Медијски конкурси - пројектно суфинансирање

01. 07. 2015.

Аутор: Драган Коцић Извор: Цензоловка

Гурање подобних медија у ново одело

Последица погрешне примене новог модела суфинансирања медија јесте финансирање медија, а не пројеката

 

Првих пет месеци примене новог начина финансирања медија показали су бројне мањкавости и велику неспремност свих учесника у овом процесу да се једном револуционарном искораку када је јавни интерес у питању приступи одговорно.

Органи јавне власти углавном мисле да досадашњу праксу финансирања медија једноставно могу да „преобуку у ново одело” које доноси нови медијски закон о јавном информисању. Последица је финансирање истих оних (читај подобних) медија као и раније, док медији који нису имали приступа јавним фондовима, углавном и даље остају без подршке.

Изгледа да се нико није потрудио да јасно објасни да више не може тако. Нови закон је донет управо да би се стало на пут неприродној, годинама потхрањиваној пракси „давања инфузије“ одређеним медијима и изнуривања до пропасти оних других који се управо баве контролом јавне власти, а не њиховим ПР-ом.

С друге стране, медији који су навикнути на своје парче колача из јавне касице, коју иначе пуне грађани, и даље сматрају да је довољно да у својим „пројектима” напишу колико су они битан фактор у јавном информисању тих истих грађана, да свој „докторски рад“ једноставно назову „јавно информисање од значаја за грађане“ и да очекују да обећани колач стигне. Трагично је да ово пролази. И то масовно.

Ко зна шта је пројекат

Пођимо од Пирота. Колач за деобу износио је 10 милиона динара, а од тога је око 8.300.000 динара припало медијима који нису ни имали пројекте. Уместо тога, под формом пројекта криле су се некакве програмске шеме и бизнис-планови, пусте жеље и спискови ургентних потреба.

У Пироту су готово сав новац добили медији који нису ни имали пројекте. Под формом пројекта криле су се програмске шеме и бизнис-планови, пусте жеље и спискови ургентних потреба

Довољно је само осврнути се на називе пројеката и много тога постаје јасно. Телевизија Пирот је на овом конкурсу добила 3.519.617 динара за пројекат „Информативни програм од јавног значаја“. Телевизији „ПИ канал“ припало је 3.136.600 динара за пројекат још креативнијег назива „Информативни програм“, док је пиротски „Плус радио“, који послује под фирмом „Ани прес“, добио 1.642.811 динара за програмску шему којом је успешно уверио два од три члана комисије да је најутицајнији медиј у Пироту.

За доношење овакве одлуке пресудно је било уверење да се ради о медијима који много значе грађанима Пирота, те да ће Пирот остати без медија, а људи који тамо раде без посла, ако на овом конкурсу не добију „обећана“ средства. Нажалост, закон не познаје ту социјално-емотивну компоненту, која брине о оваквим стварима. Ако се заиста ради о тако озбиљним медијима, како је могуће да нису умели да напишу макар и најбаналнији пројекат који би задовољио неки минимум критеријума прописаних конкурсом? Чак и да до сада нису имали искуства са пројектним менаџментом, било је довољно времена да се заинтересују и припреме за примену новог модела финансирања.

Посебна су прича стручне комисије. Очигледно је највећи пропуст овог модела финансирања у томе што нигде није прецизирано које критеријуме неко треба да задовољи да би био предложен за члана комисије. Остало се на томе да чланови комисија могу бити медијски експерти. Шта су то медијски експерти? – питам ја. Да ли су то медијски консултанти, уважени новинари, или успешни медијски менаџери? Бојим се, нико од поменутих. Онај ко одлучује о расподели милионских сума намењених јачању јавног интереса, мора имати искуство у пројектном менаџменту. И то искуство мерено годинама рада на имплементацији сличних пројеката. То је једини начин да се правилно сагледају пројекти који се шаљу на јавне конкурсе.

Евидентно је изостао процес неопходне едукације која би била доступна свим медијима који желе да учествују на јавним конкурсима, али и члановима стручних комисија и овлашћеним представницима локалних самоуправа. То пре свега подразумева упознавање са Законом о јавном информисању и медијима, али и са правом суштином остваривања јавног интереса кроз јавно информисање путем пројектног финансирања.

Уместо што се безглаво журило да се са применом новог модела крене што пре, било је паметније оспособити кадрове који ће моћи да одлучују о овако битном сегменту јавног живота. Јер, подсећам, крајњи корисници су грађани, који ће добити оно што је у њиховом јавном интересу, или, како ствари стоје, неће добити ништа. А управо се њихове паре деле.

Последица овога јесте финансирање медија, а не пројеката. Закон изричито прописује шта је то пројекат – заокружена програмска и тематска целина (временска и жанровска) која у одређеном домену јавног живота остварује јавни интерес. Дакле, пројекат мора да има најпре пројектну идеју, потом дефинисан пројектни циљ који се жели постићи, а затим да конкретним пројектним активностима објасни како ће се тај циљ остварити. То је оно што многи нису схватили, или нису желели да схвате. Бавили су се детаљним образлагањем својих тренутних програма, а неко ко седи у комисијама томе је давао зелено светло.

Локални обзири противни закону

Пројекат за који је у Неготину опредељено готово највише пара зове се „Информисање становништва о активностима општине Неготин у 2015. години – информативно праћење и промовисање рада и активности Општинске управе Неготин”, и за њега су тимочка телевизија и радио добили два милиона динара. Ово директно обесмишљава јавни интерес, јер промовисање рада и активности Општинске управе није и не сме бити јавни интерес. У образложењу решења о додели средстава наводи се да је комисија пре свега водила рачуна о пројектима који се тичу јавног информисања грађана о раду органа Општине Неготин, јавних предузећа и установа, што је у директној супротности са јавним интересом дефинисаним у члану 15 Закона о јавном информисању и медијима (Службени гласник РС, број 83/14).

Уместо што се безглаво журило да се са применом новог модела крене што пре, било је паметније оспособити кадрове који ће моћи да одлучују о овако битном сегменту јавног живота

Случај Шида је такође интересантан. У образложењу решења којим се додељују средства у износу од 2.100.000 динара „Сремским новинама” из Сремске Митровице наводи се да се одобрава суфинансирање пројекта, имајући у виду обим и квалитет пређашње сарадње са Општином Шид. Нажалост, обим и квалитет пређашње сарадње са општином не могу бити од значаја при оцењивању пројеката, јер је то у директној супротности са Законом о јавном информисању и медијима.

Са истим образложењем одобрено је финансирање и „М новина” (НИП „Срем Медиа“) из Сремске Митровице, такође у износу од 2.100.000 динара. С друге стране, одбијен је Сремски радио из Шида, узимајући у обзир обим и квалитет пређашње сарадње са Општином Шид. Осим што обим и квалитет пређашње сарадње са општином не могу бити од значаја при оцењивању пројеката, овде се ради и о дискриминацији учесника конкурса.

На конкурсу у Сомбору одбијене су пријаве учесника који немају седиште на територији града Сомбора. Они су овај детаљ уметнули у јавни позив, иако закон стриктно прописује да сви медији који су уписани у регистар медија и нису финансирани из јавних прихода имају право да учествују на конкурсима у целој Србији. С друге стране, нејасно је како је комисија одлучила да одобри суфинансирање пројекта „У корак са вама” оснивача медија Унија плус д.о.о. из Апатина, у износу од 500.000 динара, који такође нема седиште на територији града Сомбора!

У Бечеју је урађено слично, али софистицираније. У образложењу решења наводи се да пројекат издавача медија „Дневник Војводина Пресс“ из Новог Сада није приоритетан за становнике бечејске општине зато што на територији Бечеја већ постоје два недељника. Наравно, није подржан ниједан пројекат подносилаца који немају седиште у Бечеју, а разлози су слични.

Слажем се с тим да законско решење можда није најсрећније, али, закон је такав какав је. Ако се не слажемо с тим да се локални буџети деле медијима који немају седиште на територији те општине или града, онда треба покренути иницијативу за промену закона, а не кроз рад у комисијама делити правду на свој начин.

Овако, многи заиста добри пројекти остају несагледани само зато што је неко проценио да медиј из Новог Сада нема шта да тражи у Сомбору, или из Чачка у Ужицу. Не кажем да нема добрих локалних пројекта, има их, наравно, али је кључни проблем у томе што се примарно сагледава значај самог медија за локалну заједницу, а не значај пројеката. Дакле, научимо нешто – закон не оцењује медије, него пројекте. Ако се са овим не слажемо, мењајмо закон.

Мислим да није добро што се олако прихватило да ће ова година бити „прелазна” када је у питању нови начин финансирања медија, па се толеришу бројни пропусти. Закон може да се поштује или да се крши, трећа опција не постоји. А овде се и те како крши, проблем је само што то ретко кога занима.

Аутор је директор City радија из Ниша