Насловна  |  Актуелно  |  Медијски конкурси  |  Пројектно суфинансирање медија(II): Кило вести – хиљаду динара!
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Медијски конкурси

01. 06. 2017.

Аутор: Урош Урошевић Извор: Цензоловка

Пројектно суфинансирање медија(II): Кило вести – хиљаду динара!

Усред досад најгромогласнијег јаука о немаштини и тешком положају медија и медијских радника ушли смо у нову еру пројектног суфинансирања медијских садржаја од јавног интереса. Један број политичких моћника, локалних бегова и богова игнорисао је ову „обавезу“, други су је прихватили и прилагодили својим потребама, у многим случајевима уз несебичну помоћ чланова стручних комисија.

Пожаревац је нашао соломонско решење. Одлучио је да апсолутно игнорише препоруке и захтеве медијске коалиције и настави да већину пара медијима дели јавним набавкама за услуге праћења рада локалне самоуправе по принципу кило вести – 1.000 динара. Притом, уз тешке порођајне муке, увео је пројектно суфинансирање и за то издвојио смешно мало новца.

Ако вам кажем да је ове године само једна телевизија добила више пара преко јавне набавке за праћење рада локалних функционера од читавог буџета за пројектно суфинансирање медија, јасно вам је колико је локалним функционерима до јавног интереса и шта желе да постигну.

Ипак, није Пожаревац и његова аутистична власт која је потпуно затворена за онај део критички настројене јавности тема овог текста, већ искуство са пројектним суфинансирањем у другим градовима и општинама у чијим комисијама сам имао прилику да будем.

Одлучио сам да не помињем називе градова и општина, као ни колеге које су са мном биле у комисијама. То радим не да бих неког заштитио, већ да бисмо без предрасуда сагледали оно што нам се дешавало, на какве смо изазове наилазили и где смо грешили.

Топле препоруке градоначелника

Реч је о релативно скромном укупно опредељеном износу пара – све заједно око 18 милиона динара, што је стварно мало ако бисмо упоређивали новац који су годишње издвајали поједини велики градови, али се у овим случајевима показало да је и превише за оно што нам је било сервирано. Заједничко за све локалне самоуправе било је да су прихватиле предлоге медијских и новинарских удружења за чланове комисије.

Занимљиво је да су нас у свим местима дочекивали градоначелници и председници општина који нису могли да сакрију да навијају за одређене медије из своје „епархије“. Биле су то топле препоруке коме би већи део новца требало да се додели, али у исто време и објашњења ко не ради свој посао добро и ко ни по коју цену не би требало да загризе део тог медијског колача.

Био сам затечен хвалоспевима за неке медије и тако снажном подршком коју имају од локалних функционера, у вези са другим ми је одмах све било јасно када сам стекао увид у начин на који информишу јавност – било прегледом вести на интернет порталима, било преслушавањем медијских садржаја.

Врхунац је био тренутак када смо у згради једне општине радили на тексту образложења у записнику. Председник општине је позвао једног члана комисије да накратко изађе из просторије. Крајичком ока сам кроз полуотворена врата видео да је председников кабинет осветљен и да колега разговара с неком особом. Када се после неколико минута вратио, питао сам га само једино да ли је могуће да се управо суочио са власником медија који није добио новац по нашем предлогу.

Иначе, не само да је тај медиј тражио изузетно висока средства за продукцију живих садржаја који су најјефтинија продукцијска форма већ је и сам власник медија у трошковник за себе уписао месечне хонораре који су на нивоу зарада директора добростојећих локалних комуналних предузећа.

Две, по званичним статистикама, просечне зараде у Србији за особу која је написала да се пројекат односи на промовисање и презентацију активности од значаја за локалну самоуправу. Пазите, не од јавног значаја, већ од значаја за локалну управу! Да годину дана становници те општине слушају и гледају политичку пропаганду функционера и да то финансирају као јавни интерес?!

Једина реална рубрика – умрлице

Снисходљивост медија у локалној средини, посебно штампе, неподношљива је. Најучесталији пројекти су се односили на праћење рада локалне самоуправе, јер, чини ми се да ти медији другачије и не знају да раде. Посебно они са вишедеценијском традицијом који су читавог свог постојања заправо били билтен локалних власти и писали по наруџбинама из кабинета локалних управа и канцеларија директора јавних предузећа и установа.

То нису таблоиди какве знамо да се штампају по Београду и продају на киосцима широм земље. Они више подсећају на збирку неспретно написаних рекламних текстова са лошом опремом. Кад прочитате њихове вести у току једне недеље, стичете утисак да у друштву све функционише беспрекорно, да су замајци развоја где год забодете ашов, да се успешни низови ређају као на траци… Једина реална рубрика заправо су умрлице. Људи су умрли и то је апсолутно недвосмислено тачно без дубље анализе.

Да ли знате шта раде локални функционери? Лично сам видео код једног начелника округа и четири председника општине, односно градоначелника, да су током својих мандата задуживали секретарице или људе из службе за односе са јавношћу да исецају чланке из таквих новина и лепе их у празну укоричену свеску. Један ми је рекао да је то „да има за успомену и показивање унуцима како је деда био добар градоначелник“.

Шта смо радили с пројектима таквих медија? У нултој години врло често се догађало да смо им одобравали паре…

У једној општини нашао сам се у ситуацији да пред собом имам 14 медијских садржаја на 11,5 милиона динара и да свега један једини предлог има елементе пројекта, али да упадљиво недостаје аналитичко извештавање које је усмерено на проблеме у локалној средини. Колегама сам рекао да бих могао да подржим само тај један пројекат и питао да ли морамо баш сав новац да расподелимо.

Међутим, колега ког смо изабрали за председника комисије одмах је заузео став да је у интересу грађана да имају локалне медије и да смо ми ту да им помогнемо да преживе. Дакле, локалци пролазе, ови републички за које смо проценили да с истим садржајима конкуришу у више локалних управа отпадају, а износе које су тражили уклопићемо у читаву суму која је опредељена.

Други колега се без проблема сагласио. Моје је лице било као да сам прогутао жабу, али сам уз мање негодовање и псовке сам пристао на такав приступ. Тада је прошло седам „пројеката“ информисања јавности о раду локалне самоуправе, кратких форми о проблемима особа са инвалидитетом, још краћих форми о младим али социјално угроженим особама, колажни сервисни програми, информативни програми који би тек требало да настану…

То је један од конкурса који је касније имао евалуацију и где сам на индиректан начин добио опомену како нипошто не би требало да радим у будућности.

Анализа је показала да је општина финансирала неколико продукцијски идентичних пројеката. Радило се о информативним програмима у форми вести или извештаја у којима се пратио рад јавне управе, првенствено челника локалне самоуправе и чланова већа, али и републичких функционера и одређених економских интересних  група.

Карактерисали су их врло ниски професионални стандарди. Стил и језик новинара који су оптерећени бирократским језиком, читање читавих саопштења за јавност уживо у програму, објављивање извештаја без новинарске интервенције у штампаним медијима, што је доводило у питање и саму аутентичност објављених садржаја.

Посебно је било истакнуто да су поједини садржаји били идентични вестима и извештајима објављеним на сајту локалне управе. Вести су биле базиране на псеудо догађајима, са малом информативном вредношћу за грађане. Новинарска иницијатива није била забележена, а све обрађене теме потицале су од институција или су настале као производ праћења активности локалне управе.

Садржаји су били тематски унифицирани и ослањали су се на институционалне изворе, док се грађани, експерти и представници цивилног друштва готово и нису појављивали. Сви произведени садржаји били су наглашено промотивни, чиме се стицао утисак једног дубоко исполитизованог друштва у којем све институције зависе од политичке подршке и воље партије на власти.

Не знам да ли је мој колега читао овај извештај и да ли му је након свега макар око заиграло. Мени се укључила центрифуга у стомаку када сам прочитао издвојени цитат из једне вести где се нижи функционер захваљује вишем функционеру и наставља:

„Када то кажем, то није куртоазија, већ једно дубоко искрено осећање поштовања према особи која препознаје културне потребе града и омогућава да у овом времену рационалним и домаћинским вођењем градског буџета реализујемо овако важан позоришни фестивал.“

Има ту и примера читања читавих саопштења за јавност о усвајању извештаја о реализацији годишњег плана рада за период (дословно) од нула првог – нула првог до 31. 12, и других небулоза.

Изнервирани локални моћници

Врло добро знам о каквим медијима и информативном програму се ради јер сам се таквог извештавања нагледао, наслушао и начитао у Пожаревцу. Већини мојих колега у локалу најбитнији код једне седнице скупштине или градског већа био је редни број заседања и број тачака дневног реда.

Извештаји са конференција су се углавном секли на почетку и на крају снимака, а често се дешавало да изјаве функционера представљају читав информативни садржај. Најава да су се окупили ту и ту поводом тога и тога и да се медијима обратио тај и тај, две тачке изјава од 10 до 15 минута, крај. То је информисање.

Иначе, на конференције сам одлазио због прилике да поставим одређено питање политичарима. Други су ту били да одраде посао. Оног тренутка када се на конференцији најаве новинарска питања, настао би метеж, искључивање камера, склапање сталака и брзинско уклањање микрофона.

Када сам једну колегиницу питао због чега чим зинем нестану микрофони и диктафони, објаснила ми је како власници забрањују не само да се емитују одговори на шкакљива питања већ тако нешто не би смело ни да буде снимљено јер политичари негодују.

Свеједно, пристао сам да таквим медијима буде поклоњен новац. Заправо, подржао сам оно против чега се борим. Тог дана сам чврсто обећао да се тако нешто више неће догодити, а највише због тога што се догодило раније у још једном наврату.

Информисање о појавама, догађајима и личностима за мене је потпуно недефинисано поље, али ако након тога прочитате да је циљ пројекта обезбеђивање права на информисање на језицима националних мањина као потпора информисању о раду локалне управе на српском језику, „с обзиром на то да је та област последњих годину дана врло динамична“, онда имате озбиљан проблем.

Он је тим већи јер се нигде у пројекту који смо одобрили у раду комисије у једној другој локалној самоуправи није наводило колико је трајање емисија које се реализују у оквиру тог пројекта. Дакле, оне могу да трају три минута, а могу и три сата, али медиј је свеједно новац добио јер информише на језицима националних мањина, чиме се у највећој мери испуњава јавни интерес.

Претпостављам да је сваком човеку драго када чује свој матерњи језик. Међутим, не видим употребну вредност таквог информисања којим ће искључиво бити задовољена потреба да вести, извештаје, интервјуе и репортаже неко слуша на свом језику. Поред тога, кад се претходно од председника општине наслушате хвалоспева о поменутом медију, знате да у тим фактографским формама и репортажама, ма колико трајале, неће бити ни „к“ од критичког става.

Последњи пут када сам учествовао у раду стручне комисије нисам хтео да погазим принципе које сам себи поставио и није било већих проблема да сви заједно заузмемо јединствен став и не пристанемо да новац одобримо медијима за пројекте који не задовољавају јавни интерес. Нисмо хтели да дамо све паре и сваком смо измерили одрживост пројекта, трошковник и написали врло прецизна образложења због чега смо доделили, односно одбили да доделимо новац.

Председник општине нас је баш лепо угостио, али смо очигледно изневерили његова очекивања. Општина је касније одбацила наш предлог, искористивши у образложењу једну од формулација из нашег извештаја да пројекти појединих медија не пружају гаранцију остваривања општег интереса грађана.

Иначе, када смо у тој локалној самоуправи завршили посао, имао сам снажан осећај да смо до те мере изнервирали локалне моћнике да ће нам ауто одлетети у ваздух пре него што напустимо општину.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси