Медијски конкурси - пројектно суфинансирање
31. 05. 2017.
Пројектно суфинансирање медија(I): Ко више савије кичму – добије више новца
У трећој години пројектног суфинансирања медија коначно нам је свима јасно да нешто озбиљно није у реду и да су нужне промене. Овако више не иде: све је више медија који су за нешто новца из буџета спремни да пропагирају локалне моћнике, док се готово нико не бави контролом тога како политичари троше новац грађана.
Од нулте године до данас обрео сам се у три стручне комисије које су у локалним управама одлучивале о пројектима који ће се финансирати из буџета. Иако сматрам да нема бољег модела да се подели јавни новац који би требало да послужи за производњу садржаја од којих ће сви имати користи, свестан сам и да новац није завршавао у правим рукама.
Како сам разумео, сврха пројектног суфинансирања медијских садржаја јесте квалитетније информисање грађана који би требало да буду боље обавештени о проблемима у својој средини и могућностима њиховог решавања, а што би требало да створи оптималне исходе од којих ће бољитак имати читава заједница.
Преведено, ја као новинар на медију требало би да уђем у срж проблема, објасним све његове аспекте и откријем могућности да се реши тако да то никог не угрожава и да сви имамо нешто добро. Да бих то урадио на најцелисходнији начин, морам да будем плаћен и да имам покривене трошкове.
Пројектно суфинансирање није намењено дневном информисању, оном у коме се теме дубље не разрађују. Оно је за теме које захтевају време и новац. Моје лично уверење је да уколико желе да имају редовни информативни програм, медији би сами требало да обезбеде буџет за покривање трошкова његове производње. Новац од пројектног суфинансирања нужно би требало да буде употребљен за истраживачке садржаје, тим више што је сврха локалних медија да буду надзор над трошењем новца из јавних буџета у сопственој средини и мост у оба смера у комуникацији између грађана и представника власти.
Једина сврха локалних медија – пропагирање моћника
Нажалост, већина наших локалних медија не само да има озбиљан проблем да састави пристојан пројекат, па чак и да напише нешто што би у неким сегментима на то подсећало, већ врло тешко препознаје јавни интерес, па и сам појам информативног програма.
Њихова једина сврха претходних година била је да, с једне стране, својим власницима обезбеде нешто новца из буџета и омогуће да се повежу са структурама власти, а да заузврат преузму улогу једностраног пропагандног канала, неке врсте огласне табле и разгласа локалних моћника у свакодневној самопромоцији током непрестане изборне кампање која код нас траје више од две и по деценије.
Зашто смо дошли у ситуацију да медији постану такви? Пре свега зато што никада није постојала јасна воља медијске и новинарске заједнице да се уреди ова област и да се стандарди подигну на ниво где, рецимо, неће моћи било која шуша са микрофоном и двоканалном миксетом да загађује етар и изиграва медиј.
Утисак је да смо на крају, као и за све остало у држави, постали жртве себичних интереса појединаца који су са својих позиција врло добро зарађивали од декларативних заузимања за нашу ствар у јавним иступима, а све време су се међусобно саплитали ко ће добити примат да заступа интересе заједнице. Политички моћници су све то са задовољством посматрали и, ту и тамо, формално испуњавали поједине захтеве.
У суштини, од 2000. наовамо мало се тога суштински уредило. Након 17 година живимо у какофонији више од 1.800 медија са 70.000 људи који се изјашњавају као медијски радници.
И, и даље немамо паре, а њих је све мање!
Новинар – сваки дилетант који пружи диктафон ка политичару
Као што данас фотографом себе назива готово свако ко је себи купио професионалну фотографску опрему, па нам је Фејсбук крцат Име–Фото–Презиме профилима, тако је новинаром почео да се назива сваки дилетант који је испружио руку са укљученим диктафоном у правцу политичара, уредно и ћутке истрпео сваку његову реч и све то марљиво, дословце преписао и објавио.
Новинари који су се школовали да то буду, врло брзо су схватили да им факултетско образовање, осим ширине, није много тога дало, да је новинарство занат за који је потребно време и да са факултетском дипломом ниси ни Боготац, а још мање новинар, као и да Макс Вебер баш и није од неке помоћи кад треба да урадиш квалитетну причу. Поред тога, разочарани ниским примањима, масовно су бежали у паблик рилејшен – у суштини исто срање, само боље плаћено паковање.
Они који су били кадри да стисну зубе, истрају и надограде себе остали су, као уосталом и гомила полуписмених несрећника који нису имали куда, и даље спремни да слепо слушају своје газде и газдине газде – политичаре на јавним функцијама.
Малигни раст медија, који су се такмичили ко ће више да савије кичму да би дошао до неког новца, довео је до тога да се интереси политичких партија с којима смо данас суочени у Србији врло тешко поклапају с јавним интересом. Зашто би, ако је већина локалних медија, уместо критике, спремна да за мале паре и даље промовише иначе самохвалисаве функционере. Да не причамо о спремности и оспособљености тих медија да грађанима на одговарајући начин објасне процесе у локалној заједници и укажу на проблеме.
Знате, ако би неко неупућен погледао на шта реагује већина грађана у објавама медија на друштвеним мрежама, врло лако би могао да помисли да је људима најбитније шта не сме да се ради на Свету Петку или на Светог Василија Острошког, да ли је нека манекенка из нашег места успела да у Америци сними спот са Снуп Догом, да ли се за среду најављују катаклизмички временски услови или како изазовно одевена млада сељанчица својим црвеним трактором, којем тепа „ферари“, одлази на њиву и, поред бабе која сади парадајз, „феновима“ показује вежбе из фитнес програма.
Истина је, међутим, да људи вапе за квалитетним информативним садржајима, али они се врло тешко провлаче у хиперпродукцији медијског ђубрета – свакодневног затрпавања лажним и кликбејт насловима, крвавим хроникама и промовисањем простачке мејнстрим културе коју су креирали сами ти медији у потреби да, не бирајући средства, привуку што више читалаца.
Коментари (1)
Остави коментар01.06.
2017.
sarkazam
Sarkazam kolege mozda se nekome i dopadne, ali mi ostadosmo uskraceni informacijama gde je bio u komisijama, stvari treba nazvati pravim imenom i naznaciti koje lokalne uprave su u pitanju. Svedoci smo da vecinu prohteva lokalnij mocnika verifikuju i clanovi naseg udruzenja pa se ja i mnogi pitamo mnogo toga vezano za niz propusta koje odobravaju clanovi komisija iz redova udruzenja.
Одговори