На конкурс могу бити пријављени радови објављени у штампаним, онлајн и електронским медијима у периоду од 26. октобра 2024. године до 19. октобра 2025. године.

За награду „Ђоко Вјештица“ могу конкурисати новинари из Србије и других земаља, уколико су њихови радови допринели хуманим акцијама чији се садржај односи на Србију.

Награда “Ђоко Вјештица” установљена је 2011. године.

Досадашњи добитници су - Драгољуб Јанојлић („Паланачке новине“) 2011, Силвија Сламниг („Курир“) и Садик Хамидовић (нет радио „Весеље“) 2012, Тамара Грујић (ТВ Прва) и Бранко Станковић (РТС) 2013, Мирољуб Дугалић („Политика“) 2014, Стево Лапчевић („Сремске новине“) 2015, Велимир Перовић („Блиц“) 2016, Ана Стаменковић (РТС) и Данијела Давидов Кесар („Политика“) 2017, Стево Лапчевић („Сремске новине“) 2018, Јасна Ђуровић (ТВ Прва) 2019, Слободан Васић (Радио Браво) 2020, Оливера Радић (Јединство) за 2021. годину, Милан Поповић (РТС) за 2022. годину, Јелена С. Спасић (Курир) и Јелена Јоргачевић Кисић (Време) за 2023. годину, као и Ана Марковић (ТВ Прва) за 2024. годину.

Ђоко Вјештица рођен је 9. маја 1939. године у селу Отрић у општини Грачац (Хрватска). Новинарску каријеру започео је у листу „Борба“.  Новинари овога листа са Вјештицом су 1970. године основали Радио Студио Б.

Вјештица је волео свој Београд и најпознатији је по организовању хуманитарних акција, али и као покретач бројних акција за уређење града и зелених површина.

УНС му је 1976. године доделио награду „Светозар Марковић“, а 2005. године Награду за животно дело.

Правилник о награди је у прилогу.

Предлоге за награду треба послати путем формулара у наставку. Неопходно је да предлагач пошаље предлог на следећи линк.

Акцију солидарности са новинарима у Гази су организовали Институт за медије и различитости - Западни Балкан, Удружење новинара Србије (УНС) и Независно удружење новинара Србије (НУНС).

Од почетка рата у Гази убијено је 224 новинарке и новинара, а током данашње акције прочитана су имена 221 палестинских новинара који су убијени у израелским нападима на Газу. Током ових сукоба убијено је и 18 новинара од израелских напада на Либан и Јемен и један новинар у Сирији. У нападу Хамаса 7. октобра 2023. убијено је четворо израелских новинара.

На скупу је речено да су новинарке и новинари у Гази циљано нападнути, јер су обављали свој посао, подсећајући да они нису само бројеви, већ “људски животи, то су прекинути снови, планови за будућности, пријатељства, љубави”. 

Како је навела Ивана Јовановић скуп је организован испред Владе Србије, јер “Влада Србије продаје оружје Израелу и профитира од геноцида”.

Упућен је захтев Влади да престане да наоружава Израел, као и да купује дронове и системе за надзор од Израела, јер постоји оправдан страх да ће их користити против својих грађана.

На крају скупа минутом ћутања одата је пошта убијеним новинаркама и новинарима.

Они су у четвртак из затвора у Белорусији отишли у Литванију. Ослобађање је објављено док је белоруски лидер Александар Лукашенко у Минску разговарао са Џоном Кејлом, изаслаником председника САД Доналда Трампа. Заузврат, Сједињене Државе су најавиле укидање санкција државној авио-компанији Белавиа и разматрање поновног отварања амбасаде САД у Минску.

Према подацима Белоруске асоцијације новинара (БАЈ), наводи ЕФЈ, у белоруским затворима се и даље налази 27 новинара, међу којима су и истакнути Андрзеј Поцзобут, Катсиарyна Андреева и Андреи Алиаксандрау.

Председница ЕФЈ-а Маја Север истакла је да су пресрећни због тога што су колеге ослобођене након што су биле неправедно затворене на основу лажних оптужби режима Александра Лукашенка.

„Али не можемо бити задовољни овом полумером. Заједно са БАЈ-ом и нашим пољским партнерима захтевамо хитно ослобађање 27 новинара који су и даље у затвору у Белорусији, као и стотина других невиних грађана“, рекла је Север.

Новинарке и новинари у Гази су систематски таргетирани док извештавају о геноциду и другим ратним злочинима. Они су једини глас из унутрашњости опсаде, будући да је улазак страним медијима забрањен, па су њихови извештаји од кључног значаја за разоткривање злочина који се дешавају. Стојимо у солидарности са њима и са свим храбрим људима на терену који ризикују животе да бележе чињенице. 

„Остаје иста оптужница против НН лица за кривично дело Разбојништво, с тим што је сада знанично од стране Тужилаштва поднет захтев полицији да се уради идентификација НН лица. Тужитељки је приложена медицинска документација, моја изјава из МУП-а и видео снимци са места догађаја“, истакао је Билић.

Билића је средином августа, како је рекао тада за УНС, физички напала група маскираних мушкараца и отела му мобилни телефон. 

„Када сам видео студенте који су кренули на заказани протест, хтео сам да направим снимак за портал 192. Тада се из парка преко пута појавила група маскираних лица која је почела да баца топовске ударе“, објаснио је тада Билић за УНС.

Док је снимао, осетио је, како је навео, ударац с леђа, а након тога маскирани мушкарци су му штанглама нанели неколико удараца по телу, грудима и стомаку. Током напада украден му је и мобилни телефон.

Небојша Амановић рођен је 20. новембра 1962. године у Крагујевцу. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду, а магистрирао на Универзитету у Лестеру.

Aмановић је новинарску каријеру започео 1986. године у “Привредном прегледу”, за који је писао готово 15 година. Дуго је био новинар листова “Економска политика”, “Борба” и "Маркет". Две године радио је и у новинској агенцији “Срна”, као и на телевизији “YU info”.

Добитник је Борбине награде за најбољи есеј, Награде за документарну прозу, признања на Међународном фестивалу кратке приче, као и Златног пера, које му је доделио Ауто свет.

Амановић је био члан УНС-а од 1993. године.

„Поводом Вашег дописа, који сте, дана 02.09.2025. године, путем електронске поште, упутили Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду, обавештавам Вас да се, поводом предметног догађаја, у Основном јавном тужилаштву у Новом Саду води предистражни поступак, због основа сумње да је од стране непознатог лица, на штету Н.Б., учињено кривично дело Разбојништво из члана 206 став 1 Кривичног законика, те Вас обавештавам да је за даље податке о том поступку потребно да се обратите Основном јавном тужилаштву у Новом Саду“, пише у одговору који је УНС-у упутила тужитељка Вишег јавног тужилаштва Ксенија Башић.

УНС је, осим информација о квалификацији кривичног дела и фази у којој се налази поступак, ВЈТ питао и због чега Никола Билић још увек није дао изјаву тужилаштву, иако је одавно прошао рок од 48 сати од тренутка пријаве напада. На то питање одговор нисмо добили.

Никола Билић каже за УНС да га ни из ВЈТ ни из ОЈТ нико није конкактирао поводом давања изјаве, али да верује да ће позив добити следеће недеље.

Билића је средином августа, како је рекао тада за УНС, физички напала група маскираних мушкараца и отела му мобилни телефон.

„Када сам видео студенте који су кренули на заказани протест, хтео сам да напавим снимак за портал 192. Када су студенти одмакли, из парка преко пута се појавила група маскираних лица који су почели да бацају топовске ударе“, објаснио је тада Билић за УНС.

Док је снимао, осетио је, како је навео, ударац с леђа, а након тога маскирани мушкарци су му штанглама нанели неколико удараца по телу, грудима и стомаку. Током напада украден му је и мобилни телефон.

“Васић је задужио не само нашу професију, већ и народ и државу”, истакао је генерални секретар УНС-а Нино Брајовић. 

Био је, додао је Брајовић, "поносни Шумадинац који је одлучио да своје зреле године посвети истраживању и стварању документарно-филмске грађе о Првом српском устанку и Српској револуцији од 1804. до 1817. године".

Његов колега, бивши уредник Танјуга, Данко Перић истакао је да се Васић, својим стваралаштвом, али и конкретним иницијативама, одужио Карађорђу и Домановићу као нико пре њега.

Једна од таквих иницијатива била је обнова куће у којој је рођен Радоје Домановић. Васић је покренуо ову акцију, а подржало га је удружење „Корак по корак“.

Да је Васић знао да окупља колеге и допринесе новинарској солидарности, показује и то што је, како је рекао Перић, био оснивач Танјуговог новог синдиката, који је, уз подршку СИНОС-а, постао већински у агенцији и борио се до последњег дана за њен опстанак.

Поред тога, тежио је обнови Цркве Светог Преображења у селу Горович, показујући да му је очување идентитета и духовности било подједнако важно као и новинарски позив.

Фрагменти из живота и „лекције о вину“

Васићев пријатељ Бранко Васиљевић је, присећајући се заједничких тренутака, присутнима представљао фрагменте из живота Васића који су забележени објективом.

„На први задатак су га, као приправника у Танјугу, послали да извештава о градској чистоћи, а само неколико година касније већ је био у Москви, да извештава о Јељциновом преврату“, рекао је Васиљевић.

То показује да је Васићев таленат брзо препознат у овој агенцији, а сам одлазак у Москву му, како је додао Васиљевић,није тешко пао јер је волео руски језик.

На комеморацији су приказане и Васићеве фотографије из Призрена и Косова Поља, које сведоче о ширини његовог новинарског рада.

Васиљевић је говорио и о њиховим неформалним дружењима, па се тако присетио и „лекција о вину“ које је, као љубитељ вина, често делио са Васићем. Након комеморације окупљени су симболично попили чашу вина за покој његове душе.

Песма пријатељу

Васићев колега и пријатељ Слободан Стојићевић је подсетио на договор који су својевремено имали - да један другоме, у случају одласка, не пишу говор већ песму.

„Ако мене задеси пре тебе, немој да ми пишеш говоре, напиши ми песму’, рекао је Васић. Узвратих му истом реченицом. Куцнули смо се и стиснули руку један другоме“, рекао је новинар Слободан Стојићевић и прочитао „Обећану песму“.

Обећана песма

Последњи новинари времена оног чиле.

Помрле су реченице угланцане од свиле.

Лажи се сеју у бескрај.

Драгослав Васић, са ветрењачама рвач,

бацио је мач

и отишао одавде.

Видим га сада где је

и како се смеје –

од туге.

Написао је, волео, опсовао, казао, путовао, боловао, снивао, по телексту куцао, плакао, смејао се.

Па опет волео.

Па се уморио.

Драгослав Васић, син Јасенице,

Израстао из зрна овса, које само у Овсишту клија,

У клас који се у ветру не повија.

Од Буљубаше Мијаила до сина Михајла

тече лична историја.

Нема га више, кажу.

Можда је истина, можда лажу.

Страхиња је унук наше колегинице, уреднице Илустроване Политике, Сање Лазаревић Васиљевић.

За његово лечење неопходне су интензивне физикалне и логопедске терапије, рехабилитација у земљи и иностранству, специјалистички прегледи, лабораторијске анализе, као и набавка неуролошких колица, ортопедских помагала и суплемената.

С обзиром на то да лечење захтева значајна финансијска средства, УНС упућује апел колегама и свим људима добре воље да помогну породици Миловановић у обезбеђивању квалитетног лечења за Страхињу.

Како можете помоћи:

• Слањем СМС поруке са бројем 1871 на 3030 (помоћ од 200 динара)
• Уплатом на динарски рачун: 160-6000002288632-07
• Уплатом на девизни рачун: 160-6000002290092-89

IBAN: RS35160600000229009289

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

За више информација и могућност онлајн донације посетите сајт фондације „Буди хуман“ www.budihuman.rs/korisnik/1871/strahinja-milovanovic

На комеморацији ће говорити Васићеве колеге и пријатељи Данко Перић, Бранко Васиљевић и Слободан Стојићевић.

Драгослав Васић преминуо је 3. септембра у 75. години у Београду.

Рођен је 1951. године у Овсишту у општини Топола. Васић је завршио новинарски смер на Факултету политичких наука у Београду, а новинарством се активно бавио више од три деценије, најпре као новинар-репортер у Новинској агенцији Танјуг од 1. априла 1975. до маја 1981. године, да би наредних осам и по година радио као дописник загребачког Вечерњег листа из Београда. По повратку у Танјуг, радио је као дежурни уредник, а 1992. године био је и дописник из Москве. Танјуг је напустио фебруара 2004. године да би се посветио документарном филму.

Васић је био оснивач и председник Удружења Топола филм, а аутор је и редитељ девет историјских документарних филмова  о Карађорђу, Српској револуцији 1804-1817, као и другим личностима те епохе. То су “Шума ти је мати”, “Исти Ђорђе свуда допираше”, “Београде , Шумадије главо” и “Ђорђе свет је зачудио славом” -  четвороделна документарна филмска серија премијерно приказана 2004. на 200 годишњицу Првог српског устанка под заједничким наднасловом  “Карађорђе и српска револуција “ , затим “Крв и новац за Јужну Мораву, о независности Србије на Берлинском конгресу 1878.,  “Жалост последња и највећа “ о Карађорђевом војводи Томи Морињанину премијерно приказаним 2010. у Херцег Новом, сатирична филмска прича “Путовање са Домановићем”, Блацк Георге , целовити филм о вођи Првог српског устанка титлован на енглески језик, премијерно приказан на фестивалу Златни витез 2010. , као и документарни филм “Сто година снова – 1918 – Сто година туге” о завршетку Великог рата и ослобађању Србије.

Био је члан УНС-а од 1977. године, а касније је постао и члан Удружења филмских уметника Србије.

Након потписивања овог уговора, Блажевић неће имати право на новчану накнаду националне службе за запошљавање, o чему је добила писано обавештење.

Као млада новинарка, која је, како каже, била стално запослена у Танјугу, Блажевић истиче да није водила рачуна о формално-правним детаљима, већ да je била усредсређена једино на чињеницу да више неће радити у овој новинској агенцији. 

Како је Блажевић раније говорила за Време, а потврдила УНС-у, о томе да неће више радити у Танјугу обавештена је пре три дана.

„У суботу сам поделила фотографије са протеста на Инстаграм сторију. Увече сам видела прегледе директорки. Знала сам шта ће уследити у понедељак“, рекла је Блажевић, која је УНС-у проследила принтскринове прегледа сторија.

У понедељак ју је, наставља Блажевић, у канцеларију позвала једна од директорки које су овај Инстаграм стори прегледале и предочилa јој да ће са њом бити прекинута сарадња.

„Директорка Сенка Тешић ме је позвала у канцеларију, а са њом су биле девојка из правне службе и извршна директорка Минакорда. Извршна директорка Минакорда рекла је да Танјуг мења програмску шему, те да ће доћи нови људи који ће припремати емисије које нису искључиво информативног карактера. Из оног што су говорили, деловало је да сам проглашена технолошким вишком“, рекла је Блажевић

Блажевић истиче да од понедељка више није одлазила у Танјуг, а да јој је тог дана онемогућен и приступ имејлу.

„Испада као да ме није ни било. Уверена сам да о томе да нећу радити за Танјуг нису била обавештена ни четири уредника са којима свакодневно радим“, додала је она.

УНС је телефоном питао директорку Сенку Тешић због чега је са Блажевић раскинут уговор о раду, а речено јој је да је проглашена технолошким вишком, али је она одбила да званично одговори на ово питање.

Стаменковић је рођен 18. новембра 1929. године у Горњем Катуну крај Варварина. Завршио је Високу школу политичких наука. Као новинар у „Борби“ радио је од 1946. године. У овом листу био је и уредник београдске рубрике, као сарадник привредне рубрике и секретар редакције.

У „Вечерњим новостима“ радио је као новинар од 1949. године. Убрзо је постао уредник рубрике Унутрашња политика у овом листу, а затим и главни уредник „Вечерњих новости“.

Како пишу "Новости", након скраћивања Титовог говора, почео је да ради у листу „Спорт“, где је имао задатак да подучава млађе колеге. Стаменковић је тако био и аутор књиге "'Вечерње новости' и сенка Јосипа Броза".

Био је члан УНС-а од 1950. године.

Време и место сахране биће накнадно објављени.

Драгослав Васић рођен је 1951. године у Овсишту у општини Топола. Васић је завршио новинарски смер на Факултету политичких наука у Београду.

Новинарством се активно бавио више од три деценије, најпре као новинар-репортер у Новинској агенцији Танјуг од 1. априла 1975. до маја 1981. године, да би наредних осам и по година радио као дописник загребачког Вечерњег листа из Београда. По повратку у Танјуг, радио је као дежурни уредник, а 1992. године био је и дописник из Москве. Танјуг је напустио фебруара 2004. године да би се посветио документарном филму.

Васић је био оснивач и председник Удружења Топола филм, а аутор је и редитељ девет историјских документарних филмова  о Карађорђу, Српској револуцији 1804-1817, као и другим личностима те епохе. То су “Шума ти је мати”, “Исти Ђорђе свуда допираше”, “Београде , Шумадије главо” и “Ђорђе свет је зачудио славом” -  четвороделна документарна филмска серија премијерно приказана 2004. на 200 годишњицу Првог српског устанка под заједничким наднасловом  “Карађорђе и српска револуција “ , затим “Крв и новац за Јужну Мораву, о независности Србије на Берлинском конгресу 1878.,  “Жалост последња и највећа “ о Карађорђевом војводи Томи Морињанину премијерно приказаним 2010. у Херцег Новом, сатирична филмска прича “Путовање са Домановићем”, Блацк Георге , целовити филм о вођи Првог српског устанка титлован на енглески језик, премијерно приказан на фестивалу Златни витез 2010. , као и документарни филм “Сто година снова – 1918 – Сто година туге” о завршетку Великог рата и ослобађању Србије.

Био је члан УНС-а од 1977. године, а касније је постао и члан Удружења филмских уметника Србије.

Васић ће бити сахрањен у четвртак, 4. септембра, на гробљу Лешће. Опело је у 11 сати, а испраћај у 11.30.

Акцију су покренули Међународна федерација новинара (ИФЈ), Репортери без граница (РСФ) и глобални покрет Аваз, а подржала ју је и Европска федерација новинара, као и готово 200 медија из 50 земаља.

Акција подразумева дељење визуала у онлајн медијима са поруком “У понедељак, првог септембра позивамо новинаре и медије широм света да поруче ‘Не можемо ћутати“.

Штампани медији који су се прикључили акцији објавиће затамњене насловне са овом поруком, док ће телевизије и радио станице зауставити програм како би емитовале заједничко саопштење.

У заједничком саопштењу, коме се придужио и УНС, наводи се да број убијених новинара у Гази расте и премашује 210 од 7. октобра 2023 године, што чини овај сукоб најсмртоноснијим за новинаре у савременом добу.

„Истовремено, Израел је скоро две године забрањивао улазак страних медија у Газу, остављајући палестинске новинаре да извештавају под ватром“, пише у овом саопштењу.

Из ИФЈ-а, Аваза и Репортера без граница подсећају да су се најновији напади на новинаре у Гази догодили 25. августа, када су израелске снаге бомбардовале медицински комплекс Насер и убиле петоро новинара.

Ентони Беланжер, генерални секретар Међународне федерације новинара (ИФЈ) подсетио је на то да је сваки убијени новинар у Гази био је нечији колега, пријатељ или члан породице.

„Ризиковали су све да би свету пренели истину, и платили су својим животима. Право јавности да зна озбиљно је нарушено овим ратом. Захтевамо правду и  поштовање Међународне конвенције УН о безбедности и независности новинара”, истакао је он.

Ако се овим темпом настави убијање новинара у Гази, како је рекао Тибо Брутен, генерални директор РСФ-а, ускоро неће остати нико да вас информише“.

Он је истакао да ово није само рат против Газе, већ рат против самог новинарства.

„Новинари су убијани, циљани, клеветани. Без њих – ко ће говорити о глади, ко ће разоткривати ратне злочине, ко ће осуђивати геноцид? Десет година након једногласног усвајања Резолуције 2222 Савета безбедности УН, пред очима читавог света сведочимо урушавању међународних правних гаранција заштите новинара. Солидарност медија и новинара широм света је од кључне важности”, додао је он.

Да Газа постаје „гробље за новинаре“ рекао је  Ендру Легон, директор кампања у Авазу.

„Крајње десничарска влада Израела покушава да заврши посао у мраку, без надзора медија. Ако последњи сведоци буду ућуткани, убијање неће стати – само ће остати невидљиво. Зато смо данас уједињени са редакцијама широм света да кажемо: ‘Не можемо, нећемо то да дозволимо!’”, истакао је он.

Сви који желе да гласају могу то учинити кликом на следећи линк: ГЛАСАЊЕ.

Победник се бира на основу гласова публике и оцене тима експерата. Иначе, на основу гласања експертског тима УНС-ов пројекат ушао је у ужи избор за награду.

За гласање је потребно изабрати фаворита у свакој од три категорије. Осим награде за највећи утицај на заједницу, Фонд за Западни Балкан додељује и награду за најбољу иновацију, као и за најбољу организацију под женским вођством.

УНС је од 1. октобра 2024. године до 1. марта 2025. године реализовао пројекат „Како користити вештачку интелигенцију у новинарству“, у сарадњи са Албанским центром за квалитетно новинарство из Тиране (ACQJ), Центром за развој омладинског активизма из Сарајева (ЦРОА) и Медија центром из Чаглавице.

„Пројекат је допринео јачању капацитета младих новинара и студената новинарства кроз организацију четири радионице одржане у Београду, Сарајеву, Тирани и Чаглавици, са укупно 104 учесника. Кроз предавања и практичне вежбе, учесници су стекли знање о коришћењу алата вештачке интелигенције (ВИ) у новинарству, са посебним фокусом на етичке стандарде и одговорно коришћење нових технологија“ пише у образложењу Фонда за Западни Балкан.

Гласање за номиноване организације отворено је до 10. септембра, а победници ће бити проглашени у последњој недељи септембра када ће бити  обележено осам година од оснивања WBF-a.

Више о награди прочитајте ОВДЕ.

Томислав Милосављевић преминуо је 22. августа у 80. години у Београду.

Рођен је 15. јула 1946. године у Богдању,  селу крај Трстеника. Своју новинарску каријеру започео је у редакцији Прве Петолетке Трстеник (ППТ).

У агенцији Танјуг провео је читав радни век, а извештавао је и за Студио Б и Радио-телевизију Београд. Заједно са Мићом Орловићем осмислио је и реализовао емисију Матица за дијаспору „Добро јутро, Југославијо“.

У току рата Милосављевић је извештавао о сукобима у Босни и Херцеговини и Хрватској, као специјални војни извештач са централом у Херцег Новом и Кумбору. За време бомбардовања СР Југославије 1999. године био је специјални извештач из Њујорка.

Извештавао је и о разграничењу између СР Југославије и Хрватске на Превлаци и Дебелом бријегу. Прелазио је у Хрватску са међународним представницима приликом потраге за заробљеним војницима који су били стационирани у сплитској „Лори“.

Милосављевић је био члан Удружења новинара Србије (УНС).

УНС је почетком недеље поднео иницијативу Граду Београду да Милосављевић буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, а Град је ову иницијативу одобрио.

Како је рекао песник Благоје Баковић, Архив Војводине, као непорфитабилна издавачка кућа, уз помоћ Министарства културе и Покрајинског секретаријата за културу и информисање, објављује издања која се односе на српски род и српске просторе.

„Издавач ме је замолио да предам ове књиге Дому културе у Грачаници, како бисмо се боље повезали. Ако нам је судбина да не можемо да живимо са миром и ако нам не дају да живимо у једној држави, култури, језику и једном сазнању о нашој судбини и прошлости, бојим се да нећемо знати ко смо. Ако заборавимо ко смо, бојим се да нећемо знати ни куда идемо. У том смислу ово је поклон од срца и надам се да ће их бити још“, рекао је Баковић за УНС.

Званично, разлог смене је то што „није адекватно користила продукционе ресурсе РТС-а“.

Биљана Царевић у РТС-у ради више од 30 година.

Како пише у њеној биографији, „од 1991. године, као организатор ангажована је на реализацији пројеката различитих структура у ТВ Београд. До 2015. године била је ангажована на реализацији више стотина програмских садржаја у статусу продуцента, извршног продуцента и извршног директора. У мају 2008. године Србија и Београд били су домаћини  Евровизије (Eurovision Song Contest), на којој је обављала функцију Менаџера догађаја“.

„У новембру 2015. године, постављена је на функцију Директора ПЈ Продукција ТВС у ЈМУ Радио Телевизија Србије. Пословна јединица има око 900 запослених (у радном односу и хонорарно) и чине је три извршне продукције програма и извршна реализација са сектором за планирање производних капацитета“, пише у биографији Биљане Царевић.

Царевић је и доценткиња на Факултету драмских уметности у Београду.

Нова директорка продукције Драгица Баровић учествовала је у реализацији програма РТС-а у току блокаде јавног сервиса.

На питања УНС-а упућена ПР служби Радио-телевизији Србије да потврде ове информације, као и да објасне разлоге смене Биљане Царовић, до тренутка објављивања овог текста нисмо добили одговор.

„И тако, овако или онако, почела да гори Н1. Нек се спреме Данас и Нова. Да се усред Београда не понови Шарлије Бдо. Инсајдер, за тебе Бранкице имамо специјалне планове. Отровна си као змија.. #цаосвима“, пише у претећој објави.

Члан Сталне радне групе за безбедност новинара Веран Матић је ове претње пријавио Тужилаштву за високотехнолошки криминал.

Подсетимо, напад на Шарли ебдо се догодио 7. јануара 2015. године, када су браћа Саид и Шериф Куаши убила 10 чланова редакције и двојицу полицајаца.

Иначе, почетком јула на адресу редакције Н1 послато је писмо у коме пошиљаоци прете, позивајући се такође на то како је прошао Шарли ебдо. Након што је тог дана Н1 контактирао тужилаштво, полиција са форензиком је брзо дошла на адресу Н1 и преузела писмо, али даљи резултати истраге ни после више од месец дана нису познати јавности.

УНС такође подсећа да је Бранкица Станковић, због увреда и претњи који су јој упућиване на утакмици 2009. године, имала полицијску пратњу.

УНС истиче да су претње редакцијама Н1, Данаса, Нове С и Инсајдера, као и уредници Инсајдера Бранкици Станковић, посебно узнемирујуће у тренутку појачаних тензија у друштву и притисака на медије.