УНС вести

13. 07. 2016.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Убијање убијене Анђелине: Бесрамност српских таблоида

За новинаре, уреднике и читаоце нормалних медија, у некој нормалној земљи – вест да је трогодишње дете силовано и убијено, сасвим је довољна за вишедневни осећај мучнине и тегобе.

У понедељак, 11. јула, домаћа штампа је о трагедији у селу Вратарница код Зајечара, када је силована и убијена трогодишња девојчица, углавном извештавала „на прву лопту“ – изузетно емотивно, уз позиве на увођење смртне казне и физичку одмазду осумњиченог Владице Рајковића.

Српски телеграф тако поручује „Животињо, горећеш у паклу!“, Информер констатује да је „ђаво зверски силовао и убио девојчицу“, да „скота треба убити“ и да би му мајка убијеног детета „очи ископала“.

Занимљиво је, међутим, да су баш та два листа – иначе неприкосновени рекордери у броју кршења Кодекса новинара Србије на дневном нивоу – на почетку извештавања о убиству девојчице, у поређењу с осталим таблоидима, била још и најпристојнија.

За разлику од њих, донекле уздржаних, Блиц – који званично не важи за таблоид – запуцао је из свих оружја: „Играо се с децом и бирао које ће да убије“, наводи се, рецимо, на насловној страни, без осврта на начин на који се дошло до таквог „сазнања“.

Осим драматургије самог злочина (чиме су се бавили сви листови тог дана), Блиц је навео и како је Рајковић детету „распорио утробу“, како је „лице девојчице било непрепознатљиво“, уз напомену да „Блиц из пијетета према породици жртве неће објавити стравичне детаље монструозног убиства“ (?!).

И Ало се приклонио дескриптивном тренду, информацијом да је Рајковић „силовао девојчицу па јој смрскао главу“, али је првог дана позицију шампиона у кршењу професионалних стандарда неприкосновено заузео Курир.
Јетра, утроба и дечји додатак

Не само што је на насловној страни Курира објављено како „овог скота треба убити“ већ је крупним словима на којима је исцртана крв која се цеди, исписана реч „Звер“. Ово графичко решење иначе подсећа на случај Малише Јефтовића, који је 2006. силовао и убио своју трогодишњу пасторку: и тада је Курир објавио реч „Монструм“ словима с којих се такође „цедила крв“. Иначе, на ту причу овај лист и сам подсећа под насловом „Децу вам нећемо опростити“, у којој се по ко зна који пут износе графички детаљи најпознатијих убистава деце. Као да већ није довољно ужаса, наводи се опет оно што је годинама помињано као један од најдрастичнијих примера кршења професионалних стандарда у извештавању о трагедијама: како су том убијеном детету, малој Катарини, „поцепана јетра и други унутрашњи органи“.

Већ идућег дана, у уторак, 12. јула, показаће се да је случај Малише Јефтовића у медијима приказан прилично наивно у односу на актуелну зајечарску трагедију.

Информер на насловној страни (тако да не промакне никоме, па ни деци) пише да је „на обдукцији утврђено да је Анђелини поцепана утроба, потпуно смрскана глава и да је умрла у језивим мукама“. Додатно објашњење пружено је у самом тексту, где дословце пише како је Анђелини „убица силовањем и батинањем практично извадио црева“, односно „утробу“.

О истој ствари Курир извештава позивајући се на наводне речи осумњиченог: „Силовао сам је и мртву“, „Распорио сам јој стомак док сам је силовао“ и „Толико сам је ударао да сам јој каменом и песницама поцепао стомак. Од удараца каменом у главу нисам видео ни где су јој очи“. Иначе, бизарно је да је баш тог дана, у том и таквом Куриру, објављен и редовни дечји додатак тог листа где клинци на четири странице повезују тачкице, траже скривене ликове и баве се картама с ликом Пепе прасета, а због којег неки родитељи и купују те новине.

Упркос јакој конкуренцији, титула за најбезобзирније кршење свих професионалних правила овај пут припала је листу Ало који је на насловној страни објавио да је „звер свесно пробила утробу детету“, онда мало детаљније објаснио да су „малој Анђелини испали унутрашњи органи“ и коначно дао потпуну слику ужаса: „Човек звер Владица Рајковић је током силовања троипогодишњој Анђелини Стефановић пробушио трбушну дупљу, а полиција је пронашла тело малене девојчице из којег су испали унутрашњи органи“.

Да су уредници ових издања бар једном, овлашно, прочитали Кодекс новинара Србије, било би им сасвим јасно да овакве наводе не смеју да објаве. Или, много важније, да су сели и размислили зашто тај Кодекс (шта год они о њему мислили) прописује то што прописује – било би их срамота да тако нешто аминују у новинама за које су одговорни.

Кодекс, рецимо, каже да је „новинару забрањено да користи непримерене, узнемиравајуће, порнографске и све друге садржаје који могу имати штетан утицај на децу“: иако су овде деца посебно акцентована, детаљни опис силовања, убиства и пробијања утробе трогодишњег детета, узнемирава сваког нормалног човека, а оне који и иначе имају неке педофилске или убилачке склоности, само додатно „инспирише“ за слична злодела.

Ипак, и пре свега, у Кодексу стоји да је „новинар дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група“. Анђелина Стефановић умрла је у најгорим мукама, практично као беба. Да ли је заиста неопходно да је медији и васколика јавност данима додатно масакрирају? Да ли је – поред чињенице да је убијена и силована – неопходно да се уз јутарњу кафу разглаба у каквом јој је стању била утроба? Иако мртво дете формално више нема права на приватност, ствар је елементарне пристојности и поштовања према покојнима да му се очува бар оно мало достојанства које му је преостало.

За новинаре и уреднике то очигледно није била тема за размишљање. Притом, пословична конкуренција на тржишту и борба с таблоидним ривалима никако не може да им буде оправдање: да својој публици из дана у дан не сервирају разноразне ужасе и крв, та публика то на крају више не би ни очекивала, ни тражила. Овако, уз летвицу професионалног бешчашћа, која је у црној хроници иначе подигнута до апсурда, свака нова трагедија и сваки нови извештај мора да донесе нешто „ново“, још страшније и језивије.
„Дух саосећања и дискреције“

Нажалост, читава ова прича није се завршила на детаљима од којих обичан читалац може да добије само ноћне море. Истог дана када су се бавили приказом мука кроз које је Анђелина прошла, листови Блиц, Курир и Ало објавили су и фотографију на којој се види како мајка и бака убијене девојчице спремају одећу у којој ће је сахранити: „Моја ће Анђелина лепа да оде на онај свет. Све сам јој ово купила. Али, како ћу да је обучем. Казали су ми да је боље да не отварам ковчег, а како ћу да је не пољубим последњи пут“, цитирају се мајчине речи.

Осим неукуса, овде је проблем кршење права на приватност породице, као и одредаба Кодекса које се односе на понашање према саговорницима: „Током извештавања о догађајима који укључују лични бол и шок, новинар је дужан да своја питања прилагоди тако да одражавају дух саосећања и дискреције“.

Такође, „новинар никада не сме да злоупотреби емоције других људи, њихово незнање или недовољну способност расуђивања“.


„Интерес јавности“ не постоји ни када је у питању живот девојчицине породице – чему је штампа такође посветила приличну пажњу. Иако сигурно има оних који ће жедно испијати сваку кап коју им таблоиди дају, противно је свим професионалним стандардима да се објављују теорије о оцу девојчице, разлозима зашто је није признао, његовом понашању и односу са дететом. Сама трагедија с тим нема никакве везе, а у породици има још малолетне деце која ће у будућности и те како платити цех овакве и оволике медијске пажње.У овом случају, прекршена су оба правила. Наравно да жена чије је дете силовано и убијено неће размишљати шта и како приказује пред новинарима (питање је да ли је уопште свесна њиховог присуства), али је заиста нејасно која је мотивација новинара да пита, сними или чак и помисли на одећу у којој ће дете бити сахрањено. Где је ту онај фамозни „интерес јавности“? Зашто је то важно за било кога, изузев за најближе? Зашто је за српску јавност битно да види какве ће гаћице, а какву мајицу имати дете у мртвачком сандуку?

Посебан проблем представљају позиви на увођење смртне казне, на одмазду, физичко повређивање осумњиченог, или цитирање девојчициног оца који поручује како би га „набио на колац, да седам дана умире“.

Кодекс новинара Србије јасно прописује да се новинар мора супротставити свима који се залажу за подстицање насиља, а то је нешто на шта се у данима након сваке веће трагедије једноставно заборавља.

Шта год мислили „у своја четири зида“, какво год зло некоме хтели да нанесемо и какве год разлоге имали или немали, таквим изјавама у медијима једноставно није место: не само због поштовања културе и етике јавне речи (што такође постоји као одредба Кодекса) већ и због тога што цивилизована друштва на насиље не одговарају насиљем, а цивилизовани медији и не помишљају да га пропагирају. Јер, ако би се то наставило и постало пракса, шта бисмо добили на крају? Цивилну полицију која убија по личном „осећају“ правде? Или појединце који иду около и убијају и набијају на колац сваког ко им се из овог или оног разлога не допада?

У данима који следе, сасвим сигурно биће нових детаља, нових сведочанстава, нових саговорника, нових теорија: Курир и Информер 13. јула, рецимо, откривају да постоји могућност како је „монструм убио и Јелену из Борче“, што би заиста било скоро холивудско финале два најпознатија злочина у последње време.

Исто тако, сасвим је сигурно да се никаква правила неће поштовати и да ће се безочно, без икаквог обзира и промишљања, газити по достојанству жртве, приватности и болу породице, али и по праву читалаца да буду правовремено, тачно и објективно информисани. Све то, на дуже стазе – исто тако сигурно – допринеће додатном снижавању професионалних критеријума, па ће бити врло занимљиво гледати какви ће тек бити извештаји кад опет трагично страда неко друго дете.

А страдаће сигурно, између осталог и због начина на који медији извештавају о догађајима којима би требало прилазити с посебном пажњом, а који се овде третирају као још једна прилика за масакрирање нечијег живота, смрти и мртвог тела.

Пробуђено Министарство

За разлику од више него бројних случајева у којима је ћутало, а притом имало одговорност и обавезу да проговори, овај пут огласило се и Министарство културе и информисања. У саопштењу од 12. јула, оно позива на обавезу извештавања у складу с професионалним стандардима и кодексима, најављујући притом да ће „искористити све расположиве мере како би се санкционисао било који облик кршења Закона о јавном информисању и медијима“.

Позива и „саморегулаторна и регулаторна тела, да у складу са својим надлежностима, одмах реагују на све случајеве сензационалистичког извештавања којима се узнемирава јавност, наноси додатни бол породицама жртава и ремети званична истрага“.

Што се тиче саморегулаторних тела, Савет за штампу, као једино такво, нема могућност да се изјашњава о случајевима који се појављују у медијима „на дневном нивоу“. Да би се ово тело огласило, неопходно да је Комисији за жалбе буде поднета жалба на један или више текстова, а да се онда чланови те комисије усагласе да ли је и где било кршења Кодекса новинара Србије.