Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Деск  |  Вести из медија  |  Илустрована срамота Политике: Колумна Љиљане Смајловић у новом Недељнику
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести из медија

08. 11. 2018.

Аутор: Љиљане Смајловић Извор: Недељник

Илустрована срамота Политике: Колумна Љиљане Смајловић у новом Недељнику

Налазим да ипак има неке поетске правде у томе што су Ђорђе Мартић и наручилац текста „Пси су пуштени“ обрукали Александра Вучића.

Нема сумње да је Вучићева сарадница Сузана Васиљевић у праву када каже да је наручилац текста „Пси су пуштени“ највећу штету нанео управо држави Србији. Одвратних текстова има и у другим новинама, али Илустрована Политика је у државном власништву. То је разлог што бескарактерни директори и уредници Политикине куће, као и њихови бескрупулозни саветници, оваквим текстовима не срамоте само столетни Политикин жиг, већ и бренд државе Србије.

Наравно да верујем Сузани Васиљевић и када каже да председник државе не уређује државне медије, не одобрава њихове насловне стране, што ће рећи и да не сноси одговорност за гадости које листови у државном власништву ту и тамо објаве. Слажем се.

Али морам да додам и нешто са чиме Сузана Васиљевић свакако неће хтети да се сложи. Мислим да има неке поетске правде у бламажи коју је Сузанин шеф, председник Србије, доживео у целом овом фијаску са срамотном Илустрованом Политиком.

Зашто то кажем? Јер Ђорђе Мартић је само спољни сарадник Политикине куће, човек ком се дају задаци: неко је од њега наручио текст за насловну страну у ком ће се опозиционо настројени новинари и јавне личности поредити са бесним псима. Мартић је и 1999. само извршавао задатак, када је усред бомбардовања и уочи атентата на Славка Ћурувију, мог колегу оптужио да је издајник који је тражио, и дочекао, НАТО бомбе.

Тада му је задатке давао Драган Хаџи Антић, директор и главни уредник Политике и Милошевићев интимус. А овог пута? Ко год да је наручилац, мора да је био чврсто уверен да је сто посто погодио Вучићев укус. Јер Мартића није поколебало ни то што је Вучић осудио његов текст: већ сутрадан је на Првој телевизији уверавао нацију да се председнику насловна страна са искеженим ротвајлером учинила претераном, али не и начин на који га је Мартић унутра бранио од политичких и новинарских непријатеља.

Али није Ђорђе Мартић сам набасао на ту несрећну Илустровану Политику. Прво је, уз помоћ политичких и журналистичких истомишљеника, све старих, проверених Политикиних кадрова из Милошевићевог времена, прошлог пролећа „васкрснуо“ у најбољем дневном листу који је овај део света икада имао. То што је прошле седмице објавио у Илустрованој само је варијација на оно што је у мају прошле године објавио у дневној Политици: огавне инсинуације и сумњиву, ничим документовану политичку комбинаторику о томе како је за убиство Славка Ћурувије пре крив Зоран Ђинђић, него четворо људи из служби безбедности против којих се годинама води судски поступак, на основу оптужнице која је подигнута након 15 година криминалистичке истраге. Друштво му је тамо правио Горан Козић, такође ветеран из најгорег раздобља највеће Политикине пропасти, приређивач озлоглашених Одјека и реаговања и, како се чинило по ентузијастичној подршци коју је јавно добијао од кадрова Српске напредне странке попут Владимира Ђукановића, човек близак владајућој странци и наклоњеним јој медијима, а по вољи њеном председнику.

Сећам се колико сам била захвална што је тај ужасни дуо српског новинарства из дневног листа прошле јесени склоњен у Илустровану: тада се чинило да ће тамо, због малог значаја и тиража, Политици и Србији да наносе мање штете.

Али зашто Политикина кућа није могла без њиховог агресивног просташтва? Одакле Александру Вучићу и Сузани Васиљевић идеја да се журналистичке неподопштине тог двојца неће књижити на њихов, и рачун државе Србије?

Наравно да Александар Вучић није одговоран што је Ђорђе Мартић – Ђорђе Мартић. Не постоји власт која може направити професионалца од човека који мисли да је новинарство кад ништа не истражујеш и ништа не провераваш, већ бесрамно оптужујеш без трунке доказа. Мартић је током ратног стања оптуживао Славка Ћурувију за оно за шта ни Струја ни Мира Марковић нису хтели да га оптуже под својим именом. Ма ни тај несрећни аутор, Мирослав Марковић, који је потписао текст против Ћурувије, није хтео да му помиње име. Име издајника дописао је Ђорђе Мартић, о томе је сам сведочио на суђењу оптуженима. И није се ни накнадно постидео или забринуо што је пружио неку врсту политичког и моралног алибија Ћурувијиним убицама. Кад га слушате, схватите да се њему чини да је права жртва у целој ствари испао баш он, Ђорђе Мартић. Јер шта би са његовом новинарском каријером?

Можда сам неправедна јер ме прогони сећање на засад још некажњени злочин над колегом и издавачем. Али не могу да не замерим најмоћнијем човеку у Србији што је мирно посматрао покушаје професионалне рехабилитације новинара попут Мартића у Политици, као да је неки беспомоћни посматрач. То је било погрешно и лицемерно. Он је човек који има заслуге што је истрага приведена крају и оптужница за убиство подигнута. Зар да, две деценије после убиства Ћурувије, Политика постане сигурна кућа за Ђорђа Мартића?

То ми се чини валидним питањем.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси