Насловна  |  Деск  |  Вести из медија  |  Обрачун са изворима поверљивих информација: Новинарима опет прете затвором
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести из медија

10. 08. 2017.

Аутор: Денис Колунџија Извор: Цензоловка

Обрачун са изворима поверљивих информација: Новинарима опет прете затвором

Сједињене Државе имају дугу традицију немилосрдног односа према медијским изворима, али и спремности новинара да чак оду у затвор како оне који им дају поверљиве информације не би одали. После серије цурења података из Трамповог окружења, врховни тужилац САД је прошлог петка тај обрачун поново отворио.

Чак Тод спреман је да због заштите извора буде притворен. Прошлог петка чувени водитељ НБЦ пркосно је то поручио на Твитеру, реагујући на најаву врховног тужиоца САД о могућем повратку на праксу притварања новинара који одбију да пред судом именују своје изворе.

„Ако је стварна претња Министарства правосуђа према медијским изворима (претпостављам да није и да је у питању покушај да се одобровољи Бела кућа), онда једва чекам прилику да игноришем наредбу суда да сведочим“, написао је водитељ „Meet The Press“.

Истог дана, само неколико сати раније, врховни тужилац САД (и челник Министарства правосуђа) Џеф Сешнс озваничио је почетак немилосрдног рата федералних власти против појединаца који су медије у протеклих шест месеци тајно снабдевали мноштвом поверљивих података и документације, и, дакако, оних који се на тако нешто усуде.

Оно што је са тог пресера требало да одјекне као озбиљна претња изворима, а испоставило се и новинарима, дошла је у тренутку када се читава америчка јавност бавила транскриптом сочних Трампових телефонских разговора с председником Мексика и премијером Аустралије, које је, у потезу без преседана у САД, дан раније објавио Вашингтон пост.

Истраге не иду баш као у филмовима

У сенци најновијег блама предочен је податак о томе да је Министарство правосуђа, у односу на Обамину администрацију, већ утростручило број отворених истрага против „анонимних извора“.

Но, с тим истрагама очито не иде глатко као у америчким детективским серијама: једино се тако може протумачити најава о могућем преиспитивању става Министарства правосуђа према новинарима који ни по коју цену не желе да одају своје изворе.

Сам помен такве могућности, из разумљивих разлога, узбудио је Тода и друге америчке колеге, али све и даље виси у ваздуху будући да Џеф Сешнс ништа више није рекао, а и пресер је напустио не сматрајући потребним да одговара на новинарска питања.

Евентуална промена става Министарства правосуђе значила би, између осталог, повратак на еру пре 2015. године, до када су тврдоглави новинари бивали чак притварани због одбијања да суду или великој пороти открију своје изворе у случајевима када се радило о објављивању безбедносно веома осетљивих информација.

Као колатерална жртва афере „Велери Плејм“ из 2003, подмуклој свињарији људи из врхова Бушове администрације, новинарка Њујорк тајмса Џудит Милер провела је током 2005. године 85 дана у притвору због непоштовања суда – одбила је, наиме, да открије ко је њој (а и другим новинарима) одао идентитет агентице ЦИА на тајном задатку у Ираку.

Знају америчке колеге да чак и од притвора постоји нешто горе – да као новинар, опет Њујорк тајмса, Џејмс Рајзен седам година живиш и радиш под сталном претњом од позивања на суд и врло вероватног притварања због решености да не откријеш свој извор за текст о – у Рајзеновом случају – настојању ЦИА да саботира ирански нуклеарни програм. Рајзен се те ноћне море ослободио тек када је, под притиском еснафа и јавности, тадашњи врховни тужилац Ерик Холдер одлучио да његови тужиоци убудуће гоне само изворе, те да не шаљу новинарима наредбе о сведочењу или достављању доказа (субпоена).

Закон не познаје „поверљив однос“ новинара и извора

Истрага која би доказала да иза цурења информација из Трампове администрације стоје људи који су претекли из Обаминих мандата дала би свему озбиљну ноту парадокса – наиме, управо ће Обамина ера остати упамћена по томе што је током тих осам година више него у претходим администрацијама заједно суђено „узбуњивачима“ и изворима, и то по сто година старом Закону о шпијунажи.

Тај закон би сигурно био један од оних на којима би се темељиле оптужбе против извора који од јануара ове године компромитују и Белу кући и федералне агенције, да не говоримо о обавештајној заједници. Уколико би се Министарство правосуђа вратило на праксу од пре 2015. године, новинари, у чијим су се текстовима нашли „безбедносно осетљиви“ подаци, на суд би, у најгорем развоју догађаја, били позивани или да потврде везу с оптуженим или да доставе одређене доказе за суд (поруке из телефона, мејлове, белешке итд.). У случају да наредбу суда или велике пороте одбију, што најављује Чак Тод, новинари би због тога највероватније били притварани. Управо се то догодило новинарки Џудит Милер – на тај начин кажњена је због „непоштовања суда“.

Џудит Милер је из притвора пуштена тек након што ју је шеф кабинета потпредседника САД Ервинг Луис „Скутер“ Либи ослободио обавезе да сачува његов идентитет: Либи је касније осуђен, али га је председник Буш помиловањем спасао макар 30-месечног затвора.

У недостатку федералног закона који штити „поверљив однос“ између извора и новинара (у одређеном облику примењују га готово све савезне државе), попут оног између клијента и адвоката, пацијента и лекара или исповедника и свештеника, новинарка Њујорк тајмса својом доследношћу значајно је допринела да се не пољуља вера у новинаре и њихову спремност да сачувају идентитет својих извора.

Ипак, у овом случају специфично је то што је извор информације био у привилегованом положају. Шта би било да се није радило о човеку из самог врха америчке власти, колико би новинарка била спремна да скоро три месеца седи у притвору? Да ли је баш сваки новинар спреман да ма и један дан проведе иза решетака?

И изворе и новинаре најчешће уједињује потреба да се изнесе информација која разоткрива подмукле и нечасне намере и активности власти. Први, попут Челси (Бредли) Менинг, знају да ризикују робију; ипак, немају сви среће да на време збришу у егзил као Едвард Сноуден. Постоји ли и у овој генерацији новинари који ће по сваку цену изворе (са)чувати – не због будућег Пулицера и славе, већ због свих будућих извора и свих оних непочинстава које су иманентне свакој власти?

Изазов који је Чак Тод упутио Трамповој администрацији на линији је својевременог закључка Ерика Холдера о томе да новинари не треба да иду у затвор због тога што раде свој посао. Када новинар таквог калибра имплицитно поручује да не хаје превише због могућег притварања, то треба да зазвучи умирујуће за све оне који подозревају да је новинарима више до сопствене слободе и комфора него до принципа.

Јер, за јавност може бити погубно чак и ако само ретки потенцијални извори наставе да сумњају у новинарску доследност. Шта би, рецимо, било да је Сноуден био такав, да ли би се икад сазнало о масивном тајном надзору комуникација у САД и по свету? Постоје ли, с друге стране, и колико их је, тајне које по свом значају можда и превазилазе Сноуденове документе, а које се налазе у рукама каквог кунктатора на уговору с неком безбедносном службом?

„Цвеће у прозору“

Постоји, међутим, основ за веровање да потенцијални достављачи информација не брину толико за истрајност новинара, већ да их од успостављања контакта одвраћа могућност – надзора комуникација.

Ни сами новинари немају илузија о томе да комуникација с њима није потенцијално опасна. Према истраживању Пју центра из 2015. године, две трећине истраживачких новинара, обухваћених анкетом, рекло је да верује у то да америчке власти вероватно прикупљају податке о њиховим телефонским позивима, мејловима или онлајн комуникацији, док чак 80 одсто њих верује да бити новинар повећава изгледност прикупљања таквих података.

Агенција Асошијетед прес нашла се пре четири године на удару Министарства правосуђа, које је у оквиру истраге о откривању поверљивих докумената о рату против Ал Каиде прибавило прислушкиване редакцијске, мобилне и кућне телефоне новинара и уредника у АП током два месеца. Тадашњи први човек те новинске агенције, Гери Пруит, у писму врховном тужиоцу Холдеру упозорио је, поред осталог, на то да „прикупљени подаци откривају комуникацију са свим поверљивим изворима које је АП користио у свом раду током два месеца“.

Сајт Интерсепт, рекламиран као „сигурна кућа“ за „узбуњиваче“ и остале који не сматрају да је патриотски да ћуте, недавно су колеге из других медија критиковале да је, својом несмотреношћу, властима на тацни сервирао „главу“ свог извора за ексклузивну причу о нападу руских хакера на софтвере гласачких машина у САД.

Аналитичарка Националне безбедносне агенције (НСА) Ријелити Винер (да, то јој право име) наводно је документе о досад необјављеној акцији руских хакера доставила Интерсепту, а портал је послао документе Агенцији на верификацију. Наводно, на основу трага на папиру лако се дошло до тога ко је и на ком принтеру одштампао документ. Интерсепт је такве тврдње одбацио.

Напослетку, можда је врховни тужилац САД само хтео да изнервира новинаре, јер он, као и Чак Тод, веома добро зна да власти одавно имају довољно ресурса на располагању (а имају) како да зауставе оне који „цинкаре“ Трампову администрацију. У томе им новинари као сведоци на суду вероватно нису ни потребни.

У том случају, новинарима и потенцијалним изворима остаје да посегну за архаичним методама: цвеће у прозору, означена страница у примерку новина и састанци у подземним гаражама. Звучи смешно, али без свега тога не би било ни открића афере „Вотергејт“, највеће новинарске приче 20. века.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси