео сам да нудим своје услуге: писање приче о производима и услугама који су у духу Прича са душом, туристичке услуге и консултативне услуге позиционирања бренда на интернету. Кад дође до сарадње, онда једноставно морате да имате предузеће, било да сте паушалац (што сам ја био у почетку) или да имате ДОО. Све услуге навео сам ОВДЕ.  

Како једно вуче друго, тако су и паре почеле да пристижу, а мој сан о томе да живим од посла који волим, да се остварује. Са неким клијентима ме је спојио живот, а неки су се сами јавили јер су препознали вредности и утицај Прича са душом. Клијенти који желе да се појаве у вашем садржају доћи ће онда кад имате велику читаност или велики утицај на друштво у овој земљи или квалитетан садржај, односно тачно профилисану нишу, или комбинације ова три. Нема другог рецепта.  

У тренутку кад пуне четири године Приче са душом се, природно, шире и расту, припојене су предузећу Медијска кућа Приче са душом доо, али остају верне ономе из чега су потекле: контенту који има тачну тему, профил и одређену циљну групу, мери у објавама (што је изузетно важно да не бисте затрпали читаоце веома сличним садржајем) и, најважније, души и аутентичности, без чега ништа не би било могуће.

Остале текстове о мом искуству на интернету, сторителингу и стварању оригиналног садржаја на глобалној мрежи пронађите на овом ЛИНКУ, а интервјуе ОВДЕ.

 

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси