Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Деск  |  Вести из медија  |  Суђење за убиство Ћурувије: Подаци са базних станица демантују оптужене
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести из медија

06. 12. 2018.

Аутор: Перица Гуњић Извор: Славко Ћурувија фондација

Суђење за убиство Ћурувије: Подаци са базних станица демантују оптужене

Уколико током сутрашњег наставка суђења за убиство новинара Славка Ћурувије почне изношење завршних речи, заменик тужиоца ће имати прилику да истакне неке од најважнијих доказа које је суд једва прихватио: податке са базних станица мобилне телефоније који говоре о томе да су Ратко Ромић и Мирослав Курак били у близини места злочина, да су са Миланом Радоњићем интензивно комуницирали, као и да цитира дневник дежурног начелника који каже да је Радоњић најавио и „друге мере“.

После неколико најава и одлагања од септембра до данас, и готово седам месеци жестоких расправа око неколико чудних одлука суда, могуће је да на сутрашњем наставку троипогодишњег процеса за убиство новинара Славка Ћурувије напокон почне изношење завршних речи.

У априлу су одбрана оптужених и трочлано судско веће (председавајућа Снежана Јовановић, Владимир Месаровић и Драган Милошевић) покушали да из доказног материјала изузму можда и најважније доказе у овом предмету.

Ради се најпре о делу трака које носе податке са базних станица мобилне телефоније из центра Београда, које показују где су се налазили и са ким су комуницирали оптужени пре, на дан и после убиства Ћурувије 11. априла 1999. године.

Било је спорно и сведочење Драгана Кецмана, полицајца који је истраживао убиство Ћурувије од првог дана, прикупио кључне доказе и после готово 16 година истраге написао кривичну пријаву против оптужених, све док у новембру, после изненадног обрта, судско веће његово сведочење није ипак дозволило.

Изјаве из истражног поступка двојице преминулих сведока, који су необично важни за расветљавање овог случаја, судско веће је такође желело да избаци из поступка. Ради се о сведочењима Зорана Павића, начелника Деветог (пратећег) одељења ЦРДБ Београд, и Цвијетина Милинковића, дежурног начелника на дан убиства Ћурувије, који је у дневник дежурства (видети прилог) записивао све што се догађало док је једна смена из Деветог одељења РДБ-а (укупно 27 обавештајаца) пратила новинара практично до самог убиства.

Апелациони суд је у том периоду чак три пута одбацивао одлуке првостепеног суда и враћао на поновно одлучивање, тврдећи да докази као што су траке са базних станица и изјаве полицајаца о информативним разговорима са сада преминулим припадницима РДБ-а Милинковићем и Павићем не треба да буду изузети из овог процеса.

Радоњић Милинковићу: Можда применимо неку другу меру

Тако да је, ако не буде нових процесних предлога и изненадних маневара учесника овог процеса, могуће да на сутрашњем рочишту почне изношење завршних речи.

То би значило да тужилац, адвокати деце Славка Ћурувије Јелене и Радета, те Бранке Прпе, која је била са Ћурувијом на дан убиства, браниоци оптужених и, на крају, сами оптужени могу да говоре по сат времена – на колико је Снежана Јовановић ограничила њихова излагања.

У том случају, први би завршну реч изнео Миленко Мандић, заменик тужиоца за организовани криминал, који је и потписао оптужницу против четворице оптужених – бившег начелника Ресора државне безбедности Радомира Марковића, начелника ЦРДБ Београд Милана Радоњића, некадашњег главног обавештајног инспектора у Другој управи РДБ-а Ратка Ромића, те припадника резервног састава РДБ-а Мирослава Курака, коме се суди у одсуству.

Мандић би требало да потврди ваљаност најважнијих доказа који показују да је ова, како пише у оптужници, „организована криминална група, у којој је сваки припадник имао унапред одређени задатак и улогу“, „по налогу НН лица из највиших структура власти“, „са умишљајем лишила живота“ Славка Ћурувију.

Мандић је од јуна 2015. године, када је суђење почело, извео десетине сведока из јавне и државне безбедности, као и материјалне доказе који су требали да покажу на који су то начин четворица припадника Службе организовали и извршили овај злочин усред НАТО бомбардовања.

Међу најважнијим материјалним доказима су подаци са базних станица мобилне телефоније који су недавно представљени пред судом. Новинари нису имали прилике да их виде, пошто су се извештаји о вештачењу тих података смењивали на екрану у судници јако брзо, па се тако јавност са њима није детаљније упознала.

Ради се о подацима који, како тврди заменик тужиоца, доказују да су 10. априла 1999, на дан када је, према оптужници, планирана ликвидација новинара, оптужени имали интензивну комуникацију, као и да су се, док је тог дана Ћурувија са Прпом био у шетњи и на ручку у центру Београда, Ромић и Курак налазили у близини места где је Ћурувија живео, у Светогорској 35 (у то време је то била Улица Иве Лоле Рибара).

Тог дана, 10. априла, екипа која је пратила Ћурувију и Прпу није на време известила начелника београдског центра РДБ-а Милана Радоњића да се они враћају из шетње и да улазе у свој стан.

Радоњић је, иначе, на ту дужност постављен свега неколико дана пре овог злочина и једно од првих његових наређења – усред бомбардовања – била је усмена наредба Зорану Павићу да 24 сата дневно прати новинара. Павићу, кога је он сам неколико дана пре тога поставио за начелника Деветог одељења, које је за овај случај од пресудне важности.

Заменик тужиоца је извео неколико сведока који су потврдили оно што он тврди у оптужници – да је Радоњић позвао Зорана Павића и Драгана Павића (који је водио ово праћење) и да им је замерио што нису довољно често извештавали. Тражио је од њих да сутрадан, 11. априла, извештавају на сваки минут, о буквално свакој промени кретања Ћурувије.

Неколико сведока је током суђења потврдило Мандићеве наводе у оптужници да је такав начин рада пратећег одељења веома необичан, те да на тај начин ни пре нити после тога нису тај посао радили.

Сутрадан, 11. априла, извештавали су веома често дежурног начелника у ЦРДБ Београд, Цвијетина Милинковића, који је о свему извештавао Радоњића, а најважније промене записао је и у дневник дежурства (видети факсимил).

Милинковић је у дневник дежурства у 16.07 уписао: „Зове НЦ (начелник центра, прим. нов.) преносим му ово. Налог – јавити му одмах ако крену кући, можда применимо и неку другу меру, каже. Одмах сам пренео НО/ИX да обавезно јаве ако објекат крене кући.“

Једина законита „друга мера“ у тим условима могло би бити хапшење или привођење оног ко се прати. Славко Ћурувија је, међутим, неких пола сата касније убијен.

У 16.25, како је Милинковић уписао у дневник дежурства, Радоњић је наредио нагли прекид праћења.

У то време се Славко Ћурувија са Бранком Прпом налазио у Македонској улици, негде између зграде Политике и Радио Београда, близу улаза у данашњу Светогорску улицу.

Очигледно је требало неколико минута да ова наредба буде спроведена. Наиме, полиција је проценила да је Ћурувија убијен између 16.39 и 16.45 сати, али од Радио Београда до пролаза у Светогорској 35, где је злочин извршен, има тек неких четири-пет минута нормалног хода.

Као што се може видети на графикону, наређење о прекиду праћења није баш најефикасније извршено. Наиме, бар двојица пратилаца Ћурувије, такозвани пешаци, нису чули или нису добро разумели ово наређење, па су ушли и у Улицу Иве Лоле Рибара (Светогорску) за Ћурувијом и Прпом.

Вођа екипе ових „пешака“, Светозар Мирчевић, који је возио један од два аутомобила који су покупили припаднике Деветог одељења (сиви опел астра), колима је пресрео двојицу „пешака“ тек у близини угла са Влајковићевом, односно преко пута Атељеа 212. Један од „пешака“, Саша Ђурђевић, пратио је Ћурувију све до Атељеа 212, где му је колима пришао Мирчевић и гестикулацијом показао да је праћење прекинуто и да одмах уђе у опел. Истина, постоје и наговештаји да их је пратио све до места злочина, али то на суду, где су сведоци често деловали конфузно или су се слабо чега сећали – није потврђено.

Они су, дакле, прошли Ћурувију и Прпу у Светогорској, у висини ресторана „57“, мимоишли се и са убицама (о чему нису сведочили, односно рекли су да их нису видели), те се зауставили на семафору код Таковске улице, када је Мирчевић у ретровизору видео Ћурувију и Прпу како улазе у пасаж код броја 35. Тада је колском радио-станицом јавио шифру „важи 47“, која, према шифрарнику Службе, значи да објекат праћења улази у зграду у којој живи.

Свега неколико секунди касније Ћурувија је у том пролазу убијен. Мирчевић пред судом није рекао да је у ретровизору видео и убице. Све скупа, на ово јављање нервозно је реаговао шеф смене Небојша Соковић, који је одмах преко радија наредио: „Пусти то, пусти то!“

Соковић, који је возио други аутомобил са „пешацима“, такође је прошао поред Славка Ћурувије, пре него што је, као што се види на графикону, из тадашње Улице Иве Лоле Рибара скренуо у Влајковићеву, затим у Косовску, па у Таковску, и одвезао се до тадашње тролејбуске окретнице поред Калемегдана (на крају Кнез Михаилове улице).

Драган Кецман је, сведочећи пред судом, пренео своја сазнања да је тамо, када се пронела вест да је Ћурувија убијен, људима који су га пратили рекао: „Дупе уза зид, нико ништа да не прича“.

Оба аутомобила – и Соковићев и Мирчевићев – морала су да прођу поред убица: Ратко Ромић и Мирослав Курак, према оптужници, чекали су у близини раскрснице са Палмотићевом, близу пролаза ка згради у којој је Ћурувија живео.

Да ли су „пешаци“ видели убице остаће тајна, бар за ово судско веће.

Радоњић 21 пут зове Курака

Али, бар како заменик тужиоца наводи, то није остало тајна и за базне станице мобилне телефоније (у то време Мобтела) у центру Београда. Оне су, како је то инспектор Драган Кецман 2005. године открио, забележиле веома интензивну комуникацију са бројева телефона за које је већ раније знао да су их у то време користили Милан Радоњић, Ратко Ромић, Мирослав Курак и Радомир Марковић.

Показале су, такође, да се Ромић и Радоњић нису налазили тамо где су током истраге тврдили да су били: Ромић је рекао да је током 11. априла, на дан убиства, био у Другој управи, у Учитељском насељу које се налази на Коњарнику, као и да није сигуран да ли је био на породичном ручку у Борчи или је то била вечера.

Базне станице су, међутим, број телефона који је користио лоцирале управо у близини места злочина.

Радоњић је на почетку суђења рекао да је био у истој згради Друге управе на Коњарнику, те да је ишао на ручак код жениних родитеља, близу места где је радио. Базне станице су га сместиле на различита места у граду, са којих се чак 21 пут чуо са Мирославом Кураком.

Милан Радоњић је, према дневнику дежурног начелника (видети антрфиле и факсимил), у 16.25 екипи из Деветог одељења наредио прекид праћења.

Тада, према заменику тужиоца, праћење Ћурувије и Прпе преузимају извршиоци убиства. Подаци са базних станица говоре да се они налазе у близини места злочина, као и да Ратко Ромић зове Мирослава Курака, који чека у близини прилаза ка згради у којој живи Ћурувија.

Већ у 16.28 Радоњић је позвао Мирослава Курака и разговарао са њим 9 секунди.

У 16.38 Ратко Ромић позива Курака и прича са њим 6 секунди.

Ромић одмах после тога, у 16.39 позива Радоњића и са њим разговара 8 секунди.

Радоњић затим зове Курака у 16.45 (17 секунди), у 16.54 Ромић зове Радоњића (11 секунди).

Управо је период ове интензивне комуникације, као и место на којима су Ромића и Курака, као извршиоце, базне станице лоцирале, указао истражитељима и тужиоцу да је Ћурувија убијен између 16.39 и 16.45 сати.

Тог дана, 11. априла, базне станице су забележиле чак 21 разговор између Радоњића и Курака (Курак је позвао Радоњића три пута, 18 пута је Радоњић Курака).

Ратко Ромић се са Радоњићем, на своју иницијативу, чуо четири пута. Свог кума, Курака, пре убиства је позвао два пута и једном после убиства.

Забележено је да је после убиства (у 17.20) Радоњић позвао и Радомира Марковића, као и његовог заменика Бранка Црног (у 17.11 и 17.22).

Тог дана се чуо и са Франком Симатовићем, високим официром РДБ-а, оснивачем Јединице за специјалне операције.

Четири пута се те вечери чуо и са оперативцем РДБ-а Момиром Гавриловићем, који је касније убијен.

Радомиру Марковићу, Милану Радоњићу и Ратку Ромићу се данас, готово 20 година после убиства Ћурувије, суди.

Курак је, судећи по писању појединих медија, у Танзанији, где је фотографисан са трофејима као што су лавови или леопарди. Постоје информације и да је 2011. године у Адис Абеби добио нови пасош Републике Србије.

ДНЕВНИК ДЕЖУРНОГ: МОЖДА ПРИМЕНИМО И НЕКУ ДРУГУ МЕРУ, КАЖЕ

Ево неколико цитата из дневника дежурства, који је 11. априла, на дан убиства Славка Ћурувије, у београдском центру РДБ-а водио дежурни начелник Цвијетин Милинковић.

– 13.55: NО/IX (начелник Деветог одељења, Зоран Павић, прим. нов.) извештава да је „Ћуран изашао са супругом пешице“. Пренето NC у (начелник центра Милан Радоњић, прим. нов.).

– 13.56: NО/IX извештава „Ћуран је крај Политике“. Одмах пренето NC-у. Да га обавестим чим негде буде „сео“.

– 14.15: NО/IX извештава да се „Ћуран срео код Руског цара са једним брачним паром, а затим са још једним човеком са наочарима и брадицом. Са паром кратак сусрет, а са човеком су причали, а затим се са супругом упутио Кнез Михајловом“. НО/IX је јављао сваку промену а NC је више пута звао, ја му преносио.

– 14.45: У склопу тога у 14.45 пренето му од ZNC-а обавештење да је у вези оних 5 кола све у реду.

– 14.55: „NC  је у 14.55 на сп. 21 35 (U/II).“

– 15.15: „NО/IX – Шетају се код Небојшине куле. Човек са брадицом сео са друштвом у кафану. Све је под контролом. Пренето NC-у, каже да га обавестимо ако негде седне или крене кући. Пренето НО/ИX.“

– 16.05: „NО/IX – Ћуран и супруга ушли у Коларац, ту срели поменуте везе, брачни пар и мушкарца, одатле изашли и свак на своју страну. Још држимо везу – мушкарца.“

– 16.07: „Зове НЦ преносим му ово. Налог – јавити му одмах ако крену кући, можда применимо и неку другу меру, каже. Одмах сам пренео NО/IX да обавезно јаве ако објекат крене кући.“

– 16.10: „NО/IX – вратио се у објекат у Коларац и сели су. Пренео NC-у. Налог NC-а да му јави ако ручају. Пренео начелнику NО/IX тај налог. NО/IX каже да су камером снимили везу – брадоњу.“

– 16.22: „NО/IX – ручају. NC-у пренео ово. Каже да ће да се консултује па ће се јавити за 2 минута.“

– 16.25: „NC – прекинути рад према објекту а везу-брадоњу наставити док не утврдимо о коме се ради. Пренето NО/IX.“

Факсимил дневника дежурства ПДФ

 

Факсимил копије дневника дежурног начелника ЦРДБ Београд, који је 11. априла 1999. године водио Цвијетин Милинковић. Овде су његове белешке у време убиства Ћурувије. Делови текста су обележени касније.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси