Медијски конкурси - пројектно суфинансирање
13. 07. 2019.
Финансирање пропаганде
Буџетско суфинансирање медијских пројеката, замишљено је, када је уведено, као финансијска испомоћ медијима у реализовању садржаја који су битни за интересе грађана, јер их ти грађани и плаћају.
У самом старту, јавни интерес бачен је у блато, а локалне власти у Србији осмислиле су систем за бескрупулозно извлачење нашег новца у приватне џепове власника подобних медијских кућа, које свесрдно подржавају странку на власти.
Тако је, пету годину заредом, по већ добро разрађеној пракси, на београдском конкурсу око 82 милиона динара раздељено медијима лојалним власти, фирмама власнички повезаним са СНС али и прорежимским таблоидима, рекордерима у лансирању лажних вести и кршењу закона и новинарског кодекса.
Миљенику београдске власти, Студију Б, поново је додељено баснословних 17 милиона динара. Та телевизија је толику суму „зарадила“ за три „пројекта“, који се своде на праћење у стопу градских челника и извештавање о њиховим активностима. Таблоид Ало, који је према мониторингу Савета за штампу прошле године чак 1.529 пута прекршио новинарски кодекс, награђен је са 8,5 милиона динара. Како су обе куће у власништву истог човека, у заједничку касу се слила скоро трећина целог буџета предвиђеног за овогодишњи конкурс.
Иако је давно приватизован, Студио Б никада није престао да буде „градска“ телевизија, јер београдска власт из године у годину њихову лојалност награђује десетинама милиона динара. Тако је прве године Студио Б, у име јавног интереса, однео више новца него 22 друга медија заједно. У години када није чак ни учествовао на конкурсу, истраживање Данаса али и других медија, показало је да су фирме повезане са том телевизијом, на различите начине извукле више од 40 милиона. На списку добитника средстава тада су се нашли медији повезани са тадашњим власницима, брачним паром Крџић, а затим и непознате, новоосноване продукцијске куће и ПР агенције, од којих многе фиктивне, регистроване на неке од запослених на Студију Б, па И њихове брачне партнере.
Нека од тих предузећа, редовни су добитници сваке године, иако би један од основних критеријума оцењивања пројеката требало да буде искуство медијске куће, односно успешност претходно реализованих пројеката. О оправданости самих медијских садржаја, односно интересу грађана да за свој новац добију корисне информације, смешно је и говорити. Јер се „стручна“комисија није посебно трудила да образложи своје одлуке, а по њиховим оценама, примера ради, пројекат портала Пиштаљка на тему „Истраживања корупције и сукоба интереса у извршним органима Града Београда и градских општина“, за јавност – није ни битан ни оправдан.
У петочланој „стручној“ комисији, коју именује градски секретар за информисање, ни ове године нема представника релевантних новинарских удружења, нити иједног, стручној медијској јавности, познатог имена. Годинама, учешће у медијским комисијама претворило се у уносан бизнис у градовима и општинама широм Србије, па поједини „медијски експерти“ ни сами не знају у колико њих су учествовали у „оцењивању“ пројеката.
Ни они, ни градска власт а ни повлашћени „медији“ нису се претерано трудили да сакрију праву природу те добро осмишљене машинерије за злоупотребу новца свих грађана и финансирање пропаганде. Томе доприноси и чињеница да је пројектно финансирање смештено у лош законски оквир у самом старту, па оштећене стране немају ни нека посебна правна средства заштите. Иако су неке медијске куће, које су се сматрале оштећеним у расподели средстава, покушале да оспоре евидентну нерегуларност конкурса у многим сегментима, ни Управни суд није имао слуха за то. Како је, након три године, пресудио на жалбу седам медија и агенција у неколико тачака, кршења процедуре није било.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.