УНС вести

26. 10. 2016.

Аутор: Владимир Јокановић, новинар

У сусрет годишњици Танјуга (Прилог за историју Танјуга)

Био је Танјуг, а сада је “Танјуг”. Можда је то сажет одговор на питање, шта је било са новинском агенцијом у којој сам некада радио. Какo то да је Танјуг угашен, а да још ради? Од новембра прошле године то су ме небројено пута питали пријатељи и колеге. Покушаћу да одговорим на то питање, на основу онога што сам забележио тих својих последњих дана у Танјугу.

Четвртак 5. новембар 2015. био је историјски дан за Танјуг. Била је 72. годишњица агенције, а Службени гласник објавио је тога дана Владину “Одлуку о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг”. Премијер Александар Вучић потписао је ту одлуку два дана раније. У њој је наведено да је Танјуг престао са радом 31. октобра 2015. године у складу са чланом 146. став 1, Закона о јавном информисању и медијима. Ево шта сам забележио исте вечери, 5. новембра:

Кренуо сам јутрос у зграду Танјуга на Обилићевом венцу да се поздравим са колегама и да испразним фиоку. Дан раније намa је уплаћена плата, a медији су јавили да је одлука Владе потписана. Очекивала се сваког тренутка вест да је Службени гласник објавио да је Танјуг престао да постоји.

Чим сам ушао у зграду зачуо сам: “Танјуг постоји!” Био је то познат глас који је допирао кроз отворена врата из канцеларије директорке Бранке Ђукић. Није ми било тешко да схватим заплет који се тамо одигравао. С њом у канцеларији био је колега који је у име редакције предлагао да запослени у подне изађу испред зграде агенције да изразе неслагање са одлуком Владе. Истовремено, и да обележе рођендан куће. Директорка није хтела ни да чује. Она је инсистирала да запослени треба да наставе “нормално” да обављају посао, као да се ништа није десило.

Да ли да покупим ствари из фиоке? Шта треба да радим? Да ли Танјуг заиста постоји? Нисам имао храбрости да игноришем ова питања, па сам покушао да истражим случај. Ушао сам у деск и питао колеге – да ли Танјуг постоји? Неки од уредника били су видно узнемирени мојим бласфемичним питањем, а након што сам добио одговор да “нормално радимо и емитујемо вести”, запутио сам се у правну службу да тамо питам за исту ствар. Док сам се пео степеницама према канцеларији службе, размишљао сам – да сам којим случајем данас дошао овде као новинар било које друге редакције са задатком да известим о последњем радном дану Танјуга, шта бих ставио у наслов? Да ли бих се позвао на одлуку Владе о престанку рада агенције или на незваничне тврдње да Танјуг постоји?  

У канцеларији Службе правних и општих послова нисам нашао правника Милана Катића, па сам питао колегиницу коју сам тамо затекао – знате ли можда, да ли постоји Танјуг? “Стварно не могу о томе да говорим”, одговорила ми је она љубазно. Нисам даље запиткивао, него сам продужио у просторију видео продукције. Тамо је владао умерени оптимизам. “Нисмо више Јавно предузеће, него само Новинска агенција. Ваљда. Наставићемо да радимо и бићемо плаћени”, објаснио ми је један од колега. Упутио сам се затим према канцеларији директорке.

Након што ми је одобрила да уђем, питао сам је – да ли Танјуг постоји? “Нормално да постојимо”, одговорила ми је директорка. Није било друге него да се упутим у Спољну редакцију, седнем за сто и наставим нормално да радим. Да потврдим договор за сутрашњи интервју са руским амбасадором Александром Чепурином.

Помислио сам како је можда ово моје питање заправо као и питање вере. Неко верује да бог постоји, а неко не. Исто је ваљда и са Танјугом. Ако не постоји Танјуг, онда не постоји ни директорка Танјуга, синуло ми је. Није ваљда да се око тога вртимо цео дан?  

У петак, 6. новембра дошао сам нормално на посао, где сам сазнао да ће нам се свима обратити директорка. Биће то њено прво обраћање целом колективу од почетка “кризе”. Прво обраћање којем сам имао прилику да присуствујем од када је пре неколико месеци Танјуг оглашен за јавну продају. Прошлог петка, 30. октобра добили смо неслужбену информацију да Танјуг неће бити угашен, да ће наставити да ради. Била је то изненађујуће добра вест, јер је рок за продају већ истекао. Прочуло се такође да је документација однета из зграде неку ноћ раније, што је био рђав знак.

Напето смо ослушкивали и углавном шапутали по Танјуговим ходницима тих дана, а вести које су се гласно преносиле биле су неодређене. Сазнали смо  незванично да ћемо наставити да радимо до јануара, до када би Влада требало да пронађе законску варијанту за трансформацију агенције и наставак рада. Због тога је одлука о гашењу Танјуга ипак дошла као гром из ведра неба. Следећи законски корак, веровао сам, требало би да буде – понуда запосленима да прихвате бесплатне акције. Размишљао сам да ли бих ту понуду прихватио. Нисам био сигуран.

Убрзо смо се окупили у холу зграде, где нам је директорка Бранка Ђукић, поред осталог, рекла:

“Ево овако, хтела сам уствари да вам кажем како стоје ствари, молим вас да пренесете онима који нису ту. Да вас обавестим шта се дешава, да се не би около препричавало, причало, да се не размењују непроверене, полутачне и нетачне информације. Молим вас да имате у виду да ово није збор радних људи, ви знате да то више нигде не постоји. Само желим да вас обавестим, јер сада имам информације које могу да пренесем и које нешто значе. Само желим да вас обавестим о тим информацијама, као што ћу вас и убудуће обавештавати о свему што треба да знате и што имате право да знате и што се тиче свих нас у Танјугу.

Дакле, прво ја радим свој посао да Танјуг опстане, молим вас, да ви радите свој посао да би Танјуг опстао. Ја сам протеклих дана управо то радила. Нисам имала времена да одговарам, не могу да вам кажем колико захтева за изјаве је било од разних медија, што домаћих, што страних. Да вам не кажем колико позива за гостовање, чак и код Љубице Гојгић, код Зорана Кесића, па да, али не кажем то случајно. Да сам се одазвала свим тим позивима ја стварно не бих могла, не бих имала времена просто да радим оно што треба да радим, а то је да се бавим опстанком Танјуга.

Јуче сам од ујутру, цело пре подне провела код премијера на његов позив, а затим са надлежним, стручним службама из законодавства, којима је дао налоге шта да раде. Веома важан моменат је да на том састанку није било представника Министарства. Дакле, премијер је случај Танјуг узео у свој кабинет, то ће се завршити у Влади. Премијер ми је најпре дао ону кратку информацију коју смо ми пренели, шта је рекао на Влади министру Тасовцу (Ивану, тадашњем министру културе и информисања). Да је био и остао против гашења Танјуга и да ће се наћи решење.

Претпостављам да сте уочили да смо протеклих дана били први head на свим сајтовима других медија, а данас већ нисмо. За многе је била боља вест – гаси се Танјуг, него – Танјуг ће наставити да ради. Премијер ми је рекао да ће пронаћи неко решење. Ја то сматрам довољном гаранцијом. Значи, како да кажем, потврдио ми је то, неће ући у то да буде лажов, не знам како да кажем. Мени је јасно колико сте сви узнемирени, немојте мислити да ја нисам. Ја сам овде заједно са вама, не намеравам нигде да идем, то сам више пута рекла.

Дакле, јасно ми је и да сте узнемирени и да вас то омета последњих два, три дана у послу, али верујем да вас исто толико ометају и дезинформације и полутачне информације које се појављују у другим медијима, а које су заиста или највећим делом полутачне, а ево испоставило се и нетачне. Данас је освануло као умрлица у “Политици”: Танјуг (1943 – 2015). Не могу да вам кажем колико сам срећна због тога што ћемо демантовати најстарији дневник на Балкану.

Мислим да ћемо ми ипак потрајати мало дуже. Ово није крај, зато што ће Влада изаћи с новом одлуком и суштински ставити ван снаге прву одлуку о престанку рада Танјуга, која је јуче објављена у Службеном листу. Хоћу да вам кажем да ће се наставити и следећих дана и ове дезинформације и спекуације по питању тога шта ће бити с Танјугом. Хоћу да позовем на свест о томе да ми бранимо Танјуг. Пре свега, ми. Као што смо га и до сада бранили на начин на који радимо.

Дакле, од јуче имам потврду, што сам јутрос рекла на нашем сајту, потврду премијера да хоће да нас спасе од гашења. Морате да разумете да до тог решења не може да се дође преко ноћи. Потребно је време да се то уради како треба. Да не би могло да буде оспоравано. За мене оно што је премијер рекао, понављам, представља гаранцију. Држава не може да остане власник, то вам је јасно, по закону о информисању, не знам по чему све још, али неће да дозволи да се национална новинска агенција угаси.

Дакле, ми ћемо се трансформисати, наставићемо да радимо на тржишним основама, без субвенција, што сам небројено пута већ рекла на агенцијским колегијумима, наговестила и синдикату и агенцијском колегијуму, очекујући да то пренесу свима. Живимо у реалности, јасно вам је, ММФ скида субвенције, нема субвенција за јавна предузећа, неће бити ни за Танјуг. Морамо бити тржишно одрживи.

Претпостављам да ћемо у складу с оним што сам јуче чула, наставити са оптималним бројем људи с којим може да се функционише без проблема на тржишту. Не знам у овом тренутку да ли ће бити задржано свих 180 запослених, али имам гаранције да ће свако ко не буде наставио да ради добити регуларну отпремнину. Значи имам гаранције да ће онај ко буде остао без посла добити отпремнину у складу са законом, али Танјуг ће наставити да постоји. Мислим да је то основно. Ми сада говоримо о спасавању Танјуга.

Хоћу једну ствар да нагласим. Премијер је у оној изјави са оним стенограмом са седнице Владе рекао да је разочаран министром Тасовцем, а не менаџментом Танјуга. Само да нико не гаји илузије да ли уживам или не поверење премијера. Тако да знате где смо, шта смо и шта радимо. Ето, то је то. Хвала вам и састаћемо се поново када буде требало“.

Разишли смо се у жамору. Остало је најупечатљивије да се директорка безрезервно позвала на обећање које је добила. Питао сам се како би истицање неформалне везе између врха власти и Танјуга, могло да допринесе угледу агенције? Отишао сам затим у руску амбасаду по новинарском задатку. Наредне дане провео сам на боловању.

Десет дана касније, 16. новембра, око 22 часа, примио сам телефонски позив из Службе правних и општих послова Танјуга, одакле ми је јављено да више није потребно да долазим на посао. Не знам тачно колико мојих колега је примило те ноћи исти такав позив, али сам сазнао да нисам био једини. Не могу да кажем да сам био изненађен, али нисам ни очекивао да ће ми ова животно важна информација бити испоручена телефоном у касни сат. Када сам дошао ујутру да напокон испразним фиоку и поздравим колеге, моја шифра за логовање на рачунару, већ је била укинута.

Нисам дуго чекао на следећи позив из Танјуга. После неколико дана јављено ми је из правне службе да треба да дођем да бих се изјаснио за једну од опција у погледу начина за обрачун отпремнине. Ускоро ми је заједно са радном књижицом уручено и решење о престанку радног односа услед престанка рада послодавца. Новац од отпремнине такође нисам дуго чекао. Исплаћено ми је тачно у динар. Решење о престанку радног односа потписала ми је Бранка Ђукић као директор Танјуг ЈП.

Медији су прошлог месеца пренели њено саопштење у којем је навела да ниједном запосленом отказ није дао директор Танјуга, јер су сви они остали без посла престанком рада агенције, о чему је одлуку донео оснивач. То ме је изненадило, јер ми је Бранка Ђукић потписала решење о престанку радног односа. Чињеницу да је она жива историјска личност Танјуга не спорим, али остао сам у дилеми, да ли је потписала документ који није требало да потпише?

Нисам више одлазио у зграду на Обилићевом венцу 2, али повремено до мене стижу информације шта се тамо збива. Колегама који су остали да раде, уговори се наводно продужују на месец дана, што ако је тачно, послодавца ставља у изразито супериорну позицију у односу на запослене. С друге стране, добра вест је, ако је тачна, да захваљујући менаџерским способностима Бранке Ђукић, запослени редовно примају плате.

Годишњица предузећа увек представља згодан повод за руководиоце да се обрате јавности и да се, зашто да не, похвале пословним успехом. У конкретном случају то је добра прилика за руководство ове агенције познатог имена да обавести јавност о свему што сматра значајним, као и о свом тренутном правном статусу. Било би то веома драгоцено сазнање за нас новинаре, јер када се служимо агенцијским вестима, није нам увек свеједно да ли њих објављује званична или независна агенција.

Има још нормалних и обичних питања за руководећи кадар Танјуга. Например, да ли су икада затражили да запосленима буду понуђене бесплатне акције? Будући да фирма није пропала, њене акције би данас могле да имају извесну тржишну вредност.

Добро би дошли и недвосмислени одговори Владе, јер се застава Републике Србије виори изнад улаза у зграду на Обилићевом венцу. Неко ће можда рећи да у нашој земљи има важнијих ствари од приче о лањском снегу, али зашто ова енигма траје безмало годину дана?

У већ поменутој одлуци Владе стоји да ће директор Танјуга, по исплати зарада, отпремнина, других примања и других обавеза поднети Агенцији за привредне регистре пријаву ради брисања Танјуга из Регистра привредних субјеката, а да ће Танјуг потом бити избрисан из Регистра медија. Међутим, у Одлуци није наведен временски рок за подношење пријаве за брисање Танјуга из регистра.  А обавеза која није временски одређена не мора се ни сматрати обавезом, што омогућава нормалан рад Танјуга.