УНС вести
16. 09. 2016.
Са радионице „Изоштравање инклузивног објектива“: Улога новинара је да извештавају о реалности
Како до бољег укључивања деце из осетљивих група у образовање кроз медијско извештавање, разговарало се на дводневној радионици Удружења новинара Србије и Канцеларије УНИЦЕФ-а у Србији, која се данас завршила на Златибору.
Новинари националних, регионалних и локалних медија, њих двадесетседморо, учествовало је на радионици „Изоштравање инклузивног објектива“ коју је водила уредница Радио-телевизије Србије Ивана Милорадовић.
- Инклузивно образовање је стратешко опредељење Републике Србије. Образовно васпитне установе су у обавези да свако дете упишу у школу и пруже му подршку у укључивању у наставу, рекла је Љиљана Симић, сарадница за инклузивно образовање у Сектору за развој и високо образовање Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
Она је објаснила да осетљиву групу чине деца са сметњама у развоју, инвалидитетом, тешкоћама у учењу, деца из руралних подручја, сиромашна деца, она која не говоре језик на ком се изводи настава, а да инклузивно образовање подразумева прилагођавање школе деци применом различитих приступа и метода да би свако од њих било укључено.
- Ученик изузетних способности има такође право на додатну подршку у образовању и индивидуални образовни план, што и представља највиши степен прилагођавања школе образовним потребама деце.
Професорка Основне школе „Соња Маринковић“ из Новог Сада Соња Париповић приказала је новинарима своју учионицу.
- Немамо идеалне услове, али их стварамо. Уместо 500 имамо 900 ученика, од којих 24 са сметњама у развоју. Како које дете дође у школу тако ми прилагодимо услове, рекла је наставница која у разреду има децу с емотивним сметњама, дислексијом, поремећајем пажње, као и надарену децу.
– Кад планирам свој рад планирам да свој деци буде занимљиво, да сви буду укључени и науче шта треба. То је пракса усмерена на дете.
Новинари су чули искуства Адија Синанија и Јелене Марић са инклузивним образовањем ромске деце и особа које живе са церебралном парализом.
- Ја нисам особа са посебним потребама. Је ли посебна потреба када желиш да се образујеш, да се бавиш ваннаставним активностима, да дођеш на сцену позоришта. Да бисте дошли до потпуне социјализације нису само битне школа, књига, већ и ваннаставне активности. Беседништво, ком сам се посветила ми је донело много тога лепог. Ако морамо да се на неки начин издвојимо онда можете да кажете особа којој је потребна посебна помоћ и подршка, рекла је Јелена која има церебралну парализу.
На радионици је било речи о међународним актима и домаћем законодавству које регулише инклузивно образовање, новинарским стандардима, терминологији и стереотипима, заштити идентитета малолетника.
- У нашим медијима много је експлоатације сиромашне деце и њихових животних услова, констатовала је Ивана Милорадовић која је била вишегодишња уредница у БиБиСију.
- Ако снимате кућу детета, треба се држати уметничког, не информативног снимања. Да се дете не може идентификовати. Ако је идентитет дозвољен, не би требало омогућити да се људи које сте снимили могу лоцирати. Део идентитета је кућа у којој живе, игралиште на ком се играју. О свему томе морају новинари водити рачуна.
Она је навела да без добре припреме нема ни праве слике детета.
- Дете треба да се добро осећа док га снимамо, а не да вршимо инвазију на његов физички и психички простор.
Говорник на радионици био је и Џоф Адамс-Спинк, који је више од 20 година радио као новинар БиБиСија и уредник специјализован за извештавање о особама с инвалидитетом и сметњама у развоју. Он се преко скајпа укључио у новинарску радионицу и испричао да је сам био део сегрегираног образовања јер је са пет година послат у образовну установу за особе с инвалидитетом.
- Кад сам се придружио БиБиСију највећи изазов сам био сам себи. Никад нисам признавао да ми треба помоћ. А кад ми је требала нисам тражио, рекао је Џоф који је објаснио да у Великој Британији постоје две групације, где једна заговара сегреговано образовање и она која сматра да је инклузивно образовање права ствар.
- Око 80 одсто деце са сметњама у развоју и са инвалидитетом је у инклузивном образовању у Британији. Ван њега су деца са дубоким, вишеструким, сметњама. Много година је требало да се то догоди. Велики број људи је водио кампању у којој је наглашено да је сегрегација деце лоша за њих, да је у специјалним школама нижи квалитет образовања, рекао је Џоф и на новинарско питање одговорио да је британском друштву требало више од 15 година да се прилагоди.
Као најважнију институцију за увођење и успех инклузивног образовања у Британији Џоф је означио Министарство образовања.
- Улога новинара је да извештавају о реалности. Не да воде кампање, закључио је Џоф.
Други дан радионице био је посвећен практичном раду. Новинари су радили текстове и прилоге на тему инклузивног образовања и представили свој радове на крају радионице.
Закључујући радионицу у завршној дискусији новинари су указали да је потребан рад са уредницима који неретко траже од новинара извештаје који садрже патетику, да је потребно да се медији више фокусирају на теме о којима се говорило на радионици, примере који указују на позитивну праксу.
“Можда је закључак овог семинара да ми покушамо кроз сопствене медије, сопствене идеје да промовишемо ове теме, да тражимо добре примере, јер смо овде видели добре примере. Ипак смо видели да постоје. Да ми не размишљамо сензационалистички, јер то је начин да променимо ствари”, рекла је у прилогу који је сумирао утиске учесника радионице Мирјана Чворић, новинарка из Шапца.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.